ЗАВРШНА СЦЕНА ИЗДАЈЕ ЋИРИЛИЦЕ

• И латиница је србско писмо –  проф. др Мато Пижурица у правопису
• Ћирилица није угрожена – проф.др Мато Пижурица у правопису
• Латиница није српско писмо – академик Срето Танасић пре три године, а онда је о томе ућутао
• Латиница  заиста није српско писмо – проф. др Милош Ковачевић,
• у задње  време Наша је и латиница –  председник Србије А. Вучић

О хрватској латиници у србском правопису – никад, нико, ништа осим људи из удружења ЋИРИЛИЦА и СРБСКА АЗБУКА

О неуставном закону у Републици Српској  – само људи из истих  удружења по коме тамо нико више није обавезан да србски језик пише ћирилицом

Тешко би се дало нешто закључити из показаног. Можда ово:  ако латиница није српска, а истовремено је наша, онда данашње наше није србско.

        Ако угледни лингвисти кажу да латиница није србско писмо, откуд она као друго србско писмо у србском правопису? Да србски правопис није престао да буде нешто државно, него нечија приватна ствар? А ако је то ипак државна ствар, да ли држава плаћа лингвисте да брину како би у правопису писало оно што је у интересу србског народа? Или можда нису ти лингвисти уденули хрватску латиницу у србски правопис, него су то крадом учинили србски ковачи, пекари , ратари и остала србска боранија? То се могло догодити кад су се лингвисти мало опустили примајући од Матице српске повеље признања за очување србског културног кода.

Гласноговорник србског лингвистичког крема проф. др Милош Ковачевић открива да ће нови правопис бити двостроко мањи од постојећег, у којим приликама ће се користити запета, и слично, само не говори ништа о ономе што одређује судбину србске ћирилице – да ли ће у правопису остати хрватска латиница као друго србско писмо. Нама из горе поменутих националних удружења за одбрану ћирилице од високошколованих Срба то не слути на добро, а посебно чињеница да се недавно састао Савет за српски језик којем су присуствовали и представници удружења „Добрица Ерић“. Наиме, честити људи из тог удружења  боре се за ћирилицу у двоазбучју,  што је наивно јер  је оно и довело до пропасти ћирилице, али је позвано на састанак као подршка народа правопису којим је и хрватска латиница нормирана као друго србско писмо.

Следи текст с амбицијом да то буде велика анализа феномена лингвистичке одбране  ћирилице од хрватске латинице, уз истовремену недодирљивост статуса латинице у србском правопису као другог србског писма.

При том аутор није убеђен да ово писање има смисла с обзиром на исказану досадашњу „глувоћу“ лингвиста који одлучују о судбини ћирилице, и на чињеницу да су они пелцовани љубављу њиховог друга Тита, и то у тако јакој дози да од љегове латинице не одустају ни у данашње доба. И што је још горе, ово писање неће подстаћи интелектуалну елиту да и она врши притисак на лингвисте и државу како бисмо се ослободили латиничког јарма у србском правопису

Ипак пишем како бих оставио траг да сам био на србској страни.

Лингвистчки генератор латинизације Срба у посттитовском времену је проф. др Мато Пижурица

Ван сваке је сумње да је проф. др Мато Пижурица главни гробар ћирилице, и то раније у улози главног редактора Правописа Матице српске  из 2010.г., потом јавном борбом за двоазбучје, што у коначном значи за латиницу, и на крају као члан комисије за писмо Одбора за стандардизацију српског језика, у припреми новог правописа.

Кад је видео да је ћирилица у опасности придружио се удружењу за одбрану ћирилице од школованих Срба ЋИРИЛИЦА Нови Сад. Први контакт с тим удружењем имао је 2001.г. на скупу на Филолошком факултету у Београду поводом оснивања огранка тог удружења, и то у организацији дипл.инж. Владимира Лепојевића, а не неког професора лингвисте или књижевника. Напротив, књижевник Јован Радуловић као директор  Библиотеке града Београда одбио је да се скуп одржи у тој установи, а касније је одобрио изложбу књига „Лагуне“ у прозорима те установе, међу којима није било ниједне ћириличке. На том скупу Пижурица је завршио  своје излагање овом реченицом: „На крају, подржавам став Немање Видића да је писмо државно питање.“ Тако је гласио наслов мог текста исте године у „Политици“ у броју од 13. јула 2001. ( Драгољуб Збиљић: „Окупација српског језика латиницом“, стр. 22.).

Када сам му пришао ради упознавања за време паузе, прве су му биле ове речи: „Пишите, само пишите, јер без вас из народа ми не можемо ништа учинити.“

Кад је постао члан ЋИРИЛИЦЕ изговорио је, отприлике, ове речи на првој годишњој скупштини тог удружења: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком еснафу, а потом у просвети од основне школе до универзитета.“

А кад М. Пижурица није добио подршку струке, постао је противник ЋИРИЛИЦЕ и одбио је да се ангажује преко Одбора за стандардизацију српског језика како би питање писма, као државно питање, било решено на референдуму за Устав 2006. Ту иницијативу ЋИРИЛИЦЕ прихватио је лингвиста мр Бранислав Брборић као помоћник министра за културу Драгана Којадинновића, а све је подржао председник Владе проф. др Војислав Коштуница.

Српски народ се на референдуму изјаснио за ћирилицу уз србски језик и то је записано у Уставу Србије, али се Пижурица ипак пет година двоумио да ли да иновирани правопис буде усклађен са Уставом, тј. само ћирилица за србски језик, или да у њему и даље остане двоазбучје, иако се показало смртоносним за ћирилицу. Читаво време меркао је да ли ће у Србији победити политичка опција Чанка, Тадића и њима сличних, или ће победити србска национална опција. Тако дуго чекање правдао је овим речима:

„Засад је задржана основна концепција текста М. Пешикана да би ауторски тим избегао накнадна ( актуелна ) јавна спорења у вези са статусом ћирилице,“

ЋИРИЛИЦУ Београд, чији сам био председник, плашило је толико одуговлачење па је на њен захтев дана 20.05,2010  одржан састанак у Матици српској, на којем су присуствовали и представници удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад. Пижурица је обећао да у правопису  неће потписати ништа више у корист латинице, осим да наша деца њу уче само толико да знају читати латиничку дубровачку књижевност.

Проф. др Мато Пижурица није одржао реч дату удружењима, него је написано нешто сасвим  друго – да је и латиница србско писмо.

Такву издају ћирилице правдао је у правопису овим речима:

„Ћирилица је, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена маргинализована и запуштена., од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације. Она у српској традицији има и неспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној јавној и просветној и културној делатности.

Новији културно-историјски и политички развој, везан пре свега за једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво ( седамдесетак година и државно ), из којег је настало српско наслеђе писано односно штампано

латиницом (наравно делом и старије од тог периода), потом савремене потребе културе и науке и комуникације ( с доминацијом латиничких култура),  учинили су да стручно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба. Такав, истина редак, суживот двају писама за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па, латиница, верујемо не може бити штетан по српску културу све док заиста не би била угрожена.“

У чему је омануо и обмануо проф. др Мато Пижурица као први ауторитет по питању писма у Срба

 1. Сакрио је од народа да је у српско-хрватском језичком заједништву хрватска латиница коришћена у наметнутом политичком српско-хрватском језику. У Хрватској је у том заједништву било ћирилице мало више него у доба Павелића – иза латинице на називима железничких станица. Кад се распала Југославија и то је избрисано, а у Србији је то заједништво ојачано и армирано србским правописом.

2. Није истина да је ћирилица запостављена од седамдесетих година, него ње већ тада није било чак и у школском програму ТВ Студио Београд. Видевши то професор права и социологије академик Радомир Лукић написао је 1970. чланак за „Политику“ под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици.“ Не само да су се лингвисти веома давно „оклизнули на ћирилици“ у време свога Тита, него су и после распада Југославије 1992. имали своје „Друштво српско-хрватског језика“, које је кликтало од среће што њима нико није наметнуо  то име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења. Били су срећни што су захваљујући политици Тита добили прилику да латиничењем мењају крвну слику Срба.

3.   Сакрио је да се латинизација Срба није одвијала стихијно, него плански на идеолошкој основи како би ослабио србски елемент у Југославији. Вршило се државно насиље на д ћирилицом, особито повлачењем из употребе ћириличких писаћих машина и престанком њихове производње. Па и кад је нестало тих машина, а самим тим и ћирилице, наставило се са лагањем да су оба писма равноправна.

4.   Док је Пижурица био члан удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад објављен је у оно време његов чувени текст у неком црквеном правопису о седамнаест ( или деветнаест ) разлога зашто требамо да се држимо ћирилице. Један од разлога је био што она сведочи о суверености Срба на некој територији. А у правопису је стидљиво тек поменуо нешто о томе изразом да ћирилица има и „неспорну симболичку функцију“. Упоредимо то са значајем који ћирилици даје академик Радомир Лукић приликом расправе о Уставу из 1990.,, који је као професор и социологије и права такав ауторитет да му лингвисти по тумачењу значаја ћирилице нису ним до глежња:

„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“ ( Немања Видић: „Издаја српске ћирилице“, стр. 11.) Лингвисти су требали и могли научити од академика да је ћирилица показатељ и носилац националне самосвести српског народа, али су остали у окриљу свог друга Тита.

5 . Видели смо да је Пижурица као члан ЋИРИЛИЦЕ рекао да требамо водити рат за ћирилицу, ваљда зато што је угрожена, а кад је постао противник тог удружења у правопису је написао да има места за хрватску латиницу у србском правопису „све док латиница не буде угрожена“. Што ће рећи да у време писања правописа ћирилица није била угрожена. Због те бесмислице и неистине морао се огласити његов саборац за хрватску латиницу кроз двоазбучје главни рецензент истог правописа академик Иван Клајн, рекавши да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо. „И још је рекао да ће се Србима поново догодити једноазбучје, али овога пута у латиници.“
.

6. О разлозима правдања експанзије латинице: „…потом савремене културе и науке и комуникације ( с доминацијом латиничких култура), учинили су да стручно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба“.

Наведено је неозбиљно, ако не и бесмислица , а посебно оно о стручном владању латиницом и у писању србским језиком. Деца науче латиницу већ у другом разреду, а по Пижурици то није стручно па треба учити латиницу њеним коришћењем и даље све до факултета, где су латинички уџбеници.неизбежни.

Овде примећујемо да је он овим правописом чак унапредио латиницу потребом да се њоме и пише, јер је у претходном из 1993. писало да њу треба само научити , како би се могли читати латинички текстови.

А оно око науке је још више без основа. На пример, има нова ћириличка збирка задатака из математике, која врви од латиничких израза: sin, cos, tg, limes итд. Али ћириличких уџбеника нема више од 5%.

Дана 28.октобра 2013. одржан је скуп лингвиста у САНУ, где је Пижурицџа представио свој „ Прилог дефинисању домена службене и јавне употребе језика и писма.“ Оставимо по страни то у чему се може разликовати језик у службеној и јавној употреби, него обратимо само пажњу на писмо у тим употребама, о чему је написао следеће: „Спадам у оне који су на разликовање службене и јавне употребе пристали. Не невољно, него уверено.“ Значи да је службено само оно „што пише држава“, а све остало је у домену хрватске латинице.

Наведеним речима Пижурица је признао оно што људи из удружења ЋИРИЛИЦА И СРБСКА АЗБУКА говоре већ две деценије – да су лингвисти заузели став који је супротан ставу академика Лукића изнетом у његовом тексту „Против посебног закона“, објављеном у „Политици“ дана 21. јула 1990. – службено је све осим приватне употребе. Легендарни и генијални академик Лукић препознао је опасност по ћирилицу од законске поделе на службену и јавну употребу, па је зато и насловом свог текста против посебног закона. Одређивање законом шта је службена а шта јавна употреба је неуставно, јер је Уставом недвосмислено прописано да се законом „уређује“ само употреба других језика и писама ( став други члана 10. Устава), а не и србског језика  и писма..

Дакле, кад лингвисти предлажу држави да се  законом одреди шта ће се писати ћирилицом, они њу наговарају да крши Устав.

Држава треба да донесе Закон о службеној употреби језика и писма, али само у овом смуслу: Прво, да се првим његовим чланом прописује да је у складу с чланом 10. Устава Србије обавезна употреба ћириличког писма уз србски језик у целокупној употреби осим у приватној између физичких лица. Следећим члановима да се прописују казне за кршење закона.

 Лутање проф. др Милоша Ковачевића по питању писма 

Проф. др Милош Ковачевић као други дугогодишњи Пижуричин саборац у  одбрани ћирилице у двоазбучју, а што је у ствари одбрана постигнуте доминације латинице двоазбучјем, у задње време се све више приближава ставу удружења ЋИРИЛИЦА и СРБСКА АЗБУКА, преузетом од академика Лукића и  исказаном још пре више од две деценије, да је домен службене употребе све осим приватне. Па ево шта он каже у тексту “Реликт епохе комунизма“, “Политика“, 9.6.2024. :

„Ако држава жели побољшати статус ћирилице, неопходно је да измени Закон о службеној употребим језика и писма, и да појам службене употребе не везује само за „државну службу“, како је то наметнуто у комунистичком периоду, него да то прошири на све сфере употребе стандардног ( књижевног ) језика, сем индивидуалне. . Друкчије речено, да се напокон ослободи комунистичког реликта јавне употребе језика и писма, што би био велики законски подстицај враћању дигнитета ћирилици као српском националном писму.“

Овако нешто добро речено говоре људи из ЋИРИЛИЦЕ и СРБСКЕ АЗБУКЕ већ дуже више од две деценије, али с једном суштинском разликом. Ковачевић сматра да се дигнитет ћирилици као националном писму може вратити законом, а удружења су увек сматрала да се дигнитет суштински враћа тиме што у србском правопису треба да буде устоличено само једно србско писмо – ћирилица. Тек кад народ сазна које је једино његово писмо, он ће га као такво заволети и чувати га коришћењем. Тек после правилног уређења питања писма правописом, треба законом приморавати један део  народа да постепено одустаје од навике да свој језик пише хрватском латиницом.

Удружења су упорно тражила од Одбору за стандардизацију србског језика изјашњење о значају правописног решења писма, и стигао је овакав службени одговор: правописно решење писма је од огромног, а законско од извесног значаја. Тај одговор је потписао академик Срето Танасић, а касније се охрабрио па је први јавно говорио да латиница није србско писмо. Међутим, ни он се није усудио да помене потребу усклађивања правописа са Уставом.

Ковачевић је вишеструко погрешио с оним „ако држава хоће да побољша положај ћирилице, неропходно је да измени Закон о службеној употреби језика и писма“.

Прво, уместо поправке положаја ћирилице требао је писати о враћању ћирилице србском народу.

Друго, изгледа да само лингвисти не виде да држава неће да поправи положај ћирилице, а поготово неће да њу врати србском народу као национално писмо. Доказ тога је што председник државе никад није рекао да ће бити спроведен у живот уставни пропис о језику и писму, али зато јесте  говорио оно што је смртоносно по ћирилицу – да је „наша и латиница“. Прочитао то човек у србском правопису.

Треће, није проблем у постојећем закону. Наиме, председник Матице српске проф. др Драган Станић је добро приметио да је најопаснија латинизација у исписивању уличних натписа, па је зато избројао у улици Новог Сада укупно 1,5% ћириличких натписа. Сада ћемо показати да је тим оспореним законом била прописана обавеза макар исписивања натписа ћирилицом испред латиничког натписа, и то на основу члана 4, постојећег Закона о службеној употреби језика и писама, који гласи:

Члан 4

Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом.

                                                                *

Дакле, ћирилица обавезно, а латиница може иза ње.

Ковачеввић и његове колеге су пре три године допуну закона из 1991. прво дочекали на нож, а онда су се одједном загонетно предомислили и похвалили га. Чак су рекли да је њиме обухваћено много од онога што су они предложили својим предлогом закона, урађеним у сарадњи са Министарством културе. А сличност је отприлике онолика колика је између коња и овце, и то по томе што обоје имају по једну главу, један реп, четири ноге и сл. Тј., никаква сличност.

Била је то у ствари председникова допуна закона, а чим је обнародован  обнародован, удружења ЋИРИЛИЦА и СРБСКА АЗБУКА су писала да је он срамота оних који су га саставили, оних који су га изгласали и оних који су га хвалили..

После три године примене тог „доброг“ председниковог закона Ковачевић данас каже да није добар и да ће Савет за србски језик захтевати доношење новог закона, који ће ући у посланичке клупе за шест месеци. У својој књизи „Издаја српске ћирилице“ прогнозирао сам 2017. да онај лингвистички предлог закона никада неће изаћи пред посланике, што се обистинило, па неће ни овај. Само ће се таквим причама наставити са обмањивањем народа да је спас ћирилице у законима, а не у раскиду са хрватском латиницом у србском правопису, сагласно члану 10 Устава Србије.

Ковачевић не разуме да је вишедеценијско лингвистичко лагање о србском богатству двоазбучја толико  избрисало свест у народу о ћирилици као србском националном симболу да нема ко ни да изгласа добар закон, а камоли да га спроведе. У то морају бити укључени правници, а данас је лакше наћи детелину са пет листова него адвоката који србски језик пише ћирилицом.

Сама држава се одредила према ћирилици тако што јој је саградила музеј у брдима код Бајине Баште, а Ковачевић се ипак пита да ли је она за ћирилицу. Ишао је доле до Бајине Баште да држи предавање о њој исти онај проф. др Мило Ломпар, који је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ посветио писму укупно две реченице,  рекавши да Срби имају два писма: ћирилицу која је њихово доминантно писмо, и латиницу као гранично писмо. А у програму за ДВЕРИ сврстао је ћирилицу у ранг са старим занатима. Пошто је Ломпар водећи србски интелектуалац, његов став о ћирилици треба сматрати ставом интелектуалне елите, па онда и лингвисти и председник државе може безбрижно да игноришу уставни пропис о писму

Народ се на референдуму определио за ћирилицу, што је и прописано Уставом. Али не уводи народ хрватску латиницу у србски правопис, него лингвисти које је он школовао и данас их плаћа да раде у народном интересу..

Ковачевић неће или не може да разуме основно – ћирилица може бити враћена србском народу само као његово национално писмо. А она не може бити национално писмо ако у правопису пише да постоји и србска латиница. Као што не могу постојати ни две националне химне, два националне заставе и два национална грба.

Из свих наведених разлога лингвисти прво треба да ураде свој посао – само ћирилица у србском правопису.

А онда да престану да паметују о закону, јер је академик Лукић објаснио да је службена употреба писма све осим комуникације између двају физичких лица.

Подразумева се да неће бити „скидане главе“ онима који србски језик пишу хрватском латиницом. Потребно је оставити дужи рок за ступање на снагу закона, о језику и писму, јер је за почетак  довољно да народ зна  које је србско национално писмо, па ће се знати да чини издају онај ко у јавном простору србски језик пише хрватским писмом.

О Митровдану, лета господњег 2024.                     Немања Видић, дипл.инж

Председник удружења СРБСКА АЗБУКА