Српска интелигенција се није усуђивала да се исповеди, па да онда укаже на Зло; да у томе младом свету изазове појаву аутентичне свести о Злу, аутентичне бриге и аутентичне историјске свести
Погинули су толики млади Срби у Крајини, у Босни, на Косову, и доказали животом и смрћу како снагу личности тако и спремност на жртву.
Али, нису доживели да заједница српска потврди њихову личност као њихов идентитет.
Нису имали ни свест о Злу које је представљала и представља сама њихова врховна команда већ десет година, па и педесет година!
Гинули су и четници 1941-1945, али нису имали свест о Злу које је представљала њихова команда у Лондону, спремна да их разоружа, демобилише, напусти и преда непријатељу српске историје. Били су спремни на жртву, али их је команда принела на жртву САТАНИ.
Гинули су и партизани, спремни на жртву, али нису имали представу о Злу које је представљала (и које ће још пуних педесет година представљати) њихова врховна команда и идеологија (утопија) која их је принела на жртву САТАНИ.
Гинули су и око Оцићевог Ердабова Обилићи чије име онда преузима мафија менаџера и певачица. А они су погинули – ни за шта. Спремни на жртву, жртвовани су против своје воље и без свога знања – САТАНИ.
А српска интелигенција се није усуђивала да се исповеди (и да се тако припреми за тајну покајања-обраћења-преумљења), па да онда укаже на Зло; да у томе младом свету изазове појаву аутентичне свести о Злу, аутентичне бриге (Sorge) и аутентичне историјске свести. Ми, Срби, још немамо праву свест о својој правој Историји.
А ту свест можемо имати само од песника-романописаца, уметника-синеаста (какви су Тарковски и Михалков у Русији), од поето-философије, поетофилософа. (Оцић настоји да буде тај.)
Нема жртве ако се човек, у својој вери (у подвигу-покајању) не поистовети са жртвом, да носи свој крст. Такво поистовећење је не само у монаштву, него у монашком стилу живота елите националне. Елита је духовна заједница која је Црква, или, у Срба, заветна заједница; њена вера је историјска свест, једина сила која против империјалне историје света има моћ да Macy (острашћену, изгубљену, несловесну, политизовану) преобрази у нацију.
Жарко Видовић, Романи Ђорђа Оцића, Знамен, Београд, 1999, стр. 163–164.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Мартина Црвенице)