Поводом новог броја часописа „Србија“, национална ревија
Никада социјални инжењеринг није био овако опак. Никада матрикс није у овој мери био стварност. Никада људи и народи нису оволико били срозани у масу, плитки и пометени, са раслабљеном вољом, вером и расуђивањем. Никада привид слободе није био оволико поробљивачки. Сваки наратив може се наметнути, само је питање коликим дозама се мора третирати маса. Као да се ради о инсектима а не људима. Тако се може запатити нова нормалност у којој ће жена бити отац, деца бирати којег су пола, педофили отварати приватна обданишта, увезени муџахедини вам бити прве комшије, презадужени шибицари се шепурити да су најуспешнија економија у Европи, Срби прихватити да немају ништа на Косову, Немци и Американци судити за геноцид и агресију, дезертери бити министри одбране а фалсификатори министри финансија, курве и сецикесе бити најтиражнији писци, о етици и уметности на телевизији диванити криминалци који имају више година робије него школе… У новој нормалности о најбољима не знамо скоро ништа, јер они нису пристали и зато „нису видљиви”.
ФОТО: Бр. 81
Старе књиге овако описују апокалиптичну епоху Велике Инверзије, модерни шупљоглавци то зову ријалитијем. Иза кулиса све прекрива лукави осмех оних којима кроз јерусалимска Златна врата не стиже Антихрист него Месија.
У свему овоме најтеже је онима заиста нормалним. Онима који још виде и препознају ствари, и називају их правим именом. Онима на које подметнути наративи не делују, па све морају да поднесу без наркозе. Онима који још уче школе, читају књиге, рађају децу и брину о њима, испуњавају своје дужности, знају за стид и достојанство, воле свој народ и земљу.
Њима је најтеже, јер они јесу кључ. Највише их је и од њих заправо све зависи. Неопходно је да разбију илузију о својој немоћи. Да одбаце лажни избор: пристати или отићи.
Њима се и обраћа овај часопис.