Запад Ердогану припрема клопку!

• Турска је сада окружена кризама: украјинском у Црном мору, у источном Медитерану и Егејском мору, у северном Ираку и Сирији.
• Председник Реџеп Тајип Ердоган треба да се држи свог руског колеге Владимира Путина, флертујући са америчким председником Џоом Бајденом колико може, како би купио време.

АУТОР: Станислав Тарасов

Уочи састанка америчког председника Џоа Бајдена и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана током Генералне скупштине УН у Њујорку, који је Анкара најавила у септембру, колективни Запад почео је да прети турском лидеру санкцијама на системском нивоу.

Истина, раније су пред Турском махала таквом палицом, али због руских система С-400, проблема са гасом, Грчке и Кипра у источном Медитерану, изјашњавању о могућности смањења финансијске помоћи као кандидату за чланство у ЕУ, давањем кредита, прете и о прекиду преговора у оквиру Свеобухватног споразума о ваздушним услугама са Анкаром. Али то су биле свађе по принципу „нападмо – само ради забаве“. Многи западни експерти веровали су да се ови проблеми могу и да ће бити решени у евроатлантском формату. Углавном, у Бриселу се није очекивала „велика свађа” са Турском, иако су С-400 изазвали појачану иритацију међу осталим НАТО партнерима. Тамо су проучили и навикли се на модерне карактеристике турске дипломатије: да се уведу у било коју кризу, да назначе своје позиције и намере, да се понуде као посредници, да играју на равнотежи интереса спољних играча који су у њој укључени, уз ширење видика сопствених националних интереса.

А Анкара је успела и успева у многим стварима. То се дешавало и дешава се у Сирији, у Либији, у Ираку, током Другог рата у Карабаху у Закавказју, а сада и у украјинском правцу, где је Ердоган постао један од лидера који покушава да се покрене преговарачки процес. А показало се, међутим, до сада само на нивоу склапања такозваног посла у вези извоза жита, уз учешће Москве и Кијева и посредовање УН. Иначе, ово достигнуће Анкара представља као „велики успех своје дипломатије“, који омогућава одржавање и поверљивих односа са Владимиром Путином и Владимиром Зеленским, а тако и објашњава своје одбијање да се придружи антируским санкцијама и затвори свој ваздушни простор за Русију. Сада колективни Запад показује Анкари да ресурс њене посредничке мисије изгледа исцрпљен и да јој се нуди да направи избор.

Окидач за покретање такве политике био је исход самита Путин-Ердоган у Сочију, на којем су се стране договориле да иду путем даљег ширења трговинско-економске сарадње, доводећи трговинску размену на 100 милијарди долара. С тим у вези, турски лидер је оптужен да „игра двоструку игру у корист Русије“, док су Запад и НАТО већ направили свој избор. Иначе, није случајно што се у последњем кијевском саопштењу Зеленског-Ердогана о преговорима у Лавову уопште не помиње тема мировне и посредничке иницијативе Анкаре. Бивши стални представник Турске при Европској унији Селим Кунералп сматра да је то због чињенице да се „Турска веома зближила са С тим у вези, британски лист „Фајненшел тајмс“ преноси да је ЕУ затражила информације од Анкаре о односима са Москвом, истичући да је у протекла три месеца турски извоз у Русију порастао за 46 одсто у односу на исти период прошле године. Истовремено, у јулу је обим руског извоза био 75 одсто већи него годину дана раније, што је „узнемирило партнере Анкаре у НАТО блоку у САД и Европи“. Истог месеца објављено је да је више од 200 нових врста обуће популарних турских брендова по први пут постало доступно Русима, а брзо је почело да се решава питање проширења употребе руског националног платног система „Мир“ (свет) у Турској. Заузврат, амерички лист „Politico“ упутило је позив дасе Анкари запрети „проблемима у интеграцији са остатком света ако се не придружи антируским санкцијама у обиму који јој је предложен“. А немачка публикација „Der Spiegel“ почела је да прети Ердогану „проблемима унутар земље, наравно не треба заборавити да је Турска и даље регионална сила“.

Овде је интрига у томе што Запад нуди Ердогану да „удаљавање од Русије буде срж његове политике, а не обрнуто, да постане Источни фронт Запада“. Турска је сада у ситуацији „окружена кризама“: украјинском у Црном мору, у источном Медитерану и Егејском мору, у северном Ираку и Сирији. Како пише турски лист „Yeni Safak“, у Анкари се све ово доживљава као „акције Запада против Турске, обуздавање њеног успона, а у будућности и њено угуравање у колапс“. Али исте претње са Запада чују се и против Русије. Једина разлика је што је Турска савезник САД и чланица НАТО-а, али је тамо угрожена, те пријатељује је са Русијом, од које нема претњи. Одбијање сарадње са Москвом не гарантује отклањање претњи са Запада. Напротив, спрема се клопка. Стога Турска држи флоту и трупе САД и Европе ван Црног мора. Ако ће да уђу у сукоб са Русијом, онда, како наглашава један турски стручњак, „нека то учине у Балтичком мору или у Тихом океану“. Ако Запад успе, следећи корак биће подстицање кризе између Турске и Ирана. Отуда закључак: Ердоган треба да се држи Путина, флертује са Бајденом ако је могуће, покушавајући да купи време. Анкара ће заиста морати да направи тежак избор пре или касније.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3675261.html