Православни Енглез Владимир Мос дошао је у Београд с необичном књигом и причом
Све до средине друге половине 11. века у Енглеској, али и на Британским острвима исповедано је православље. С овом тврдњом, образложеном у тек објављеној књизи „Пад православне Енглеске – са посебним освртом на Норманско освајање (1043–1087)“, појавио се у Београду, 20. маја ове године, православни Енглез Владимир Mос на научном скупу „Историја и култура памћења“, одржанoм у београдском Институту за политичке студије. На том скупу своја излагања изнели су бројни домаћи и страни истраживачи. Али излагање Владимира Моса привукло је највећу пажњу. Већ следећег дана, 21. маја увече, о енглеском православљу разговарало се на трибини у парохијском дому београдског Храма Александра Невског.
Аутор књиге „Пад православне Енглеске“ Владимир Мос (1949) пунокрвни је Енглез. Дошао је да представи своју књигу која је управо штампана у Београду на српском језику. Занимљиво је и то да су, док је он био дечак, његови родитељи били дипломате у Београду, где је ишао у школу. Студирао је на Оксфорду и дипломирао на Катедри за психологију. Докторирао је на Универзитету у Сарију, где је радио као истраживач, а предавао је на Универзитету у Софији. Објавио је око 40 књига и око 130 научних радова који се углавном баве англосаксонским, келтским, руским, српским и грчким темама, дотичући се најчешће богословља, психологије и лингвистике.
Да ли је ова ваша књига прва обновила сећање на енглеско православље? Како сте се заинтересовали за ову тему и ко вас је на то упутио?
Моја књига, која се управо појавила и на српском језику у издању Института за политичке студије, ако није прва, онда је међу првима која указује да се у раним вековима хришћанства православље исповедало на Британским острвима. Сећање на петовековно трајање енглеског православља, искорењеног пре хиљаду година, није потпуно избрисано, сачувало се у старим записима и документима. Исповедање чисте хришћанске вере прекинуто је у драматичним околностима у 11. веку мученичким страдањем енглеског православног краља Харолда II, када су православне цркве порушене до темеља, побијени и растерани свештеници. О православљу у Енглеској и енглеским мученицима пострадалим за православну веру први је говорио Свети Јован Шангајски, али и Свети Николај Велимировић, који је у време Првог светског рата боравио у Енглеској.
Како бисте нам укратко, према историјским изворима, представили ширење хришћанства и православља у Енглеској?
Хришћанство се, ако се изузму Финци, и у Енглеској ширило на сличан начин као и у осталим деловима Европе и пространог Ромејског царства. У првим вековима хришћанства на Британским острвима посебно је ојачала Келтска црква која је успоставила духовне везе са Коптском црквом. Овдашњи хришћани од самог почетка били су окренути ромејском средишту, Константинопољу. Међу хришћанима посебно је поштован Свети Константин Велики. Крајем 5. века хришћанство је проширио и учврстио римски папа Свети Глигорије Велики. Тим хришћанским простором, који су честим упадима угрожавали Викинзи, владали су православни владари. Православна вера је јачала, а широм Британских острва подизане су цркве и манастири. Почетком 8. века монаштво је толико било бројно и моћно да су на стотине монаха кренуле на просторе данашње Немачке и Холандије да помогну својој хришћанској браћи да учврсте Христову веру. Важно је и то напоменути да су представници цркава с Британских острва, директно или преко својих овлашћених представника, учествовали на свих седам Васељенских сабора, а црквени живот је организован према одлукама усвојеним на таквим скуповима.
Шта је претходило пропасти енглеског православља?
Пропасти православља у Западној Европи, па и у Енглеској, претходио је успон јеретичког папства, који се исказивало и у време папе Николе I, који је, упркос противљењу многих епископа, настојао да успостави папску превласт прво у западним деловима Ромејског царства. Године 865. он је огласио свој став да онај епископ који седи у Риму на столици Светога Петра има превласт „над свим овцама Христовим“, на целој земљи и над свим хришћанима. При томе су, мимо црквених канона, наметане неканонске јеретичке новотарије, као што је јерес Филиокве, учење да Дух свети происходи и из Оца и из Сина. Покушао је да се наметне и на хришћанском Истоку, послао је мисионаре у Бугарску који су ширили папску јерес. Супротставио му се цариградски патријарх Фотије. У том сукобу уочавају се почеци великог црквеног раскола који ће бити оглашен 1054. године.
У међувремену папска јерес је јачала када папе налазе заштиту у Франачкој држави Карла Великог, који је себе представљао да је наследник владара Римског царства. Папе су истовремено, у том обновљеном Римском царству, виделе себе као духовне владаре свих хришћана. Када би неки епископи пружили отпор папској самовољи, посезало се за војном силом. Тако је поступљено и са Енглеском.
Пре инвазије Викинга – Нормана, која је почела 793. године, Енглеска је била подељена на седам независних, православних краљевстава. Свако од тих краљевстава имало је свога епископа и своју цркву и сви они признавали су првенство Кентерберијског епископа. Однос између државе и цркве био је складан. Било је то златно доба енглеске прошлости када су краља поредили са Богом, оцем целог народа, а епископа са Христом. У тим временима уздижу се двојица краљева, два духовна хероја – Едвард Чудотворац и Харолд II Мученик.
На Енглеску су године 1043. упућени новообраћени римокатолици Нормани, који су претходних неколико деценија ломили православне државе и њихове правоверне цркве на Британским острвима. Одлучна битка одиграла се код Хејстингса 14. октобра 1066. године. Нормане је предводио Вилијам, војвода од Нормандије, а Енглезе краљ Харолд II. У једнодневној бици Енглези су били поражени, а краљ Харолд заробљен. Постоји запис о краљевој смрти, док су га зверски черечила четворица норманских витезова. После битке код Хејстингса нормански војвода Вилијам ушао је са војском у Лондон и прогласио се за краља. После тога Нормани су направили прави погром у Енглеској, убијани су одреда православни племићи, свештеници и верници. Остало је сведочење о страдању двојице браће енглеских православних епископа, Етелвина и Етелрика који нису пристали да прихвате папску јерес. Један од њих уморен је глађу, а други је умро у тамници.
Многи православни хришћани побегли су из Енглеске, али спас нису тражили у суседним западноевропским пределима где се учврстила папска јерес, него у православним земљама где је исповедана истинска Христова вера. Има симболике у томе да је Гита, ћерка убијеног краља Харолда око 1070. године доспела у Кијев, где се удала за руског великог кнеза Владимира Мономаха, коме је родила шесторо деце, везујући тако православно енглеско и руско самодржавље. Нормани су буквално уништили тадашњу Енглеску. Порушене су све цркве и манастири, разорен је и измењен језик којим се говорило и богослужило, на којем је стварана књижевност. Силом је наметнута римокатоличка вера. После норманског освајања измењена је „крвна слика“ Енглеске.
Прича о краљу Харолду, страдалом за истинску православну веру, није завршена његовом смрћу, она је на одређени начин освежена и у 20. веку.
Краља су сахранили православни монаси. У цркви у Бошаму почетком друге деценије 20. века у једном саркофагу пронађено је потпуно сачувано тело краља Харолда, на коме су се видели трагови мачева и копаља његових убица. Тело је предато монасима Руске заграничне цркве, а данас се чува у једном манастиру у коме су грчки монаси.
Да ли је ова историјска прича о вишевековном енглеском православљу позната на Британским острвима? Има ли енглеских православних подвижника и светитеља у светачницима, хронотаксисима православних светаца?
На енглеским универзитетима, као на пример на Кембриџу, истражују се први векови хришћанства у Уједињеном Краљевству, али се у тим приликама говори да је у првим вековима хришћанства исповедана само римокатоличка вера. Што се тиче енглеских православних светитеља, они се готово не помињу. Већ смо говорили да је Николај Велимировић знао за постојање православља у Енглеској, знао је и за поједине наше свете владаре и подвижнике. Имао сам у рукама његов „Охридски пролог“, али их тамо није било. Тек треба да се сачине хронотаксиси енглеских и других западноевропских православних светитеља.
Постоји ли у Уједињеном Краљевству иједна православна парохија, црквена општина, где се говори да се она директно везује за енглеско православље с почетка 11. века? Како је организован црквени живот енглеских православаца?
Нема у Енглеској ниједне парохије где се каже да се везују за древно православље. Многи људи на Западу, па и на Британским острвима, виде православље као једину наду да се приближе Христу. У Енглеској одавно делују многе православне цркве, као на пример Руска загранична, Грчка, Кипарска, Румунска, али и Српска православна црква. Све те помесне цркве имају расејане цркве и манастире широм Уједињеног Краљевства и добро организован верски живот. Међу онима који се у тим богомољама моле има доста Енглеза, и све их је више.
Како оцењујете стање хришћана у Енглеској?
У последње време, по мом мишљењу, у укупном животу хришћанских конфесија у Уједињеном Краљевству, укључујући и Англиканску цркву, јача јерес екуменизма. Јача и православље коме приступају бројни хришћани који у другим верским заједницама нису могли да нађу животни смисао.
Разговарао Јово Бајић
ИЗВОР: Печат