„Он је лажа и отац лажи, и човекоубица од искони“. (Јн.8:44)
„Екуменски менталитет је заснован на верској равнодушности и задовољству собом, материјалном изобиљу и бездушном интернационализму.“ – Св. Серафим Роуз – (Царски пут).
„Пожурите на дело Господње, јер већ је касније него што мислите“ – Св. Серафим Роуз
Повод за писање овог текста је коначно отимање Кијево-Печерске лавре од стране расколника из тзв. ПЦУ, као и званична законска „забрана“ Украјинске Православне Цркве (УПЦ), изгласана у украјинској Ради, а по налогу „украјинског“ председника, јеврејина Зеленског, пре пар недеља. Из Лавре је већ исељено монаштво, игуман-владика Павле је био у притвору (а затим је хитно оперисан јер је имао срчани удар, и даље је у притвору, продужавају му судски процес да би га што дуже држали у притвору), мирјани су склоњени, доста светиња (не зна се колико) је изнешено и „склоњено“ на Запад, у Ватикан, не зна се где. Држава масовно отима храмове Украјинске Православне Цркве, и великим својим делом, она је већ сишла у „подземље“…
Једном речју – Кијево-Печерска Лавра, која је сасвим сигурно једна од највећих светиња православног света, и трећи удео Пресвете Богородице, поред Јерусалима, Свете Горе и Дивјејева – је оскрнављен и похаран, а канонска словенска помесна црква је „забрањена“ од стране државе и сишла да служи у „катакомбама“, и то пред очима целог православног света, без неке нарочите реакције. И нарочито боли то гласно ћутање „Помесних православних цркава“.
Да не спомињем да грчке цркве и спроводе ову „забрану“ канонске Украјинске цркве, као и прогон монаштва из Лавре, предвођене патријархом „Цариградским“ и грчким јурисдикцијама, на првом месту Атинском, уз подршку Александријске и Кипарске цркве, а на велику жалост, и једног дела светогорских манастира, на првом месту Ватопеда и његовог (вакцинисаног) игумана Јефрема.
Груди се стежу од бола и тешко је говорити, па чак и мислити о томе докле смо стигли. Ужас обухвата душу јер се овде не ради о земљи, територији и о војном сукобу. Ради се о дубоко подељеном и промашеном понашању земаљске Цркве. Мајка Божија гледа шта ће свако од нас урадити, хоће ли ико подићи глас у заштиту Њене светиње. Многи исповедници су се пројавили у одбрани Лавре, која траје последњих неколико месеци. И наши су архијереји осудили отимање „украјинских“ светиња, позвали су цео „свет“ да устане у одбрану верских права, „свет“, који мрзи Цркву, „свет“ који је прогони, „свет“ за који је Христос рекао да га је Он победио и да га се не плашимо. Том „свету“ се они обраћају, ваљда да умире савест и своју сабраћу „украјинце“ и да кажу да су бар нешто учинили. И то је, изгледа, све.
Чини се да цели православни свет спава неким „мртвијем сном“, сви чекају да се председници зараћених страна „помире“ или „договоре“. Уто започе и рат у Светој земљи, јевреји бесомучно бомбардују Палестинце у Гази, убијају на хиљаде цивила пред очима целог света, чују се слабашни вапаји за мир од стране „православних“ патријараха, осим Јерусалимског, на чијој се земљи све то и догађа. Чини се да жањемо отровне плодове неког вишедеценијског рђавог рађења…
Председници зараћених страна, Русије и Украјине нису православци и нису Руси. Нити Украјинци. Њих баш брига шта ће бити са Црквом, са Лавром, штавише, они се овоме и радују. Они то и припремају вековима, они то и раде… Али нису председници ти, који треба да се баве Црквом и да решавају црквена питања већ архијереји.
Где је нестала Црква Христова, Црква апостола? Црква, Коју је Он основао, за Коју је рекао да је врата паклена неће надвладати? Је ли то ова Црква, коју видимо на делу у овом тренутку на свету, или нека друга? Шта се десило, како све све помешало, како је стварност постала пакленија од најгорег сна? Како је дошло до тога да погана нога антихришћана слободно корача словенском Лавром, тим најдубљим мистичним кореном словенског монаштва, да јевреји владају „Украјином“ и јавно и отворено забрањују канонску, вишевековну цркву? И што је најгоре, да издајници вере седе на троновима Источних патријараха и прогоне једну древну словенску канонску цркву, и да нико од нас не може да учини ама баш ништа!
Немо посматрамо и питамо се: „Је ли ово стварност? Да ли је ово могуће? Како се све ово десило?“
Треба још напоменути и зашто се напада управо Украјинска Православна Црква: управо зато што је на њеној територији сачувано свето Предање у најчистијем облику за словенске цркве. Код њих нема новотарија у Литургији, укидања поста пред причешће и осталих модернистичких глупости, које су већ продрле код Руса. Једина новотарија, која је, може се рећи, изнуђена код њих, је служба на „украјинском“ језику. Све остало је као што треба да буде по Предању.
О узроцима нашег предубоког пада је овај текст, мој немушти покушај да објасним нашу паклену црквену стварност и мали допринос одбрани онога што Лавра и њени бедеми представљају а то је истина Христова.
Јер је Црква Христова „Столп и утверждение истини“. (1.Тим. 3:15).
Свети Владика Николај је рекао да је 18. век борба против Цркве, 19. век борба против Бога, а да је 20. век савез са сатаном. По тој логици је 21. век зацарење самог сатане тј. антихриста. Тако и Свети оци кажу.
Хтео бих да укажем овде на неке црквене паралеле и догађаје из тог 20.века, у коме је направљен савез са сатаном, како бих лакше могао да објасним себи зашто нам се догађа ово у 21. веку.
Сматрам да су се у 20. веку десила два кључна догађаја за васељенску Цркву, која су изменила лице наше вере и Цркве. Прво је измена календара у Грчкој 1923.год. од стране патријарха „Цариградског“, масона Мелетија Метаксакиса, а што је било организовано од светске јудео-масонско-банкарске, данас бисмо рекли глобалистичке, закулисе, са центром у јеврејским банкама Америке. Пишем „Цариградски“ зато што Цариград, који је био „Други Рим“ тј. друга престоница Православља, пошто је први Рим пао у католичку јерес, ни у ком смислу одавно не постоји. Тај град се сада зове Истамбул, а негдашњу славну катедру више не заузимају православни Ромеји, већ масонске протуве са грчким именом и презименом, које служе јеврејској банкарској закулиси, која припрема долазак и зацарење њиховог месије, а нашег антихриста.
Други догађај је сличан овоме, и десио се у Москви „Трећем Риму“, која је постала престоница Православља, када је Цариград пао под власт Османлија 1453.године. Тада је Москва узела титулу „Трећег Рима“ а московски цареви улогу васељенских заштитника Православља. Тако је и било дуго времена, све до оне кобне 1917.године, када је уклоњен „онај који задржава“ долазак антихриста – последњи Руски цар, Николај II Романов са целом породицом, како би се лоза царева угасила, наравно, и како више неби било никаквих руских царева и никаквог „Трећег Рима“.
Наравно и ову револуцију организују и финансирају јеврејски банкарски кланови, по речима самог Троцког – „револуционари са Вол Стрита“, исто као што су њихови преци организовали и све европске „буржоаске“ револуције пре те: Енглеску у 16. веку, Француску у 18. и Немачку у 19. веку.
Занимљиво је напоменути да је увођење новог, заправо папског календара у Грчку цркву, које је изазвало дубоку поделу у Грчкој цркви и створило покрет „старокалендараца“, који данас броји чак око милион верних, Мелетије Метаксакис правдао тиме што Црква треба да има исти календар као и Држава, тј да треба ускладити државне и црквене празнике! Дакле, ишло се на то да Црква треба да служи Држави. Притом користећи папски календар, који је пре тога двапут био анатемисан.
Затим, догађај сличан ономе у Грчкој 1923. одиграва се сада у Москви, 1927. године. Московски митрополит Сергије објављује Декларацију у којој изјављује да Црква са радошћу служи богоборној Држави, која Је јавно сматра својим највећим непријатељем и отворено и масовно прогања. Парадоксално, али тачно.
Дакле, у размаку од само четири године имамо два, већим делом успела покушаја да се Црква преломи и стави у послушност Држави. У СПЦ ће 1937.године бити уклоњен (отрован) патријарх Варнава Росић, велики противник и једног и другог (и новог календара и сергијанства), а са доласком јеврејске комунистичке власти и СПЦ ће постепено бити стављена под њихову власт.
Штавише, ако погледамо развој идеја, које су стајале иза обе револуционарне појаве у Цркви (увођења папског календара и Декларације Црквене послушности Држави), видећемо да и ту постоји прилично јака веза, као да их је неко намерно организовао.
Наиме, још пре револуције у Русији, у Петрограду је постојао философско-окултни кружок Братства св. Софије, у који су улазили потоњи оснивачи Института Светог Сергија у Паризу: Булгаков, Берђајев, Карташев, Зенковски…
Кад је бољшевичка власт затварала и прогањала све православно, ови „философи“ су чак добијали помоћ од државе да би, као по неком знаку, око 1922. били „изгнани“ из Совејтског савеза и прешли у Париз, где су основали тај „православни“ институт, масонским парама из Америке.
Оно што је битно за нас је да знамо да је по идејама аутора објављеним управо на том Институту светог Сергија, спроведена реформа православља у Грчкој (нови календар, реформа Литургије, сваколитургијско причешћивање) али је затим то учињено још радикалније у Русији, у покрету „Живе цркве“ тј. обновљенаца, 20-тих година 20.века. Њихови „епископи“ су били жењени, свештенство је било другобрачно (оно што је Фанар дозволио својим клирицима пре пар година), свети Престо су из олтара изнели на средину цркве (као католици), где су служили на руском „да све буде видљиво и разумљиво народу“, наравно, тајне молитве су читали наглас, и све оно што данашњи модернисти и новотарци раде и код нас и у Грчкој. Запањујуће је поклапање „Париске школе“ – овог института и цариградског, модернистичког и екуменистичког богословља у 20. веку.
Оно што је занимљиво је да је поглавар те „Живе цркве“ био митрополит Сергије Старогородски, потоњи митрополит Московски и од ’43. – Стаљинов патријарх Руски. Иначе узурпатор Московског трона (није имао право да наследи патријарха Тихона) и прогонитељ многих правоверних епископа који нису прихватили његову верзију државног, послушничког православља, и који су остали верни светом Предању и анатеми св. патријарха Тихона и СА Сабора РПЦ на комунистичку власт 1918.г., и због тога су завршили у прогонству, логорима и затворима, а већина је тамо нашла и смрт.
Дакле, Сергије, који је и пре „Живе цркве“ писао и издавао јеретичке књиге (“Православно учење о спасењу”, 1895.), које су биле осуђене од стране правоверних епископа у Руској Царевини, и стални председник петоградских, модернистичких Философско религиозних сабрања 1901-1903. постао је „изабрани сасуд и пророк“ Комунистичке партије и њихове послушне цркве. По њему је и назван појам „сергијанство“, који означава потпуну зависност црквене организације од земаљске власти тј. од државе, или од оних структура које контролишу државу тј. јеврејских банкара, рабина и њихових слуга масона.
Дакле, имамо ситуацију да два најважнија престола за васељенско Православље, 1925. године заузимају две слуге јеврејског капитала, масона и њихових антихришћанских циљева: Мелетија Метаксакиса у Истанбулу и Сергија Старогородског у Москви.
Од тих, 20-тих година 20. века, васељенско Православље све више и више тоне у дубине и екуменизма и сергијанства. Да не помисли неко да грчка држава нема утицаја на њихову цркву: тамо су свештеници државни службеници и примају плату од државе! Јер у Грчкој су масони на власти од њеног формирања као независне државе после распада Османске империје, а савремена Грчка је енглеска (јеврејска банкарска) творевина исто као и Ататуркова Турска.
Ако узмемо да су два највећа проблема данашње цркве екуменизам и сергијанство, а то је заправо напуштање светог Предања, на било коју страну – можемо да закључимо да се Екуменизам гура из „Цариграда“ тј. Истамбула, а сергијанство из Москве. А заправо оба ова центра данас скоро подједнако болују и од једног и од другог, и оба се контролишу из истог центра. Москва и даље глуми, по инерцији, да је верна светом Предању макар по спољашњој форми, мада је „грчко“ а заправо латинско богословље ушло дубоко и у руске духовне школе и ускоро ће и тамо паметњаковићи почети са богослужбеним експериментима у Литургији и другим областима, као и код нас. Све је већ спремно, и то одавно.
И сада, имамо ситуацију да „грчке“ помесне цркве, предвођене „Цариградом“ на територији „Украјине“ инсталирају неку нову црквену структуру, насупрот власти Москве, која има власт на тој територији од 16. века. И за то су изабрали парацрквену структуру, која почива на људима без валидне хиротоније, на потпуно дивљој, компромитованој јерархији! Да ли ико нормалан може ово да разуме и чиме то може да се оправда? Од које болести болују „грчке“ цркве, које су све одреда, осим Јерусалимске и Антиохијске, признале ту католичко-унијатску лажи-цркву? Ако се болест препознаје по симптомима, ове цркве, које су признале ПЦУ болују од неке јереси. Јер само јеретички умови могу да прогањају Православље. Правоверни не могу да прогањају правоверне, јер је исти дух у њима, напротив, они то одбијају. А духовно болесни јеретици не могу да поднесу здраве у вери и прогањају их. Тако је увек било, тако ће и бити.
Значи, кад би сада могао да се организује прави Васељенски или бар Помесни сабор, он би морао да осуди деловање ових грчких цркава, које упадају и праве хаос на канонској територији УПЦ. Штавише, дужност је, по канонима, свих правоверних Помесних цркава, да прекину општење са тим катедрама! Да ли се то догађа?
Поцрнели златни крстови на Кијево Печерској лаври као знак времена.
Али откуда се уопште ту појавила нека „Украјина“, када је то била руска Кијевска митрополија, и зашто уопште ми причамо о „Украјинцима“?
Украјинску нацију измислио је Лењин, јеврејин по мајци, претеча антихриста, содомит, велики маг и творац Совјетског савеза (Савеза Легиона), чије су „мошти“ изложене у вавилонском маузолеју, копији пергамског светилишта – престола сатаниног, на сред Красног трга у Москви, као првог „свеца“ светског комунизма, религије антихриста. Касније је ту украјинску нацију утврдио Стаљин, а затим и сви потоњи председници Совјетског савеза, сви одреда жидови…
Због тога ми касније и имамо настанак те несрећне „Украјинске Цркве Московског Патријархата“, што је исто што и „Македонска Црква“. Јер и македонску и украјинску нацију су измислили комунисти, противници и Бога и људи. И ми сад имамо ситуацију да Црква, тело Христово признаје рад њених противника за нешто позитивно! Црква, столп и утвержденије истини признаје лаж за истину! Штавише, од митр. Сергија, уста многих православних јерараха непрестано лажу и стиче се утисак да сам ђаво говори кроз њих. Њихово оправдање је било да су чували Цркву тим лажима, да су чували јерархију и народ да не страда… Можда је то и било тачно, али тиме је лаж постала начин живота, постала је начин мишљења, лаж је постала наша „света“ стварност. И од тада сви то прихватамо за нормално. Како? Где смо погрешили?
Проблем са признавањем „Македонске“ или „Украјинске“ цркве је у томе што се не може признати народ који не постоји! Србска обновљена патријаршија је покривала територију где живе Срби. И са правом је покривала и Маћедонију тј. стару Јужну Србију са старом престоницом, Скопљем. У томе је и био проблем да се призна аутокефалија, па чак и аутономија народу, који су безбожници измислили, и да им се преда канонска територија која припада Србској цркви. Не говорећи већ о томе да ако се то њима дозволи, тим путем могу да крену и све епархије у одвојеним, авнојевским републикама. А то се управо планира и одавно спрема и то је следећи корак.
Јер основа за аутономију или аутокефалију је други, самостални народ. Дакле народ добија аутономију или аутокефалију да би могао да организује богослужење на свом језику, да бира јерархе из свог народа, да има своју црквену организацију, рукополагање итд, као нпр.Срби од Грка, Финци и Јапанци од Руса… Не добија територија аутономију нити аутокефалију. А то је управо нови „цариградски“ принцип митрополија. Вратимо се овде првобитном значењу речи „језик“. На црквенословенском, „језик“ значи „народ“. Дакле сви припадници једног народа говоре истим језиком. И сви који говоре истим језиком припадају једном народу и једној помесној цркви. Само код нас и Руса постоји парадокс уситњавања великог народа на мање, и настанак неколико народа, који говоре истим језиком, од једног великог. Дакле, Срби, Хрвати, Босанци, Маћедонци, па чак и Бугари, су исти народ. Исто тако су Руси, Белоруси и Украјинци исти народ. А сви ми, Словени смо један велики народ, и имамо један исти богослужбени језик: црквенословенски. Зато се и ради на избацивању црквенословенског из употребе и на његовој замени савременим ситно-националним језицима, што у богослужбеној употреби звучи заиста страшно. Једино су Руси остали само на црквенословенском језику. Сви остали су прешли на своје савремене језике, и то је прави богослужбени ужас. Све је то политика, која нема везе нити са Црквом, нити са богослужењем, а најмање са народом, због кога они то, тобоже, раде.
Због тога је и створена „украјинска“, „македонска“, „црногорска“, „белоруска“ нација – да нас раздвоје, а затим заваде па да се међусобно кољемо. И зато данас имамо ситуацију да „Украјинци“, који су потомци православних Руса, ратују против своје једнокрве и једноверне браће, убијају их, отимају им Кијево-Печерску лавру, а све у корист јеврејских банкара и њиховог „изабраног“ народа, који планира да на територији „Украјине“ изгради „Нови Израел“, „Небески Јерусалим“. Само да га очисти од староседелаца. Зато се масовно исељавају „Украјинци“ и даје им се свака помоћ на Западу да оду тамо. Да би најплоднија и најбогатија земља Европе припала странцима. Зато се данас убијају у „Украјини“, а заправо Кијевској, Малој Русији, православни Великоруси и Малоруси! А знамо да је Света Русија нераздељива, по учењу св. Лаврентија Черниговског: само Велика, Мала и Бела Русија заједно су Света Русија! За наше непријатеље нема никакве ни Украјине, ни Белорусије, нити Русије. Постоји само Света Русија, коју они мрзе и ратују против ње. Притом су последња два председника „Украјине“, која су и започели рат против Руса (Порошенко и Зеленски) – јевреји и сви то знају. Ни са руске стране није много боље, ако није исто.
Дакле хтео бих да закључим да смо због ћутања и пристајања на лаж деценијама, ми дошли до ове ситуације немоћи, да својим рукама уништавамо сами себе и своју православну браћу, и својим рукама ми оскрнављујемо своје светиње. А све је почело са митр. Сергијем, који је хвалио комунистичку власт и њена достигнућа, као и сви потоњи патријарси после њега. Ми смо се некако и борили, до нашег последњег патријарха, Иринеја.
Највећа грешка Московске Патријаршије била је што је признала аутономну „Украјинску Православну Цркву Московског Патријархата“, тиме признајући „Украјинце“ за нацију. Све што се данас догађа је логична последица тога, као и последња самовољна „аутокефалија“ УПЦ. Све је логично и Москва нема шта да се буни. Признали су непостојећи народ, који је измислио Лењин, и сада тај народ тражи своје јер има неки свој, макар и измишљени идентитет и историју одвојену од Москве. Требало је дати им „Кијевску митрополију“ у оквиру РПЦ и инсистирати да је то канонска територија древне Кијевске Русије, под Московским патријархом. И не признавати никакве Украјинце нити Украјину. Исто тако смо и ми требали да имамо Скопску митрополију, са везом са средњевековном Србијом а не са некаквом античком Македонијом и измишљеним Македонцима, којих нема ни у каквим средњевековним списима.
Ко зна шта ће сада бити са србским светињама у Маћедонији – Јужној Србији? Издали смо своје светиње олако их предавши у руке оних који сада префарбавају натписе србских владара на средњевековним фрескама, као што су и Румуни, још један измишљени народ за рачун Европе, радили. Сви су им натписи у црквама били на црквенословенском, јер су Словени, па су их они прекречили да буду на латиници, јер су тобоже, Румуни, као неки Романи. Ствар је толико проста да је то страшно.
То су урадили на исти начин као што су Русима узели Кијевску Русију – измислили су нови народ и тај народ убедили да верује у то. Од браће су нам створили прво странце а затим и непријатеље! Али ми смо криви јер ћутимо на то и дозвољавамо да свакакви кловнови у мантији поклањају оно што је наше!
Хоћу да кажем да је узрок свих данашњих проблема у Цркви, било у „Украјини“, било код нас или у Русији, или Грчкој – напуштање светог Предања, пристајање на лаж и на поредак да Црква, која треба да проповеда истину – служи безбожној и богоборној Држави, у крајњем исходу Новом Вавилону и антихристовој држави, све нас учећи да живимо у лажи и да пристајемо на лаж. Бићемо криви због тога јер смо призвани да служимо истини тј. Ономе Ко је Истина, по Његовим речима.
Овде је умесно навести кључни цитат св. Серафима Роуза о ситуацији у Цркви из 1975. године, значи од пре 50 година. Колико је био далековид тај човек!
„…Уопште, данашња црквена питања нису онако проста као што су била, или у крајњој линији, као што нама изгледају у нашој удобној историјској перспективи; пред нама је много подводних стена. Чини се да важан кључ за схватање читаве црквене ситуације лежи управо у „сергијанству“, које ће постати већи проблем него икада, сада када се Катакомбна руска црква поново пројављује и осећа… Суштина сергијанства повезана је са заједничким проблемом свих православних цркава данас, а то је губитак укуса православља, узимање Цркве здраво за готово, вера у „организацију“ као Тело Христово, вера да благодат и Свете Тајне делују некако „аутоматски“. Логично и разумно понашање нас неће превести преко ових стена; потребно је много страдања и искуства, и само мало њих ће схватити…“ – Св. Серафим Роуз (Из писма Алексеју Јангу 18.02/3.03.75 г.)
И сада је јасно да су били потпуно у праву сви они епископи, клирици и мирјани, који нису пристали на Декларацију митрополита Сергија или нови календар Мелетија Метаксакиса, јер су знали да пристају на лаж. Знали су да ће тиме пристати на „украјинске“, „македонске“ и друге светиње а не њихове, да ће можда тиме пристати и да буду са једне стране у братоубилачком рату, који ће јевреји организовати православним Словенима – Русима и Малорусима. Знали су да оно што је зачето у лажи не може никада постати истина. То нема везе са тиме да ли има благодати у тим јурисдикцијама или нема, уопште се не ради о томе, већ о томе јесмо ли ми верни Предању и нашем идентитету, или могу од нас, као од пластелина да стварају друге нације и „помесне цркве“, само је важно да останемо „православни“ и да се причешћујемо на свакој Литургији. О чему се овде ради, ко се то руга нашој памети?
Сада, питаће неко, па нису ваљда те сергијанске цркве безблагодатне, тј. могу ли се и кроз њих спасавати људи? Да, оне су благодатне јер није измењен Символ вере, и оне су остале, по допуштењу Божијем, за спасење оних, који нису хтели или могли, из ових или оних разлога, да напусте лаж и оду у Катакомбну, Заграничну или Старокалендарску цркву, где је било теже спасавати се. Значи то је било велико снисхођење Божије. Али не може се цео живот живети на кредит, дође време за наплату.
Тако да, ако се не вратимо истинитој, предањској Цркви Христовој, нестаћемо и као народи и као Црква, јер ће нама управљати странци, непријатељи Христа и Цркве Његове. И сада, када народ богоубица злобно забрањује древну словенску цркву, тера је у „подземље“ и преузима највећу светињу православног словенства – Кијево-Печерску лавру, истерује њене монахе и износи светиње, прилика је да ово схватимо и да добро размислимо куда ће нас то одвести, и докле смо спремни да идемо.
Шта ако сутра у нашој СПЦ неко реши да доведе римског Папу или да радикално скрене у екуменизам са заједничким причешћивањем са католицима и протестантима? Којој ћемо јурисдикцији припасти, са којим правоверним епископом ћемо се Богу молити, хоћемо ли можда припадати Косовској, Босанској, Хрватској или Војвођанској цркви? Са којим верним епископима и клирицима да останемо верни Христу Богу и Светоме Сави? Са којом помесном црквом да будемо у јединству, са Истамбулском, Атинском, Александријском и Кипарском, које комадају пред нашим очима канонску цркву Кијевске Русије и отимају јој вековне светиње, у које смо и ми ишли, у Почајев и Кијево-Печерску лавру? Како и на који начин?
Мислим да морамо на првом месту чувати нашу веру онако како смо је примили од наших најближих светитеља, св. Владике Николаја, патријараха мученика Варнаве Росића, Гаврила Дожића и Викентија Проданова и других новомученика Србских, који су животима потврдили како се служи Богу и роду. Значи служити Литургију како су они служили, без икаквих измена, и припремати се за св. Причешће постом (на води) и исповешћу, као што су и они учили. А ватиканско-грчке новотарије оставити Грцима и Латинима. Ми имамо наше свето Предање и њега треба да се држимо.
Јер ако остане нашег вишевековног светог Предања и праве, неупрљане земаљским компромисима, вере на земљи, даће Бог поново и светиње и Кијево-Печерску лавру Својим вернима. А ако тога не буде, нећемо имати ни светиње јер их нисмо достојни! Јер ми својим животима показујемо да је узалуд подвиг и жртва наших Отаца, и да ми идемо само лаким и удобним, широким путем, као и оне наше владике, екуменисти, новотарци и сергијанци.
Можемо сматрати и да је забрана УПЦ, њен силазак у катакомбе и преотимање Кијево-Печерске лавре – знак од Бога, да је то црвена линија, да треба да се спремамо за последње време и црквени живот у катакомбама, и да сав тај ужас паклене лажи, у којој живимо, треба да престане.
Шта чинити?
Кад дође време и наша јерархија пређе црвену линију, устанимо против лажљивог црквеног поретка, нађимо владике (даће Бог да их буде) и свештенике СПЦ, који су вољни да не спомињу екуменисте и издајнике вере, који држе свето Предање светог Владике Николаја и његових ученика, само да бисмо имали истинско богослужење, које не зависи од воље моћника овога света. Тако ће Бог видети да нам је Његова истина и Његова Црква дража од удобности овога света, у коју нас они уљуљкују, али само док не дође антихрист и не постави нас пред избор: крст или хлеб. А онда ће сви уљуљкани и навикнути на удобност викнути: „Дај хлеба, није то ништа!“ И оставиће Христа и примити антихриста, све са благословом својих „архијереја“. За то се треба спремати, а не за удобно и широко светско православље, којем нас већ деценијама уче „Цариград“, „Грци“ и „Париска школа“ – неуки и отпадници од светог Предања.
„Пресвета Богородице и сви свети оци Кијево-Печерски, избавите нас од јереси у овим последњим временима, спасите нас грешне од свих замки антихристових и утврдите Цркву као брод спасења за своје верне!“ Амин.
Грешни Мирослав. (Мирослав Павловић)
На Светог Димитрија 2023.
ИЗВОР: https://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/svyataya-rus/2632-miroslav-pavlovic-zabrana-upc-i-otimanje-kijevo-pecerske-lavre-kao-znak-vremena