Земља „која жање, али више не сеје“
- Главни колумниста листа BILD Алфред Дракслер изнео је своје мишљење о томе зашто отаџбина Планка и Ајнштајна више није земља проналазача и иноватора.
- „Завршена је Нобелова недеља – и међу лауреатима нема ниједног Немца. У научним категоријама – физика, медицина, хемија – свих шест награда припало је истраживачима из САД. Немачка је, као и претходних година, поново остала празних руку. Зашто? Некада су немачки нобеловци мењали свет великим открићима и изумима. Физика: Вилхелм Конрад Рентген (1901), Макс Планк (1918), Алберт Ајнштајн (1921). Медицина: Роберт Кох (1905), Паул Ерлих (1908). Хемија: Ото Хан (1944) – открио нуклеарну фисију и снажно се противио војној употреби атомске енергије. Где су данас такви ‘супермозгови’?“
- Одговарајући на то питање, Дракслер тврди да се академска заједница, уместо науком и истраживањима, све више бави идеолошким расправама.
АУТОР: Алексеј БЕЛОВ
Почетком ове године у другој по величини савезној покрајини Немачке, Доња Саксонија, огласили су се на узбуну наставници. Испоставило се да, према плановима покрајинске министарке образовања Јулије Вили Хамбург, ученици основне школе који ће кренути у први разред школске 2026/2027. године више неће учити дељење.
„Представник министарства потврдио је да ће нови наставни планови бити примењени од школске 2026/2027. године у првом и другом разреду, а најкасније годину дана касније и у трећем и четвртом разреду“, преноси лист BILD.
Како ће онда немачка деца убудуће делити, питаћете се? Калкулатором? Или ће их у потпуности лишити ове кључне математичке вештине?
Не, кажу немачки званичници, решење постоји. Нови метод предвиђа разлагање сложених бројева на збир једноставнијих, након чега се добијени резултати сабирају. По мишљењу иницијатора ове одлуке, то би требало да помогне ученицима да раде са већим бројевима.
Са становишта поједностављивања процеса, можда је то и тачно. Али шта је са чињеницом да је способност решавања сложених задатака нераскидив део интелектуалног развоја детета, без које ће оно остати на нивоу „2+2=4“?
О новинама у Доњој Саксонији огласио се и председник Немачког савеза наставника Штефан Дил.
„Управо у математици се обично учи да се до решења долази различитим путевима. Овај корак у Доњој Саксонији могао би да се освети у средњој школи. Прво, писмено дељење се тамо поново уводи у програм, а друго, тамо су потребне вештине решавања задатака које ће се сада у основној школи још мање увежбавати“, нагласио је експерт, додајући да ће одсуство могућности диференцијације приступа рачунању неминовно довести до губитка „традиционалних вештина“.
Није стога чудо што његове колеге сматрају да је прави разлог министарске иницијативе жеља да се значајно снизе образовни стандарди, јер многи ученици више не могу да испуне постојеће захтеве.
Али колико је разумно спуштати општи ниво школског образовања на раван условних „тројкаша“, уместо да се, напротив, свим снагама подиже просечан ниво знања ученика?
„То је погрешан пут! Писмено дељење је најсложенији од четири аритметичка алгоритма, али истовремено обавља више важних функција. Само корак-по-корак писмено записивање учи децу уредном, формалном раду. Поред тога, она примењују раније усвојене вештине – ментално рачунање, множење и одузимање“, изјавила је председница Немачког савеза наставника гимназија Сузане Лин-Клицинг.
Према њеним речима, пракса да деца више не уче да раде са разломцима и децималним бројевима у случају када дељење не даје цео резултат, фактички води ка заглупљивању наставе, а способнијој деци „намерно ускраћује искуство стицања компетентности“.
„Тако не сме бити“, сматра председник Хришћанско-демократске уније у Доњој Саксонији Себастијан Лехнер. У разговору за BILD оштро је критиковао политику ресорног министарства, оценивши да се оно чиме се бави госпођа Хамбург и њој слични чиновници, који се залажу за снижавање захтева и очекивања, може назвати свесним наношењем штете млађим генерацијама Немаца.
С друге стране, има и оних који бране овакав приступ, тврдећи да се „наставни програм поједностављује на правим местима како би се ослободило време и деци омогућило боље усвајање основних вештина“.
Тако, између осталих, говори професорка дидактике математике са Техничког универзитета у Дортмунду Сузане Предигер, чије речи преноси магазин Der Spiegel.
Размишљајући о овим вестима из Доње Саксоније, нехотице сам се запитао где сам већ читао нешто слично – са истим аргументима о „поједностављењу“ и „основним вештинама“.
И онда сам се сетио: то је готово идентичан украјински приступ, где су након избацивања руског језика и књижевности из школског програма реформатори образовања захватили и тачне науке – математику, физику, хемију – смањивши број часова, забранивши старе, проверене совјетске методике (најбоље на свету, узгред), а уместо њих увели „поједностављене“ програме који ученицима дају само основни минимум на нивоу чувеног „2+2=4“.
Лоше образован човек, који од детињства није навикаван на решавање сложених задатака који захтевају живост ума, као одрастао лакше подлеже сугестији и пропаганди. Јер без рано усвојених вештина критичког мишљења, тешко је очекивати отпор манипулацији.
Што се тиче логике кијевског режима, она се, како аутор наводи, „може разумети“: њима нису потребни грађани, већ војници спремни да, без размишљања, по првом наређењу локалног „фирера“, положе живот.
Али откуд слични трендови у Немачкој, која се увек поносила својим научним потенцијалом и достигнућима?
Крајем прошле године, када је Нобелов комитет додељивао награде у главним дисциплинама (Награду за мир да и не помињемо, јер се одавно претворила у политичку фарсу), многи немачки интелектуалци запитали су се зашто немачка земља више не рађа своје „Платоне и брзе умом Њутоне“.
Главни колумниста листа BILD Алфред Дракслер изнео је своје мишљење о томе зашто отаџбина Планка и Ајнштајна више није земља проналазача и иноватора.
„Завршена је Нобелова недеља – и међу лауреатима нема ниједног Немца. У научним категоријама – физика, медицина, хемија – свих шест награда припало је истраживачима из САД. Немачка је, као и претходних година, поново остала празних руку. Зашто? Некада су немачки нобеловци мењали свет великим открићима и изумима. Физика: Вилхелм Конрад Рентген (1901), Макс Планк (1918), Алберт Ајнштајн (1921). Медицина: Роберт Кох (1905), Паул Ерлих (1908). Хемија: Ото Хан (1944) – открио нуклеарну фисију и снажно се противио војној употреби атомске енергије. Где су данас такви ‘супермозгови’?“
Одговарајући на то питање, Дракслер тврди да се академска заједница, уместо науком и истраживањима, све више бави идеолошким расправама.
Према подацима Института немачке привреде, само 5% свих патентних пријава у земљи подносе приватни проналазачи, док их је средином деведесетих било 25%. Немачки проналазач, каже аутор, полако нестаје.
Према речима бившег председника Савезног удружења немачке индустрије Хајнера Вајса, Немачка је „постала земља која жање, али више не сеје“.
„Тако се Нобелова награда сигурно не осваја“, закључује Дракслер.
А и зашто би данашњим немачким властима били потребни нобеловци – људи склони независном мишљењу и често критични према милитаризацији јавног дискурса?
Много је једноставније имати посла са недовољно образованим становништвом које није навикнуто да сумња. Управо у духу планова европске елите изнетих на недавно одржаној Минхенској безбедносној конференцији.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/02/18/neuchene-tma-pochemu-germaniya-bolshe-ne-rozhdaet-nobelevskikh-laureatov.html