- Пољски археолог из XIX века Тадеуш (Тадеј) Волански није ни могао да замисли да би му објављивање његових открића могла угрозити живот
- Нажалост и сада се рад Тадеуша Воланског игнорише од стране традиционалне историјске науке, тако да га сада користе само историчари, које готово презриво називају алтернативцима
- Истовремено, у СССР-у, али и у Русији одрастале су генерације људи који су од раног детињства учени да Словени нису имали писани језик пре Ћирила и Методија
ПИШЕ: Маја Новик
Пољски римокатолички клер ниje се просто разгневиo, већ je намераваo да проблем археолога реше радикално – да га запале на ломачи направљеној од његових сопствених књига. Пољака је спасио цар Николај I, који је заштитио научника од напада и наредио руској војсци да обезбеђују археолога и помогне му у његовим даљим истраживањима. Зашто је Волански толико наљутио Римокатоличку цркву?
Ратовао против Русије, али није постао русофоб
Тадеуш Волански рођен је 1785. године у граду Шавеле (Шјаулјај) у Литванији. Током рата 1812. борио се у војсци Наполеона Бонапарте против Русије и чак је награђен орденом почасне легије. После рата се оженио, настанио у Пољској и почео да проучава рунско словенско писмо, као и да се бави археологијом и колекционарством. Највише су га занимали древни новчићи, амајлије, медаље, натписи на споменицима (камењима и надгробним споменицима), као и старине Северне Африке.
Можда су замах за проучавање присуства Словена у Италији и на афричком континенту дала два налаза која су се појавила у његовој збирци – фигурица бога Озириса и обредна фигурица ушеби, коју су у древна времена Египћани стављали у гроб покојника. Фигурине из VII-IV века пре нове ере пронађене су током ископавања на обали Балтика и говориле су о трговачким односима древног Египта и словенских народа.
Истражујући древне споменике, Волански је закључио да се многи натписи, несхватљиви Европљанима, могу без потешкоћа прочитати уз помоћ словенских језика. Сматрао је да су и пре Ћирила и Методија Словени имали своју врло древну азбуку и открио је да је уз помоћ словенских језика могуће читати већину етрурских (Расенских) натписа.
Волански је сугерисао да Етрурци нису само најближи рођаци Словена, већ да је управо овај народ био прави оснивач Рима. Научник је веровао да су у древна времена словенски народи били познати не само у целој Европи, већ да се њихов утицај проширио и на Северну Африку па све до Нубије.
«Да ли је таčно да у Италији, Индији, Персији, па чак и у Египту,» питао је себе и друге, «нема словенских споменика?» Да ли је тачно да у књигама Зороастра, на рушевинама Вавилона и Персеполиса, дворца Дарија не постоје натписи који би били разумљиви нама Словенима? Да, научници из Енглеске, Француске и Немачке гледају на ове натписе – «као козе на воду». И само ми, Словени, можемо ова истраживања привести крају.
Волански је веровао да је већ успео да дешифрује већину натписа на етрурском језику, као и мноштво непознатих натписа на различитим артефактима. Своја запажања изнeо је у писмима која је упутио у Санкт Петербург у Академију наука, затим Копенхагену, Данском краљевском друштву за проучавање историје, али и Краљевском научном друштву Бохемије. Међутим, љубитељ старина није схваћен озбиљно.
Читање етрурског натписа Ф. Воланског. Фото © Chronology.org.ru
Не чекајући одговор, 1846. године, о свом трошку у граду Гнезно, Волански је објавио књигу «Писма о словенским старинама». У књизи је археолог на немачком језику у пет писама са додатком од 12 гравура које су приказали 145 артефаката описао најстарија налазишта у својој збирци и у збиркама његових познаника и дошао до закључка да је историја словенских народа веома древна, а распрострањеност и утицај и присуство у Европи се прећуткује и на све могуће начине скрива.
Од Индије до Скандинавије
У књизи је лако доказао да многи новчићи, медаље и натписи на артефактима, који су претходно приписивани или Данцима, па Швеђанима, или Римљанима, припадају Словенима – Љутићима, Литвинима (Литванцима), а које су касније погрешно приписали непознатим Балтима, Бохемцима, Моравцима, Русима и другим народима.
Идентификовао је индијског бога Шиву као славенског бога Сиву или Живу и представио доказ о томе – брактеат (новчић са његовим ликом на једној страни) и натписом на словенском ZYWIE. Волански је на медаљонима и амулетима пронашао имена руских кнезова, које су Немци сматрали готово измишљеним. Ови натписи сведоче о истинитости легенди. Нашао је име Рурика, имена кнезова Олега и Игора, као и принцезе Олге.
Потпуно уникална у колекцији Воланског је монета из VII века са портретима византијског цара Константина II и словенског принца Гостивита. Натпис на новцу гласио је: HOSTIVIT ЕТ CONSTANS Р. F. AVG. Овај артефакт потврдио је да су ратовали између себе Римљани и Словени, као и да је међу њима био склопљен мир.
Волански је претраживао артефакте, чије су порекло приписивали Риму или Персији, словенске речи и слике словенских богова – Радогаста, Чернобога, бога рата Јаровита, бога Чура. У натписима на индијским храмовима пронашао је име Тур-бога и превео оно што је написано на етрурским надгробним споменицима.
Волански је признао да може бити и неких грешака у његовим истраживањима због недостатка посебних знања или лоше очуваних артефаката, али заиста је желео да се посвети пажња његовим истраживањима. Три године касније објављена је друга књига, «Писма о словенским старинама», која је обухватила седам писама и 88 цртежа.
Непотребна пажња
Исте године гнезнески надбискуп пољске Римокатоличке цркве обратио се цару Николају I са молбом да се ни више ни мање «Волански спали на ломачи од његових књига». Цар, веома изненађен злобом језуита, одлучио је да се упозна са садржајем књиге Воланског, због чега је купио неколико примерака «Писма …» и позвао у Санкт Петербург из Москве још једног познатог словенофила из XIX века, учитеља и писца Јегора Класена, да изврши експертизу књиге.
Фото © Getty Images
Либерална омладина тог времена цара је називала војничином (простим, грубим човеком – прим. прев.) и Николајем Пендреком (човек који проблеме решава насиљем – прим. прев),. Међутим, Николај I није био ограничена особа и тачно је знао кога позива. Класен је био и заговорник идеје да су Етрурци најближи рођаци Словена и да су они оснивачи римске цивилизације и самог града Рима. Класен је покушао да докаже да су Словени стварали своју државност истовремено кад и Грци и Феничани, а учења норманских научника сматрао у најмању руку „недобронамерним“.
После Класеновог извештаја, цар је наредио да се купи „потребан“ број књига како би се чувале „под добрим обезбеђењем“ и да се аутору додели заштита од војске, коју је обавезао не само да штити Воланског, већ и да на сваки могући начин помогне експедицијама археолога да сакупе древне словенске артефакте.
Како не би сувише раздражио Пољаке и ушао у сукоб, наредио је да се остатак књига запали. Ову последњу наредбу извршили су језуити који књигу нису само уништили, већ је, осећајући се да су неке њене копије сачуване у Санкт Петербургу, уврстиле у ватикански Индекс забрањених књига. Од тада је сваки римокатолик који би отворио „Писма словенских старина“ чинио грех. Био је дужан да књигу преда особи која је имала право да чита такву литературу или да је уништи.
Нестала библиотека
Ипак, већина открића Тадеуша Воланског постала је позната јавности: Јегор Класен, по налогу Николе I, укључио их је у једно од својих дела. Тачно, није све било укључено, већ само то што је прошло рецензију Руске православне цркве – слике словенских богова и посебно „срамог уда“ биле су неприхватљиве. Нису били објављени ни урађени од пагана цртежи (слике) Христа, кога су укључили у своје пантеоне и коме су покушали да се клањају на исти начин као и осталим боговима – приносећи жртве.
Књига је била мање срећна од аутора – спалили су је. Крајем XX века у библиотеци града Њујорка пронађен је један примерак «Писма …», који је неким чудом преживео. На иницијативу руских писаца Олега Гусева и Романа Перина, преведен је на руски језик и поново објављен, наравно о приватном трошку.
У XIX веку се о открићима Воланским разговарало неко време, а онда се политичка ситуација променила и на њега су «заборавили на многаја љета». Познато је да је археолог умро почетком 1865. у Пољској. Његова јединствена збирка антиквитета пренесена је у музеј Краковског универзитета где се и данас чува. Међутим, његова огромна библиотека је нестала, претпоставља се да су је језуити преузели.
Нажалост и сада се рад Тадеуша Воланског игнорише од стране традиционалне историјске науке, тако да га сада користе само историчари, које готово презриво називају алтернативцима. Истовремено, у СССР-у, али и у Русији одрастале су генерације људи који су од раног детињства учени да Словени нису имали писани језик пре Ћирила и Методија.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: http://www.dal.by/news/174/30-06-20-5/
ПРЕУЗЕТО СА https://balkanskageopolitika.com/2020/07/01/zasto-je-vatikan-zabranio-knjigu-o-slovenima-tadeusa-tadeja-volanskog/