Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, када је пошла у смрт за правду српског народа, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја. Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот…
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?
Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове.
Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.
15. /28. јула 1932. године,
Београд
ИЗВОР: https://prijateljboziji.com/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b8%d0%ba%d0%b0-%d0%bd%d0%b8%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0%d1%98-%d0%bd%d0%b0%d1%88-%d0%b4%d1%83%d0%b3-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b4-%d1%80%d1%83%d1%81%d0%b8%d1%98%d0%be%d0%bc/