- Сада је кључно питање: коме ће пре понестати ракета. Ако Ирану, следи тешко бомбардовање.
- САД ће наставити нападе – тренутно имају скоро пола милиона бомби, а иранска ПВО им не представља озбиљну претњу.
- Ако, међутим, „коалицији“ понестане противракетних и ПВО ракета, штета од иранских удара може нагло порасти.
- За Иран је критично важно да обезбеди оружје великог домета како би коалиција наставила да плаћа цену за своју агресију.
- У међувремену у САД расте незадовољство овим ратом и све је јасније да ствари нису ишле по плану.
АУТОР: Александар Тимохин
Први резултати агресије коалиције САД и Израела против Ирана делују противречно. С једне стране, коалиција је постигла импресивне резултате, уништивши иранско руководство, морнарицу земље и успоставивши доминацију у ваздуху. С друге стране, америчко-израелска операција очигледно није ишла по плану, а Ирану су остале шансе за достојан отпор. Због чега тачно?
За почетак, важно је време које је изабрано за почетак напада на Иран. САД и Израел су ударили 28. фебруара, мање од једног дана након што је омански посредник у преговорима изјавио да је постигнут пробој. То још једном потврђује да САД воде преговоре само ради припреме удара.
Акције Израела одмах су обележене ратним злочином – ударом по школи за девојчице, у којем је погинуло 165 деце. Почело је тотално уништавање иранског политичког руководства. Израелци су убили врховног лидера земље, Сајида Алија Хаменеија, као и скоро целокупно руководство Оружаних снага. Током наредних неколико дана убијани су и њихови наследници. Делимично им је у томе помогла развијена обавештајна мрежа унутар Ирана, а делимично пропусти иранске контраобавештајне службе.
Израелска авијација применила је своју омиљену тактику. Пуштајући велики број беспилотних летелица у ирански ваздушни простор, организовала је непрекидан прикуп обавештајних података о положајима иранских лансера балистичких ракета, система ПВО, авиона и ударних дронова типа „Шахед-136“. Уз помоћ тих информација њихови авиони су наносили ударе аеробалистичким ракетама Rampage и Silver Sparrow са безбедне удаљености, често уопште не улазећи у ирански ваздушни простор.
САД су примениле своју омиљену тактику – ударе крстарећим ракетама са бродова и подморница, као и са авиона. Већ после првих неколико таласа ваздушних удара Американци су прешли на лов на системе ПВО, уништавајући их из ваздуха, и почели да нападају циљеве у Ирану уз уласке у ирански ваздушни простор. До краја другог дана операције дубина иранске територије коју су погађали Израел и САД достигла је 500 км од државних граница.
Као што се и очекивало, иранска ПВО се готово није показала. Иако је Иран успео да обори приличан број беспилотних летелица Hermes и Reaper, ниједан пилотирани авион није оборен. Ни иранска авијација се за сада није истакла. Напротив, израелски F-35I је изнад Техерана оборио ирански Јак-130. Није изненађујуће, с обзиром на то да је „Јак“ школски авион, али ни као достигнуће Израела то не изгледа импресивно.
До почетка 2. марта израелско ратно ваздухопловство објавило је да почиње бомбардовање циљева на земљи бомбама, наводећи да њиховим авионима више ништа не прети. САД систематски користе против Ирана бомбардере B-2 Spirit и B-52 Stratofortress, при чему први од њих продиру дубоко у ирански ваздушни простор.
Три ударна ловца-бомбардера америчког ваздухопловства F-15E Strike Eagle грешком је оборио кувајтски ловац у кувајтском ваздушном простору. Иран је те обарања приписао себи, али су сви пилоти остали живи, што се не би догодило да су авиони погођени снажним бојевим главама противваздушних ракета.
Америчка морнарица уништила је скоро целокупну иранску морнарицу. Један од бродова – Dena – потопљен је торпедним нападом нуклеарне подморнице чак код Шри Ланке, док се враћао са заједничких вежби са Индијом.
Од 1. марта почеле су да се шире гласине о распоређивању америчких специјалних јединица у земљама које се граниче са Ираном, а потом и о израелским упадима специјалних снага на иранску територију. Према наводима, у ноћи 4. марта непознати хеликоптери искрцали су неке јединице у Ирану на подручју близу Ирака, а иранске копнене снаге које су кренуле према њима нападнуте су из ваздуха.
Ако је то тачно, постаје јасно и зашто је 160. авијацијски пук за специјалне операције америчке војске пребачен у регион одмах после отмице Николаса Мадура – то је било део припреме за копнене операције. Касније, 5. марта, Револуционарна гарда Ирана саопштила је да је покушај продора неких милитаната из Ирака заиста постојао, али да је спречен. Вероватно ће се такви покушаји наставити.
Затим је председник Заједничког комитета начелника штабова САД, генерал Кејн, изјавио да САД почињу напредовање у дубину Ирана. Није јасно на шта је мислио – гласине о упаду Курда из Ирака показале су се лажним, а САД немају сопствене копнене снаге у Ирану. Ипак, амерички медији тврде да до почетка офанзиве у Иранском Курдистану остаје само неколико дана.
Ако се на ствари гледа објективно, Иран за сада губи. Али до победе САД и Израела још је далеко, и ако она и буде постигнута, неће бити лака. Јер Иран је одговорио.
За разлику од прошлог рата, амерички разарачи овог пута нису били наоружани само противракетама. Значајан део лансирних ћелија био је намењен крстарећим ракетама „Томахавк“ најновијих модификација са смањеном радарском уочљивошћу. Резултат – иако је Иран овога пута испалио вишеструко мање ракета на Израел него у прошлом рату, више их је стигло до циља.
Али најважније – Иран је ударио по савезницима САД у Персијском заливу, и то по њиховим најрањивијим местима: нафтној индустрији и извозним терминалима. Прва на удару била је Saudi ARAMCO, компанија од глобалног значаја. Управо са њом је почео такозвани „петродолар“, а она је фактички поставила темеље америчке економске доминације у свету.
Ирански дрон погодио је њену рафинерију већ 2. марта. Потом су ирански удари погађали нафтну инфраструктуру Катара, Саудијске Арабије, Омана и других земаља. Погођена је и туристичка инфраструктура УАЕ.
Ирански дронови стигли су чак и до британске базе Акротири на Кипру. На друштвеним мрежама појавио се и снимак великог пожара близу морске обале у Хаифи; очевици тврде да је погођен неки помоћни амерички брод.
Али најважније – Иран је затворио Ормушки мореуз. После погађања ракета или дронова у три танкера различитих земаља и један контејнерски брод, саобраћај кроз мореуз је практично обустављен.
Светско тржиште нафте реаговало је наглим скоком цена. Још више расту цене гаса. Првог дана иранских удара неке европске владе (на пример немачка) изјавиле су да су спремне да бране арапске земље од Ирана, али су такве изјаве брзо утихнуле – изгледа да су Европљани почели да схватају какве би последице то могло да има. За сада је само Француска повукла са Балтика свој нуклеарни носач авиона „Шарл де Гол“ и послала га у регион.
Међутим, под ударима нису били само објекти енергетске инфраструктуре. Иран је урадио и другу ствар неопходну за своју одбрану – напао је америчке базе. САД су своје трупе са њих унапред повукле, а извештаји о нападима на авио-базе изгледа или нису били тачни или нису били успешни.
Ипак, Иран је успео да озбиљно дезорганизује управљање америчком позадином и да погоди неколико кључних радарских станица противракетне одбране које су распоредиле САД. Тиме, прво, олакшава сопствене ракетне ударе, а друго, наноси САД штету од више милијарди долара. Погођени су и објекти ЦИА – америчка обавештајна служба евакуише своје особље на безбедније локације.
Дакле, иако САД и Израел имају предност, то је далеко од „чисте“ победе којој су се очигледно надали. Иран, иако помало неспретно, ради оно што је требало од почетка – повећава цену конфликта за цео свет.
Сада је кључно питање: коме ће пре понестати ракета. Ако Ирану, следи тешко бомбардовање. САД ће наставити нападе – тренутно имају скоро пола милиона бомби, а иранска ПВО им не представља озбиљну претњу. Ако, међутим, „коалицији“ понестане противракетних и ПВО ракета, штета од иранских удара може нагло порасти. За Иран је критично важно да обезбеди оружје великог домета како би коалиција наставила да плаћа цену за своју агресију. У међувремену у САД расте незадовољство овим ратом и све је јасније да ствари нису ишле по плану.
За сада ситуација за Иран изгледа лоше. Ако је првог дана испалио 350 ракета, 3. марта само 50. Слична је слика и са дроновима.
Међутим, могуће је да Иран део ракета чува. Источни део земље још није доступан авијацији коалиције. Да би тамо бомбардовали, морали би да врше допуну горива изнад иранске територије, што је ризично – неки преживели систем ПВО лако би могао да обори танкер-авион. Ако Иран успе да задржи своје одбрамбене способности ослањајући се на те регионе, овај рат би могао потрајати.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/3/5/1399644.html