- Српски језик и ћирилица налазе се у незавидном положају у образовном систему, упозоравају стручњаци. Иако је увођењем Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма направљен помак у очувању језичке културе и писмености, на многим факултетима српски језик се не изучава, а фонд часова у школама је премали.
- Према речима професора српског језика и књижевности и председника Центра за развој писмености и неговање језичке културе ,,Доситеј“ Владимира Милојевића, један од кључних проблема је то што се то што се матерњи језик проучава само на филолошким и учитељским факултетима широм Србије.
АУТОР: Стефан Ђурић
Незавидан положај српског језика
Он истиче да би сваки академски грађанин, независно од струке, требало да познаје језичка правила:
„Не знам како оправдати чињеницу да на неким техничким, правним или економским факултетима имамо један или два страна језика које студенти полажу, а да ни у једном тренутку немају српски језик. Изучавање матерњег језика се завршава са средњошколским образовањем, а и до тада оно није у довољној мери заступљено“.
Стручна јавност је, како каже, дуго упозоравала на незавидан положај српског језика и ћириличног писма у школству, а држава је коначно препознала да њихов положај треба да побољша.
„То је један врло незавидан број часова на недељном нивоу. У односу на већину земаља у окружењу, ми смо земља с најмањим фондом часова свог, матерњег језика. У том контексту, не можемо очекивати ни да он буде усвојен, негован и примњиван на прави начин. Српском језику треба дати надпредметни статус, треба му повећати фонд часова. У школама се, поготово средњим, мора озбиљније неговати језик и језичка култура“, истиче за „Спутњик“ Милојевић.
Он подвлачи да је неговање и очување језичке културе и ћириличног писма данас од кључног значаја и оцењује да је добро што је недавно донет Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, јер је ћирилица била прилично угрожена.
„Ако данас шетате Београдом или било којим другим градом, Кнез Михаиловом улицом, а не знате да је тај град у Србији, тешко бисте поверовали да сте у нашој земљи, јер, када гледате натписе, све је латинично и не само то, него је и на страном језику, обично енглеском, који је у овом тренутку језик утицаја и моћи. Треба да заменимо стране речи домаћим, али не по сваку цену и на силу, већ онда када је то могуће. Да почистимо најпре своје двориште. За почетак, да не идемо у ‘шопинг’, него у куповину“, каже Милојевић.
„Доситеј“ чува језик и ћирилицу
Вођена изазовима с којима се матерњи језик данас суочава у образовном систему и мишљу Душка Радовића да „српски језик нема никога другог осим нас“, група професора српског језика и других чувара народне традиције решила је да допринесе очувању језика и писма и основала Центар за развој писмености и неговање језичке културе ,,Доситеј“.
Очување српског језика и ћирилице Центар спроводи кроз различите манифестације: изложбе, сајмове, презентације, обуке… „Доситеј“ организује семинаре и радионице за корпорације и људе у дијаспори, у којима указује на језичка правила, типичне грешке и језичке недоумице и упућује на релевантну литературу: речник, правопис и граматику.
„Наш систем као писменог човека препознаје оног ко је завршио основну школу, која је и обавезна. Нажалост, сведоцимо смо да то реално није тако и да је ситуација посве другачија, да чак и академски образовани људи немају језичку културу на завидном нивоу, нарочито кад је у питању писмена коресподенција. Ако имамо центре за филмску индустрију, различита удружења за заштиту животиња и природе, природно је да имамо и центар за развој писмености и неговање језичке културе“, резонује Милојевић.
Центар је почео да ради у фебруару прошле године, а осим професора српског језика и књижевности, окупио је и етнологе, антропологе, информатичаре…
ИЗВОР: https://rs.sputniknews.com/20211003/srpski-jezik-cirilica-dositej-centar-stefan-djuric-1130336326.html
Како овај човек мисли ад ће ћирилицу да (са)чува закон у коме нису сви грађани једнаки пред законом, па једни морају да пишу српски језик ћирилицом, а други који не морају, имају могућност да зараде на мањем порезу ако пишу ћирилицом. Дакле, једни морају, други не морају, а ако се одлуче за ћирилицу биће им то плаћено. Па где то још негде има на земаљској кугли?
Како да спасе ћирилицу закон у коме је прописано да врста писма зависи од тога чије је власништво, на пример, неког издавачког предузећа, неке телевизије, новина и сл.?
Човек није ни читао закон, а мисли да је такав неуставан закон — спас за ћирилицу!