Стари свет иде путем Либана
- Подсетићу вас на новогодишњу ноћ 2016. године и железничку станицу у Келну: из полицијског извештаја о догађају: „Ситуација у новогодишњој ноћи била је прљава и срамотна. Жене, без обзира да ли су биле у пратњи мушкараца или не, биле су приморане да буквално пролазе кроз шпалир.
- Мигранти су били у алкохолисаном и наркотичком стању, као људе их чак не могу ни описати“, примећује полицајац, аутор извештаја.
- „Многобројни збуњени, уплакани, уплашени пролазници, посебно жене и девојке, обраћали су се полицији за помоћ.
- На тргу су се дешавале туче, крађе, улични секс.
- Полицијски службеници нису могли да помогну свакој жртви у том тренутку, јер их је било премало.
АУТОР: Јелена ПУСТОВОЈТОВА
А оно заиста звони. Али то што је Европа оглувела на то звоно показује пионир „родног пута у нигде“ – Белгија. Како преноси Euractiv, влада те земље је ове недеље усвојила правила по којима ће 37% места у управним одборима и извршним комитетима белгијских државних компанија морати да заузимају жене. Први пут је земља увела родну квоту још 2011. године – 33% у управним одборима, у којима су жене тада чиниле мање од 10%. А сада тај показатељ треба да износи 37%.
Боже сачувај, нисам против жена на било којој степеници друштвене лествице, али да ли пол треба да одређује у коју фотељу ће се сместити сукња, а у коју панталоне? Управо такву одлуку је, међутим, објавила белгијска информативна агенција Belga, ослањајући се на искуство раније спроведених владиних реформи. Неколико недеља преговора у децембру, након што влада није успела да постигне консензус о својим прелиминарним предлозима о женској квоти од 40% и њеном проширењу на велике приватне компаније, завршило се општим слагањем „на 37“. Како је изјавио министар за равноправност из социјалистичке фламанске партије Vooruit Роб Биндерс, државне компаније ће морати да испуне нове захтеве у кратком року, не наводећи тачно у ком.
Треба напоменути да здрав разум у погледу квотне еманципације није одмах напустио Европску унију. Још у септембру 2012. године EU Business је извештавао да је девет држава ЕУ – Велика Британија, Бугарска, Чешка, Летонија, Литванија, Естонија, Мађарска, Малта и Холандија – упутило Европској комисији протест против увођења „женских квота“. Предлагале су да се „женско питање“ решава појединачно у свакој земљи. С тим су се слагале и Немачка и Шведска, које нису потписале то обраћање. Али у Берлемону су после Мастрихта заборавили да уграде ручну кочницу, и сада се воз ЕУ котрља ка провалији коју упорно не жели да види.
Овде није реч само о слепој тврдоглавости да се педесет на педесет поделе све европске фотеље у политици, бизнису и финансијама. „Нико није напао Европу – она умире сама од себе“, сматра члан британског парламента Џорџ Галовеј. Британцу је чак и преко Ламанша јасно да се европска цивилизација, узгред заједно са британском, налази у стању умирања. И нема кога да се криви споља за овај пад здравог разума. „Дешава се нешто грандиозно, нешто цивилизацијско… Веома ме боли да гледам пропадање, можда чак и смрт Европе. Европа више није онаква каква је била, у сваком погледу… То не значи да смо скоро 500 година владали светом, освајајући у разним периодима остатак света од Португалије до Аустралије. Империје које су створене у Европи освојиле су све што је постојало пре њих и владале дуго, много дуже него сама Римска империја. Али пропаст цивилизације, та чудна смрт, није дошла споља. Нико нас није напао. Нико није извршио инвазију. Не можемо кривити спољни фактор за овај пад цивилизације, за ово предсмртно стање у којем се сада налазимо“, пожалио се Галовеј Телеграм каналу Pool 3. Симптоматично је да се 100 хиљада Пољака, који су после њихове „плишане револуције“ дошли у Британију, данас масовно враћају кући у потрази за бољим животом у домовини, примећује Daily Mail.
Али оставимо Британце Британцима. Ни женска шизофренија, ни чак мигранти који су окупирали Стари свет – а сада их тамо има више од 94 милиона на укупно 450 милиона становника Европске уније – не би могли да сруше цивилизацију да Брисел то није желео.
Занимљиво је да заједно са Галовејем, лидером Радничке партије Британије, на узбуну звоне и споредни изданци евроцивилизације са друге стране Атлантика. Исти тај бриселски Euractiv пише: „Да ли ће Европа у догледној будућности чути саму себе? Очигледно не. На то јој директно указују њени главни трансатлантски савезници из Сједињених Држава.“ Јасно је да 50. потпредседнику САД Џеј Ди Венсу трула моралност Старог света не би много значила, да „деструктивне моралне идеје Европе не угрожавају нуклеарне силе, јер су тренутно у европским земљама на власти људи повезани са исламистима или блиски њима“, како он тврди.
Тумачимо Венса: по његовим речима, Француска и Велика Британија могу у будућности представљати претњу безбедности САД ако идеје које је назвао „повезаним са исламизмом“ стекну политички утицај у исламизујућој Европи. Сенка Трампа и његов гласноговорник Венс изјавио је у интервјуу британском онлајн издању UnHerd да је одсуство адекватне реакције на имиграцију лишило Европу „њене првобитне добре представе о самој себи“. И сада у Европи постоје „људи повезани са исламистима или блиски њима који већ сада заузимају функције у европским земљама“, не наводећи на кога тачно мисли. Због тога је „сасвим могуће да ће за 15 година у европској нуклеарној сили, као што су Париз или Лондон, на власт доћи присталице исламистичких погледа“. А то се директно тиче Вашингтона, јер су Француска и Велика Британија нуклеарне силе и „ако дозволе себи да се занесу веома разорним моралним идејама, то ће омогућити да нуклеарно оружје доспе у руке људи који заиста могу нанети веома, веома озбиљну штету Сједињеним Државама“. Стога ће „Вашингтон морати да води одређене моралне разговоре са Европом“.
Колико год такав ток мисли потпредседника САД деловао наивно, данас нико не може са сигурношћу да прогласи такав развој догађаја немогућим. А зашто да не? Према последњим подацима статистичке службе Европске уније из јануара 2024. године, 70% становништва Лихтенштајна чине имигранти. У Луксембургу их је 51%, у Швајцарској и на Малти по 31%. А апсолутни лидер по броју имиграната је Немачка, у којој живи 16,9 милиона имиграната, односно око 20% становништва. Треба ли објашњавати да је то „најзаконопослушнији и најеврокултурнији“ део становништва земље?
А сада мало померимо фокус пажње на Либан, који је постао упечатљиво упозорење за Европу. Либан је био земља са хришћанском већином још од I века, када су свети Петар и свети Павле овде ширили хришћанство. Од средине XX века, пише The European Conservative, земља је за само неколико деценија прешла од хришћанске ка муслиманској већини. До 1980-их хришћани су чинили већину становништва Либана, а данас је њихов удео смањен на око једну трећину, при чему притисак муслиманске већине на хришћане само расте. Маронити – највећа хришћанска конфесија у Либану, историјски концентрисана у планинама – познати су по својој јединственој источнокатоличкој цркви и употреби сиријског језика у литургији. Маронити су одиграли кључну улогу у оснивању савременог Либана. Данас чувају посебне културне и верске традиције, чији корени сежу у IV век, до светог Марона.
Грчка православна заједница је друга по величини хришћанска група. Остале хришћанске заједнице укључују католике (халдејске, грчке, латинске, јерменске и сиријске), источне православне (јерменске апостолске, сиријске и коптске) и Асирску цркву Истока. Демографски помак ка муслиманској већини убрзао се након „арапског пролећа“. Емиграција хришћана је нагло порасла, а шиитске и сунитске породице активно су се насељавале у подручја која су некада била хришћанска. Те промене нису настале као резултат природног прираштаја муслиманског становништва, већ услед читавог низа израелских инвазија на ову вишеконфесионалну државу, у којој се за председника бира хришћанин-маронит, за премијера муслиман-сунит, а за председника парламента муслиман-шиит. Зато није тешко погодити зашто Либан често потресају владини кризе и грађански ратови, који су ставили тачку на развој некада економски просперитетне државе, називане шездесетих година „блискоисточном Швајцарском“. Данас Либан практично нема регуларну војску и у историји арапско-израелских ратова служи само као бојно поље за противнике.
Можда ће овако далек поглед у будућност Европљанима деловати гротескно, али ако се упореди и погледа… „Последњих година хришћанске заједнице и света места све чешће постају мете агресивних поступака, као што су пљачке, крађе и силовања“, пише The European Conservative. Или: „Хришћанске цркве у муслиманским квартовима често више воле да не истичу верске симболе и иконе, како не би изазивале непријатељство муслиманских заједница у којима се налазе.“ А још и ово: „У децембру 2019. и 2020. године у Бајт ед-Дину, муслиманском граду на северу Либана, спаљиване су новогодишње јелке. У Триполију су у децембру 2019. и 2023. године муслимани такође спаљивали новогодишње јелке. У новембру 2024. године у Фараји је оскрнављен божићни вертеп: фигурица малог Исуса је уклоњена, а поред ње је постављен пиштољ.“ Ништа вам, Европљани, није познато? Подсетићу вас на новогодишњу ноћ 2016. године и железничку станицу у Келну: из полицијског извештаја о догађају: „Ситуација у новогодишњој ноћи била је прљава и срамотна. Жене, без обзира да ли су биле у пратњи мушкараца или не, биле су приморане да буквално пролазе кроз шпалир. Мигранти су били у алкохолисаном и наркотичком стању, као људе их чак не могу ни описати“, примећује полицајац, аутор извештаја. „Многобројни збуњени, уплакани, уплашени пролазници, посебно жене и девојке, обраћали су се полицији за помоћ. На тргу су се дешавале туче, крађе, улични секс. Полицијски службеници нису могли да помогну свакој жртви у том тренутку, јер их је било премало. Сами мигранти су се понашали изазовно и дрско чак и према њима…“
Да ли муслимански Либан данас представља будућност која чека Западну Европу?
Сасвим могуће.
И ако данас либански хришћани моле Запад да помогне у спречавању њиховог катастрофалног егзодуса са родне земље и да донесе одлуку о стварању две државе у Либану, како би се очувало хришћанско становништво у тој земљи, сутра ће исто то звоно зазвонити за хришћане Европске уније.
Не треба мислити да ће све спасити Американац Трамп. Његов лични традиционализам остаје његов лични традиционализам. Трансформација савести већ је захватила цео англосаксонски свет. Ево шта из прекоокеанских извора преноси Axios: „САД пролазе кроз најбржи верски помак у савременој историји, обележен наглим растом броја људи који нису повезани са религијом и затварањем бројних цркава широм земље.“ Зашто? Зато што се „ново поцрквењење“ у САД намеће преко YouTube-а и TikTok-а, заједно са молитвеним ботовима које је створио вештачки интелект. То је тектонска трансформација са дубоким последицама по расу, грађански идентитет, политичка уверења и способност управљања променљивим моралним пејзажом. Према подацима Института за истраживање јавних религија (PRRI), скоро троје од десет одраслих Американаца данас се изјашњава као нерелигиозно – за 33% више него 2013. године. И то се дешава у свим расним групама. У САД очекују да ће ове године бити затворено без преседана 15.000 цркава – много више него оних неколико хиљада за које се очекује да ће бити отворене, према извештајима конфесија и црквених консултаната.
Да ли то значи да се под конзервативним председником САД не љуљају темељи који су обезбеђивали тријумф морала, а с њим и права, етике и потчињавања заједничким правилима прописаним законима земље? „Не постоје широко распрострањени научни или општеприхваћени докази о масовном националном верском препороду“, изјавила је за Axios извршна директорка PRRI Мелиса Декман. Не нестају само цркве – у англосаксонском свету нестаје хришћанска вера. А са њом и морал и етика, засновани на библијским вредностима. И то није сентиментално „јао-јао“ због обезвређивања темеља западне цивилизације. То је лом старог света, у чијој прашини и блату рушевина будућност још нико не може ни да замисли.
И сасвим укратко: како пише Forbes Woman, према подацима Светског економског форума за 2025. годину, до постизања аритметичке родне равноправности, од које смо започели разговор, треба да прође још… 123 године. УН су у прошлогодишњем извештају саопштиле да се у четвртини земаља чак примећује назадовање: Шпанија, Немачка, Канада, Холандија, Бразил, Аустралија, Тунис и Јужноафричка Република неочекивано су се вратиле схватању да командире производње треба постављати не по роду, већ по способностима. Програмска директорка организације „УН жене“ Сара Хендрикс истакла је да број држава у којима се уочавају негативни трендови у ствари може бити и већи. Јасно је – за данашње, од стране САД „притиснуто“ УН, за то су криви „талас крајње десничарске ауторитарне активности“ и „ауторитарни режими који су успостављени у 45 земаља света, у којима укупно живи 72% светског становништва“.
Можда су то они који су ипак чули – за ким звони европско звоно?
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/01/15/po-kom-zvonit-evropeyskiy-kolokol.html