- Пророчанства светих стараца Православља не само да се трагично обистињују, већ сада учвршћују и теорију о почетку догађаја који ће довести до препорода хеленства!
- Од Црног мора и Босфорског мореуза, преко Егејског мора и Кипра, па све до обала Сирије, оцртава се стварна оса предстојећег глобалног сукоба
ПОСВЕЋЕНО: Мом драгом и поштованом борцу за Православље,
митрополиту морфуском Неофиту*
и достојном борцу за Православље* Дионисију Макрису
Некада, пре много година, један мудар и далековид човек који је, на моју срећу, био и мој учитељ и ментор, рекао ми је, онога дана када сам добио диплому, једну снажну мисао коју никада нећу заборавити:
„Историја, младићу, никада не иде праволинијски. Пази да је не изобличиш или да не измениш поруке које ти шаље. Тешко теби, уништиће те!“
Управо то осећам и сада. Да се сама Историја окреће око истих крвљу натопљених тачака, враћа се истим нерешеним рачунима и извлачи из рушевина старе супарничке односе за које су наивни „лидери“, заслепљени сопственим интересом, веровали да су заувек сахрањени.
Наше доба је, дакле, један од тих тренутака. И овога пута Историја не шапуће. Она насилно окреће точак.
Рат у Украјини, сукоб Сједињених Држава и Израела са Ираном, сиријско нерешено питање, појава новог исламског савеза, руски повратак на Блиски исток, турска ревизионистичка хистерија и војно поновно повезивање Грчке, Кипра и Израела нису неповезане епизоде. То су поглавља исте књиге.
Све се окреће око једног огромног поморског и копненог коридора: Црно море, Босфорски и Дарданелски мореуз, Егејско море, Кипар, Левант, Источни Медитеран.
То је, у суштини, пупак савременог света. Не само зато што се налази у географском средишту планете, већ зато што се на њему сусрећу, сукобљавају и међусобно поништавају стратешке тежње готово свих великих сила.
Онај ко држи овај лук може истовремено да врши притисак на Русију, Европу, Блиски исток, Северну Африку, Кавказ и поморске путеве према Индијском океану. Онај ко га изгуби не губи једно море. Буквално губи право да се назива „светском силом“.
Зато се врата луднице неће нужно отворити у Донбасу, у Ирану или у Ормуском мореузу. Тамо већ бесне страховити ратови, али и даље постоје механизми ограничавања, црвене линије и извесно горко искуство у управљању међусобним покољем.
У Источном Медитерану постоји истински парадокс: црвене линије се укрштају. Савезници су истовремено и противници. Противници, додуше, међусобно послују, али се споразуми мењају у зависности од фронта, док Турска покушава да припада свуда, а да је нико ни за шта не обавезује.
Тамо се крије бомба са успореним дејством. Тамо географија чека да се освети.
Географија која „царства“ осуђује на повратак
Да бисмо разумели шта је у игри, карту морамо посматрати не очима школског географа, већ очима царства које је жедно, али се истовремено и плаши.
Црно море је за Русију најјужнија капија према топлим морима. Мореузи представљају грло те капије. Егејско море је предворје. Кипар је непотопиви осматрачки положај који надзире излаз према Суецу, Блиском и Средњем истоку и сиријским обалама.
Крит чува улаз из западног Медитерана и отвара пут према Либији и Северној Африци.
Родос, Кастелоризо и кипарска обала образују простор у којем се укрштају поморске зоне, подморска налазишта, каблови, гасоводи, поморске базе и трговачке артерије.
Ова географија се никада није променила. Од времена Романије, односно Источног римског царства грчког народа, крсташких ратова, Млечана, Османлија, царске Русије и Британског царства, она остаје иста. Променили су се само оружје, режими и заставе. Карта је остала иста, немилосрдна и осветољубива.
Први светски рат управо је овде оставио највише својих нерешених рачуна. Разорио је Османско царство, а да није решио питање мореуза. Поставио је нове границе на Блиском истоку а да није створио одржив поредак. Одредио је зоне британског и француског утицаја и за собом оставио државе, мањине и мржње осуђене на сукобе. Довео је до Лозанског споразума, а да није угасио турски ревизионизам. Предао је Кипар британском старатељству и, деценијама касније, оставио га осакаћеног турском инвазијом.
Данашња криза није фотокопија периода 1915–1919. године. Историја не копира саму себе. Али се враћа још суровија уколико људи не примају њене поруке и игноришу их зато што своје интересе стављају изнад ње.
Она се враћа, међутим, доносећи исту смртоносну логику. Један локални инцидент може покренути савезе, гаранције, војне планове и империјалне интересе, све док више нико не буде могао да се повуче а да не претрпи стратешко понижење.
Турска покушава да прогута карту
У средишту сукоба стоји Турска. Не зато што је најмоћнија, свакако није. Већ зато што представља силу код које постоји највећи јаз између њених стварних могућности и њених империјалних фантазија.
Анкара жели да контролише мореузе, да господари Црним морем, да ограничава Русију а да са њом не уђе у потпуни сукоб, да наметне заједнички суверенитет над Егејским морем, да у пракси поништи поморска права грчких острва, да задржи окупациону војску на Кипру, да претвори северну Сирију у турску безбедносну зону, да интервенише у Либији, да саму себе проглашава заштитницом Палестинаца, а истовремено да предводи шири сунитски и туркијски свет.
Другим речима, жели истовремено да буде балканска, европска, кавкаска, црноморска, медитеранска, арапска, исламска и средњоазијска сила! Она, у суштини, жели да прогута читаву карту! Управо о томе је реч.
Проблем није у томе што има интересе. Све државе их имају. Проблем је у томе што данашње турско руководство готово свако легитимно право суседа сматра личном увредом и завером чији је циљ њено дављење.
Грчка ЕЕЗ, која треба да буде проглашена, назива се „опкољавањем“, јачање одбране Кипра назива се „дестабилизацијом“, присуство Израела у Источном Медитерану представља се као завера, аутономија Курда третира се као егзистенцијална претња и тако даље. Чак се и примена Поморског права представља као план за њено уништење.
Све то није ништа друго до идеолошка основа такозване „Плаве отаџбине“. Односно, претварање турског страха у право над морима других народа.
Анкара жели да наметне нову реалност пре него што се коначно учврсте енергетске, војне и саобраћајне осе региона. Она зна да, ако се учврсти осовина Грчка–Кипар–Израел, ако буду завршене електроенергетске интерконекције, ако буде подигнут заједнички противракетни кишобран и ако Кипар постане војно чвориште Запада и Израела, Турска неће једноставно бити протерана из Медитерана — како вришти њена пропаганда — већ, што је још горе, више неће бити у стању да једнострано намеће своју вољу! А то неоосманизам не може да поднесе. Он више воли апсурд него понижење које доноси стварност.
Али постоји и други разлог, можда далеко већи од било каквих геополитичких претензија. А тај разлог се зове „Пророчанства светитеља о њеном распаду и нестанку“!
Пророчанства која се једно за другим обистињују плаше турске националисте
„Турске се немојте плашити“, говорио је Свети Пајсије ходочасницима. „Не бојте је се, она већ носи кољиво за појасом. Биће уништена и распашће се, јер није дело Божије нити има Његов благослов. Створена је из другог разлога и, зато што је починила многе злочине над нашим Родом, биће уништена. Нестаће, биће избрисана са карте.“
Управо тога се плаши читава Турска, ма колико то њени лидери и националистичка љуштура у којој живе не показивали.
Мислите ли да њени властодршци не знају да је велики део њеног становништва поново почео да се крштава, иако су се ти људи изјашњавали као муслимани, док су у суштини били криптохришћани?
Мислите ли да политичка елита Турске не зна да је 60 до 70% Турака исламизованих Грка?
Мислите ли да МИТ не зна да Турска у себи има мноштво етничких група и огранака Романије, коју су они на крају и разорили, и да је држава коју је створио кемализам шупља, лажна и, самим тим, крхка?
Мислите ли да Ердоган, који не само да зна да је грчког порекла већ готово савршено познаје и грчки језик, не би био под утицајем Стараца и њихових изрека о предстојећој будућности Турске? Ако тако мислите, страшно се варате!
Управо због тога је Турска пала у помрачење ума. Зато се понаша као силеџија и шири се свуда као критски трахана и иде… са свима. Да би и он и његова земља избегли оно што им је суђено.
Управо због тога учвршћен је план „Плава домовина“, који је, сасвим случајно, осмислио неки шизофрени адмирал у пензији, а када га је представио Ердогану, овај други га од радости само што није пољубио у уста.
Према томе, Турци са страхом гледају како се пророчанства обистињују, врло добро виде шта долази и како се догађаји развијају. И реагују на овај начин. Силеџијски.
Израел сада Турску сматра претњом број 1
Израел више нема луксуз да понашање Анкаре посматра као реторички театар. За Тел Авив Источни Медитеран није простор дипломатских маневара. То је стратешка дубина једне државе ограничене географске површине, окружене вишеструким жариштима смрти.
Турска која би била војно стационирана у северној Сирији, присутна на окупираном Кипру, господарила мореузима и претендовала на улогу у Гази, Либану и Јерусалиму, стекла би могућност вршења притиска из више праваца.
Не би чак ни био потребан отворени турско-израелски рат. Било би довољно да постави радаре, беспилотне летелице, системе за електронско ратовање и ракете у базама у Сирији или на окупираним територијама да би драматично променила равнотежу.
Због тога Израел систематски продубљује сарадњу са Грчком и Републиком Кипар. Ни у ком случају није реч о заједничким фотографијама и симболичним вежбама. Реч је о појачаним ваздушно-поморским вежбама, преносу знања и набавци израелских ракетних и противваздухопловних система. Кипар је већ кренуо ка набавци система Barak MX, док су се Грчка, Кипар и Израел договорили да током 2026. године интензивирају своју војну сарадњу.
Тврдње израелског аналитичара Шаја Гала о тајној подршци Кипру треба читати као његов лични јавни став, а не као званично признање. Међутим, стратешки правац уопште није тајна и то је очигледно. Кипар се наоружава, његова инфраструктура се проширује, а његово одбрамбено повезивање са Израелом се продубљује. Радови на проширењу напредују у ваздухопловној бази у Пафосу и у поморској бази у Марију, како би могле да опслужују ратне бродове и подморнице пријатељских држава.
Било би претерано тврдити, без јавно доступних доказа, да је Израел већ успоставио независне сталне базе у Републици Кипар. Али је основано рећи да се формира мрежа војне интероперабилности и потенцијалног приступа, која у тренутку кризе може веома брзо да функционише као јединствени оперативни простор.
Израел има сваки разлог да жели Кипар који је довољно снажан да не поклекне пред новим турским принуђивањем. Друга турска инвазија не би била само кипарска трагедија. Довела би турску војску још ближе израелским линијама комуникације и ставила читав источни басен под турски надзор.
Израелско руководство може повремено да разговара са Ердоганом, али му не верује. А државе се не припремају на основу умирујућих изјава данашњег саговорника. Припремају се на основу способности које би сутра могао да стекне потенцијални противник.
Сирија као проба великог сукоба
Северна Сирија је данас лабораторија овог сукоба.
Недавни израелски напад на ваздухопловну базу Абу Духур није био још једна епизода сиријског хаоса. Према расположивим информацијама, база је требало да прими турско војно присуство. Израел ју је погодио, причинивши штету, али без жртава, како би спречио прелазак једне од сопствених црвених линија. А шта је најневероватније? АМЕРИКА НИЈЕ РЕКЛА НИ РЕЧ! НИ ГЛАСА! Зашто? Па зато што је УНАПРЕД ЗНАЛА шта ће учинити њен непосредни савезник. И прећутно је то одобрила.
Порука коју је Тел Авив послао била је јасна и немилосрдна: Израел неће чекати да турско присуство поред њега буде довршено, па да се потом жали. Удариће превентивно.
До сада Анкара одговара претњама, антиизраелском реториком и посредним потезима. Сам Ердоган је изјавио да израелске операције у Сирији и Либану сада угрожавају и безбедност Турске, повезујући то питање са Источним Медитераном и Кипром.
Шта ће се, међутим, догодити ако следећи израелски напад усмрти турске официре?
Шта ће се догодити ако турска противваздухопловна јединица обори израелски авион?
Шта ће се догодити ако Турска одговори преко својих посредника или ако Израел процени да турски системи на окупираним територијама угрожавају његове летове и поморске путеве?
Тада ће сукоб престати да буде сиријски. Постаће источно-медитерански. А одатле нема лаког повратка, или, боље речено, повратка уопште нема.
Амерички ћорсокак
Сједињене Државе су сада сила која више од свих жели да се избегне сваки отворени грчко-турски или турско-израелски сукоб. Не из сентименталности, наравно, а свакако не зато што неко у Вашингтону бди над правима хеленизма. Америчка политика подређена је потреби очувања контролисане регионалне равнотеже.
Америчко законодавство и даље као циљ одређује очување мирног окружења, избегавање употребе силе између савезника, подстиче подршку решењу Кипарског питања — које, наравно, није оствариво због окупираних територија — и очување војне равнотеже између Грчке и Турске. У пракси, међутим, та равнотежа постаје све тежа и све циничнија.
Турска држи мореузе, има велику војну силу, базе од кључног значаја за НАТО, утицај на Кавказу, присуство у Сирији и везу са муслиманским светом, а када тако нешто кажемо, мислимо на Муслиманско братство.
Грчка, с друге стране, држи Суду, контролу над већим делом Егејског мора, приступ Балкану и све снажније стратешко приближавање Израелу.
Кипар, као друга грчка држава, такође је европска територија и налази се поред Блиског истока, док је Израел најчвршћи војни савезник САД у региону, са изузетно моћним лобијем који има огроман утицај у Белој кући и великом и подједнако моћном дијаспором, која држи узде како америчке економије, тако и индустрије забаве (Холивуда).
Ако се сукобе Турска и Израел, Вашингтон ће бити приморан да бира између институционалног савезника у НАТО-у и свог најзначајнијег стратешког партнера на Блиском истоку. Не жели да се тако нешто догоди, али ако се догоди… несрећник ће бити Турска.
Ако се, међутим, сукобе Грчка и Турска, сам НАТО ће бити паралисан изнутра. А ако се сукоб прошири на Кипар, тада ће се САД наћи пред историјским духом 1974. године, али овога пута са Израелом, Русијом, Британијом, па чак и самом Европском унијом, много непосредније укљученим.
И док се све то дешава, Пентагон преиспитује распоред америчких снага у Европи и захтева од Европљана да преузму већи терет конвенционалне одбране. Америка жели да задржи контролу над регионом уз што је могуће мање трошкове. То је разумљиво као империјално планирање.
Али у томе се налази једна опасна противречност: што америчка гаранција постаје мање видљива и одлучна, то се регионалне силе више наоружавају како би саме решиле своје спорове. Крвљу.
Британија и сенка једног царства
Британија више није царство које је контролисало поморске путеве од Гибралтара до Суеца и Индије. Она више није чак ни хомогена. Огромном таласу илегалних миграната дозволили су новопоретски — марионетски „лидери“ да преплави велике урбане центре, а то је поделило поносне Англосаксонце и претворило земљу у поприште огромне подељености. С друге стране, међутим, она и даље задржава један од најдрагоценијих геополитичких остатака оног старог доба: суверене базе Акротири и Декелија на Кипру.
Лондон је можда војно ослабио и суочава се са огромним друштвеним проблемима, али и даље располаже територијом, инфраструктуром за прикупљање обавештајних података, ваздухопловним способностима и могућношћу подршке операцијама у самом срцу Источног Медитерана. То му омогућава да интервенише, али несразмерно својој стварној моћи.
Сама британска влада признала је да је наследила „огољене и недовољно финансиране“ оружане снаге. Озбиљан недостатак људства, муниције и оперативне расположивости више пута је пријављиван. Али слабост не води увек уздржаности. Понекад води опасној претераној активности.
Некадашња империја која више не може сама да намеће поредак покушава да остане незаменљива посредством обавештајних података, база, тајних споразума, наоружавања и маневрисања између супарничких сила.
Британија жели да задржи своје базе, да утиче на Никозију, да не дозволи Русији стратешки повратак на Кипар и истовремено да очува канале комуникације са Турском. Међутим, не жели турску доминацију над читавим регионом. Жели Турску која јесте снажна, како би била корисна против Русије, али довољно зависна да не би могла да делује неконтролисано.
То је стара британска игра равнотеже снага. Само што данас Лондон има мање карата у руци, док његови противници располажу ракетама, беспилотним летелицама и хиперсоничним оружјем.
Русија и историјска ноћна мора мореуза
За Русију ланац Црно море–мореузи–Егејско море–Источни Медитеран није регионално питање. То је вечита стратешка ноћна мора.
Без безбедног излаза кроз мореузе, руска Црноморска флота остаје заробљена. Без приступа Источном Медитерану Москва губи војно присуство у Сирији, утицај на Блиском истоку и могућност пројекције моћи према Суецу и Северној Африци.
Русија, дакле, не може равнодушно да посматра Турску како се претвара у апсолутног господара мореуза, Егејског мора и Источног Медитерана. Данашњи руско-турски однос јесте однос принудне сарадње, с једне стране, и узајамног уцењивања, с друге. Није реч о савезништву, чак ни приближно. Сарађују у енергетици и трговини, док се сукобљавају на Кавказу, у Сирији, Либији, Црном мору и Централној Азији.
Москва може да толерише Турску која ствара проблеме НАТО-у, али само до одређене границе. Она нема никакав разлог да жели Турску која би наследила велики део западне контроле и изградила сопствени војни савез од Медитерана до Централне Азије. Таква Турска би сутра могла потпуно да затвори руски излаз, да ојача туркијске народе на периферији Русије и да се од непријатног саговорника претвори у прворазредног стратешког супарника.
У случају великог источно-медитеранског сукоба, Русија неће деловати вођена осећањима, верском блискошћу или историјским симпатијама. Деловаће из потребе да спречи појаву јединствене турске баријере од Црног мора до Либије.
Грчка која се налази у средишту, али се понаша као посматрач
И усред свега тога налази се Грчка. Земља која поседује највећи део обале Егејског мора, има стотине острва, преко Крита контролише прелаз према Источном Медитерану и представља природну спону Европе, Кипра и Израела, а уместо да се осећа — и да суштински буде — као краљица у палати, она и даље своју геополитичку вредност доживљава као… терет, рекао бих, којим треба управљати, а не као моћ коју треба искористити.
Грчки политички систем Псеудоромејства више се плаши оптужбе за „национализам“ него губитка суверених права. А најгоре није чак ни то. Најгоре је што су се њени вечити управљачи ужасавали могућности да дође тренутак када ће морати да се суоче са ратном провокацијом и нађу се у самом оку циклона, изгубивши рат уз територијалне губитке, што би их одвело у затвор или чак пред стрељачки вод!
Зато говоре о „мирним водама“, док Турска гради бродове, наоружава се, производи ракете, проширује базе и учи своју децу да половина грчког мора представља… турско наслеђе. Такав кукавичлук није чак ни разборитост. То је саучесништво у ревизионизму.
Грчка је коначно, иако са закашњењем, почела да развија озбиљнију одбрамбену сарадњу са Израелом и Кипром. Набавка израелских система, планирани „Ахилов штит“, системи PULS и заједничке вежбе стварају предуслове за одвраћање.
Међутим, одвраћање није само куповина оружја. То је политичка воља да се оно употреби ако буде неопходно. То је утврђивање поморских зона, заштита енергетских пројеката, одбрамбено обједињавање Грчке и Кипра и јасна изјава да ће се нови напад на Републику Кипар сматрати нападом на читаво хеленство.
Без те воље, чак и најскупљи оружани системи постају изложбени експонати на парадама. А Историја не опрашта народима који купују штитове да би их окачили на зид.
Како се врата могу отворити
Велики сукоб највероватније неће почети званичном објавом рата. По мом мишљењу, почеће инцидентом који ће неко сматрати ситуацијом којом је могуће управљати.
То може бити турско истраживање или бушење у спорној поморској зони, праћено ратним бродовима. Или покушај спречавања грчког или кипарског енергетског пројекта.
То може бити и озбиљан инцидент око Касоса, Кастелориза или кипарске ЕЕЗ, или израелски напад на објекат у Сирији у којем ће погинути турски војници.
Може бити и последица пребацивања турских ракетних система на окупиране територије. Или нови покушај стварања свршеног чина у Фамагусти или заузимања додатне кипарске територије.
У првој фази све стране ће објавити да не желе ескалацију. Истовремено ће покренути флоте, авионе, системе противваздухопловне одбране и специјалне снаге.
У другој фази почеће ограничени удари. Радари, ваздухопловне базе, поморска постројења, складишта муниције и командни центри постаће мете. Турска ће покушати да искористи своју географску величину и бројчану надмоћ. Израел ће настојати да одмах неутралише све што угрожава његову ваздушну надмоћ. Грчка ће се наћи пред дилемом да ли ће дозволити војно преобликовање Кипра и Источног Медитерана или ће се одлучно укључити.
У трећој фази активираће се велике силе. САД ће захтевати прекид ватре и покушати да очувају јединство НАТО-а. Британија ће употребити своје базе, званично ради надзора и деескалације, а у стварности како би осигурала сопствени положај.
Русија ће ојачати снаге и партнере у Сирији, пружаће обавештајне податке ономе ко ограничава Турску и повећаће притисак у Црном мору и на Кавказу. Иран ће видети прилику да отвори нове фронтове посредством својих савезника.
Тада се сукоб више неће односити на једну поморску зону или једну базу у Сирији. Односиће се на то ко ће одређивати послератни поредак читавог региона.
Тренутак у којем регионални сукоб постаје глобални
Права врата луднице отвориће се када једна велика сила процени да пораз њеног регионалног савезника представља њено сопствено стратешко протеривање.
Ако САД поверују да колапс Израела или губитак Источног Медитерана уништава њихов целокупни глобални кредибилитет, укључиће се.
Ако Русија поверује да Турска и НАТО стичу могућност трајног дављења Русије у Црном мору и мореузима, реаговаће.
Ако Турска процени да осовина Грчка–Кипар–Израел коначно поништава њен неоосмански план, могла би покушати да створи свршен чин пре него што нова одбрамбена архитектура буде довршена.
Ако Израел процени да се турска војна инфраструктура успоставља у Сирији или на окупираном Кипру са способношћу да угрози његову територију, удариће пре него што она постане оперативна.
Ниједан од ових актера неће осећати да ратује због нечег споредног. Сви ће веровати да бране саму срж своје националне безбедности. То је прорекао старац Јосиф Ватопедски, говорећи да „сви они неће знати зашто се тамо налазе и ратују једни против других“.
И управо зато је Источни Медитеран опаснији од фронта на којем противници могу да размењују територије, санкције или политичке уступке. Овде су у питању приступ морима, опстанак држава, контрола стратешких коридора и сама могућност великих сила да остану велике.
Предзнаци и коначни обрачун
Рат у Украјини исцрпљује Русију и Европу, али истовремено враћа значај Црном мору.
Рат са Ираном исцрпљује америчке резерве ракета, везује снаге и показује колико је чак и једној суперсили тешко да истовремено ратује на више ратишта.
Залихе система Patriot у Европи достигле су, према недавним извештајима, изузетно критичан ниво због потрошње на иранском фронту.
Сиријски сукоб све више приближава Израел и Турску непосредном сукобу.
Исламско окупљање и нови одбрамбени пакт Турске, Саудијске Арабије и Пакистана пружају Анкари могућност да своје империјалне тежње представи као заједничку муслиманску борбу, иако стварне противречности унутар тог савеза остају огромне.
Све ово нису нужно унапред осмишљени кораци једног јединственог глобалног плана. То су кризе које се међусобно приближавају и слабе заштитне механизме пред најважнији обрачун.
А када дође тај тренутак, питање више неће бити ко контролише једно налазиште природног гаса или ко ће послати истраживачки брод неколико миља источније.
Питање ће бити ко контролише пролаз од руског југа према Медитерану, ко држи мореузе, ко господари Егејским морем!
Ко штити или напушта Кипар, ко надзире обале Сирије и Израела, ко обезбеђује енергетске и трговачке артерије према Суецу.
И, на крају,
КО КОНТРОЛИШЕ ПУПАК ЗЕМЉЕ?
Када Историја затражи да се рачуни затворе
Рећи ћу вам и ову своју „опсесију“, па ме назовите и занесењаком. Да нисам знао за пророчанства светитеља, да нисам познавао Божију моћ и „хартије“ које Он сваки пут потписује, као историчар бих тврдио да велики сукоб није математички неизбежан. Јер за Историју ништа није неизбежно све док се не догоди.
Такође тврдим, јер то видим, да су се у Источном Медитерану стекли сви предуслови за катастрофалну ланчану реакцију. Ревизионистичке силе, спорне границе, окупиране територије, енергетско супарништво, војне базе, верске противречности, преклапајући савези и присуство нуклеарних сила.
Године 1914. европска руководства веровала су да могу да контролишу кризу, да мобилишу војске ради застрашивања и да воде кратак рат. За само неколико недеља царства су се нашла заробљена у сопственим војним плановима.
Данас поново слушамо исту безумну увереност. Да ће ограничени удар остати ограничен. Да војна база може бити бомбардована без одговора. Да острво може бити блокирано без рата. Да се бушење може наметнути под претњом оружја, да ће САД обуздати све, да Русија неће реаговати, да ће Израел толерисати сопствено опкољавање или да ће Турска устукнути када наиђе на стварни отпор.
То нису стратешке процене. То су опкладе на животе милиона људи.
Врата луднице неће се отворити зато што ће се један лидер пробудити и, уместо кафе, одлучити да изазове светски рат.
Отвориће се када један играч направи корак за који верује да други неће смети да одговори. А када одговор на крају стигне, први ће бити приморан да ескалира како не би изгледао поражено. Управо оно што смо видели у Ирану, када су Американци почели да шаљу ракете на главе Иранаца.
А када се укључе гаранције, базе, флоте и савези, повратак ће постати немогућ.
Украјина и Блиски исток представљају предзнаке. Али Источни Медитеран је простор у којем се сви сукоби могу спојити у један.
Тамо где Русија тражи свој излаз, Америка се бори да очува своју хегемонију, Британија покушава да задржи сенку свог царства, Израел се бори за стратешку дубину, Турска сања о неоосманској доминацији користећи хаос, а Хеленство је још једном позвано да преживи на најважнијем геополитичком мосту човечанства.
Историја је већ почела да се окреће. А пророчанства да се обистињују једно за другим.
Питање, међутим, није да ли ми чујемо механизам врата луднице.
Питање је ко ће први повући засун.
Слава вољи Божијој, каква год она била.