• Ако разбојник који опљачка туђе добро за вас и редовно вам га доноси (у случају Русије, то је и даље либерални клан који влада њеном друштвено-економском сфером), изгуби способност да обавља своју функцију (добара је једноставно неестало ), онда због ваше безбедности он мора бити уништен, а пре него што почне да изражава било какве сумње.
  • Управо тај приступ одређује нагли заокрет Запада од логике сарадње са Русијом, ка логици њеног убиства: либерални компрадор је урадио свој посао и мора да умре.
  • Руска култура на јединствен начин комбинује три најважнија и истовремено најоскуднија квалитета у савременом свету: хуманизам који спасава човечанство од самоуништења, способност стварања нових технологија које спасавају човечанство од деградације и месијанизам који уједињује човечанство (чак и делимично против своје воље).
  • Стога, у савременом свету, суочени са претњом масовног губитка технологија за одржавање живота, не само због колапса глобалних тржишта, већ и због системске дебилизације маса и система контроле, Русија и руска култура као таква представљају фундаментални услов за опстанак човечанства.

АУТОР: Михаил Дељјагин

Курс Запада ка потпуном уништењу Русије изазван је спознајом исцрпљености компрадорског модела његовог постојања.

У ствари, руска државност је створена још 1990. године – још у дубинама Совјетског Савеза – да би решила три најпримитивнија задатка: пљачкање совјетског наслеђа, извоза опљачканог у развијене земље и његово легализовање тамо као личног богатства.

Машина је била совјетски поуздана и исправно је радила у свим историјским катаклизмама.

Међутим, до 2020. године совјетско наслеђе је престало (то је најјасније дошло до изражаја у канибалистичком повећању старосне границе за одлазак у пензију 2018. године, што је приморало грађане Русије на додатни неподношљив рад).

Било би наивно мислити да је то примећено само у Русији: пре свега, и са највећом јасноћом, то је било видљиво Западу, главном кориснику пљачке совјетског наслеђа. Формални наставак бекства приватног капитала из Русије није променио ситуацију: аналитичари глобалне управљачке класе, као и професионалци уопште, оцењују, пре свега, базу ресурса било ког процеса, и не њено тренутно стање.

Ако разбојник који опљачка туђе добро за вас и редовно вам га доноси (у случају Русије, то је и даље либерални клан који влада њеном друштвено-економском сфером), изгуби способност да обавља своју функцију (добара је једноставно неестало ), онда због ваше безбедности он мора бити уништен, а пре него што почне да изражава било какве сумње.

При томе, уништавање треба да буде (једноставно по кризној логици штедње ресурса) јефтино и поуздано, односно без поделе на „овце и козе“, идеално са целом средином постојања, тако да нико од свесних, као и оних који су постали непотребни сервисери не преживи и не истакну никакве захтеве (или, штавише, затраже нови посао).

Управо тај приступ одређује нагли заокрет Запада од логике сарадње са Русијом, ка логици њеног убиства: либерални компрадор је урадио свој посао и мора да умре.

А „страшни Путин“ и други предмети званичне мржње нису ништа друго до изговор, згодно оправдање за уништење својих слугу.

Главно разочарење у њихове западне господаре, дакле, не чека одбегле либералне опозиционаре (којима искрено желим повратак нормалном животу и обичну филигранску срећу), већ њихов бирократски „кров“ у Русији, који и даље жуди за повратком у „нормалан живот“, као 2013.“ или макар као и 2022., да обезбеди извоз рекордних количина злата и долара својим западним господарима као данак, али то неће променити фундаментални став господара према њима: „Рим не плаћа издајнике“, „мртви могу да разговарају, али не треба да оживе”.

Због својих изузетних интелектуалних квалитета, жедни потрошње, либерални чиновници, васпитани пре свега од Јасина, Чубајса, Мауа и Кузминова, никада неће моћи ништа да остваре – осим да осете крах својих нада и губитак смисла живота. (састојо се он, на пример, у игрању тениса у њујоршком Батери парку са „правим људима“ из Стејт департмента).

Наравно, њихово разочарење ефективно користи и искористиће Запад да уништи Русију, пре свега, да настави са спровођењем политике која је погубна за нашу Отаџбину у друштвено-економској, културној, дипломатској и другим сферама. Међутим, Русију неће бити могуће уништити, и то не само због наше посебне отпорности и снаге (коју, иначе, обезбеђује културна специфичност и стога је Запад патолошки игнорише), већ, пре свега, јединствене улога наше Отаџбине у функционисању човечанства.

Либерални аналитичари су нас одавно жигосали као „уграђени генератор грешака“ који се мора уништити једноставно да би се обезбедио стабилан развој човечанства – не слутећи да је чак и по њиховој сопственој логици „генератор грешака“ категорички неопходан, јер је , по својој природи, генератор развоја. (Уосталом, свака квалитативна новина је кршење старих правила, односно, са становишта ових умирућих правила, грешка – зато је, на пример, кинески „друштвени рејтинг“, који јача масовни интегритет, је највећа стратешка претња Кини.)

Руска култура на јединствен начин комбинује три најважнија и истовремено најоскуднија квалитета у савременом свету: хуманизам који спасава човечанство од самоуништења, способност стварања нових технологија које спасавају човечанство од деградације и месијанизам који уједињује човечанство (чак и делимично против своје воље).

Стога, у савременом свету, суочени са претњом масовног губитка технологија за одржавање живота, не само због колапса глобалних тржишта, већ и због системске дебилизације маса и система контроле, Русија и руска култура као таква представљају фундаментални услов за опстанак човечанства.

А велики системи – којима човечанство, наравно, припада једноставно по реду величине – имају мрачни и скривени од својих елемената, али неоспоран инстинкт за самоодржањем – који у садашњим условима на нашој страни игра јаче од сваке светске кризе.

Наравно, ово не значи да ће нам бити добро: биће нам ужасно, као и увек, у глобалним катаклизмама (да не говоримо о унутрашњим немирима).

И нећемо сви преживети, али ћемо победити.

Наравно, ако не одустанемо и не подлегнемо очају, претварајући се у живе мртваце, налик либералима који нас још воде, због превелике за једне, а злочиначке за друге историјске инертности.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://svpressa.ru/society/article/355163/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *