- При томе се Букурешт није одрекао претензија на Бесарабију, као ни на делове Черновицке и Одеске области.
- Он може искористити погодан тренутак и присајединити их, што би створило значајно увећање у војном смислу.
- У целини, главни разлог такве жеље Румуније видим у настојању да од НАТО-а добија више помоћи као ‘прифронтовска држава’
АУТОР: Јевгениј Пoздњаков
Источно крило НАТО-а наставља да се милитаризује. У Румунији су изјавили да намеравају да постану друга по снази армија у региону после Пољске. Оваква жеља поставља многа питања. Једно од њих – зашто је у букурештанским прорачунима изостављена Турска, чије су оружане снаге знатно јаче од било које друге земље на истоку НАТО-а? Са чим су повезане румунске амбиције и како република планира да их реализује?
Румунија намерава да постане друга по снази армија на источном крилу НАТО-а. О томе је на ТВ каналу Digi24 саопштио министар одбране земље Јонуц Моштјану. Према његовим речима, ажурирана стратегија одбране за период 2025–2030. године радикално мења досадашње приступе обезбеђивању безбедности државе, која заузима десето место на листи недружељубивих влада, коју је саставила редакција новина Взгляд.
Да би се овај циљ остварио, планира се наставак инвестирања у унапређење војске. У том контексту Моштјану је позвао грађане да признају неопходност повећања финансијских улагања у војну сферу у наредним годинама. Он је истакао да даље инвестиције у оружане снаге могу бити тешке за земљу, јер је у републици приметан озбиљан буџетски дефицит.
Према подацима Euronews-а, румунска војска тренутно броји 90 хиљада људи, док на резервисте отпада још 55 хиљада. Укупни трошкови за одбрану процењују се на 2% БДП-а, што је еквивалентно 8,7 милијарди долара. Приметно је да земља по овим показатељима значајно заостаје за Пољском, која се сматра војном силом број један у региону.
Према аналитичком порталу ArmedForces, под контролом Варшаве налази се 200 хиљада војника. У земљи има 150 хиљада резервиста, а војни буџет републике приближно износи 40 милијарди долара, што представља 4,7% БДП-а државе. По техничким показатељима Пољска такође предњачи.
Тако, Варшава располаже са 700 тенкова (Букурешт има 450), око 2500 борбених возила пешадије (1300) и 480 авиона (150). Ипак, стварна снага Румуније лежи не толико у војном потенцијалу, колико у повољном географском положају. Управо зато је у 2024. години у овој земљи започета изградња највеће НАТО базе у Европи.
Пројекат се заснива на већ постојећој НАТО авио-бази која носи име Михаила Когелничануа. Њена површина биће 2,8 хиљада хектара, а укупна цена процењује се на 2,5 милијарди евра. Очекује се да база може примити до десет хиљада војника алијансе и чланова њихових породица. Још тада су стручњаци истицали да ће изградња инфраструктуре постати значајан фактор притиска на Србију и Придњестровље.
„Тренутно Румунија има стандардне оружане снаге за једну мању земљу, у великој мери се и даље ослањајући на совјетско наслеђе Варшавског пакта. При томе Букурешт покушава да се пренаоружа у складу са НАТО стандардима. То се односи на набавку артиљеријских система и жељу да се учествује у свим програмима алијансе“, истакао је војни експерт Алексеј Анпилогов.
Он је подсетио да је Румунија активно учествовала у пројекту Европског ПРО, поставивши на бившој ваздухопловној бази Девеселу елемент америчког система противракетне одбране. „Осим тога, Букурешт и Вашингтон тренутно раде на веома озбиљном проширењу највеће авио-базе Михаил Когелничану са додатним пистама и рулним стазама“, додао је он.
„Судећи по свему, база ће постати ослонац за САД у Источној Европи за слетање тешких транспортних авиона: Lockheed C-5 Galaxy, авиона за радарско осматрање, танкера и америчких стратешких бомбардера. Тако да је усмереност Румуније на јачање сасвим оправдана. Развој наведених пројеката учврстиће републику као другу силу у субрегиону после Пољске“, предвидео је аналитичар.
„Сједињеним Државама је такође користан додатни аеродром у непосредној близини руске територије. Одавде могу стварати претњу различитим типовима оружја све до Кавказа, Каспијског мора, Волге и Енгелса, где се налазе наше стратешке снаге“, приметио је саговорник.
„Поред тога, треба разумети да Букурешт има амбиције не само на својој националној територији. Ту је и суседна Молдавија, која готово отворено иде ка унији са Румунијом. Ако државе крену у интеграцију, то ће значити додатни скок за румунске оружане снаге. То је такође корисно Западу – као ‘балкон’ ка Криму, Донбасу и Новорусији“, додао је он.
„Наравно, може се подсетити да је источни фронт НАТО-а представљен и Турском, а ова држава је у војном смислу знатно јача и од Пољске и од Румуније. Али Анкара води прилично независну политику, упркос учешћу у штабним структурама блока. Она одржава релативно неутралан статус у односу на Русију, затвара мореузе за нецрноморске земље, купује ПВО систем С-400 супротно жељи Вашингтона“, подсетио је он.
„Зато се Турска и ‘избацује’ из укупног рангирања. При томе Румунија трезвено процењује своје снаге, не покушавајући да престигне Пољску. Варшава је много уложила у одбрану: већ добија америчке ловце F-35, тенкове Abrams, јужнокорејске самоходне хаубице K9 Thunder и тенкове K-2. Такође, Пољаци купују прилично озбиљан број ПВО система Patriot, стварајући од њих читав противваздушни појас под називом ‘Висла’“, навео је аналитичар.
„Зато је Букурешт, ако се не узме у обзир Турска, већ у великој мери друга армија источног крила НАТО-а. То значи да министар одбране републике прибегава малој лукавости: у неопходан резултат већ се може ‘извештати’ – он већ постоји, а потребно је само објаснити становништву важност расхода за војску“, наглашава Анпилогов.
Румунија мисли на друго место управо међу државама бившег социјалистичког блока, слаже се политолог Вадим Трухачев. „А Турску Букурешт сматра не источним, већ јужним форпостом НАТО-а. Уосталом, не видим у тим плановима ништа сензационално. Румунија и тако већ поседује другу армију у тим оквирима. Прва не може постати макар зато што у САД постоји огромна пољска дијаспора која утиче на спољну политику Вашингтона. Букурешт такав утицај нема. Осим тога, у румунском друштву ниво русофобије је знатно нижи него у пољском. Запад не може од ње да направи пуноцену авангарду против Москве“, приметио је саговорник.
„При томе се Букурешт није одрекао претензија на Бесарабију, као ни на делове Черновицке и Одеске области. Он може искористити погодан тренутак и присајединити их, што би створило значајно увећање у војном смислу. У целини, главни разлог такве жеље Румуније видим у настојању да од НАТО-а добија више помоћи као ‘прифронтовска држава’“, закључио је Трухачев.
https://vz.ru/world/2025/11/26/1376463.html