Свима који су, било својим чињењем било уздржавањем од чињења, довели до давања аутокефалности расколничкој МПЦ, честитаћу на турском, можда им је након свега ближи срцу и разумљивији: Аферим!

Са Фејсбук налога бившег министра културе Владана Вукосављевића преносимо неколико објава везаних за давање аутокефалности тзв. Македонској православној цркви

Изненада, скровито, у мраку, без претходног обавештавања народа о намерама и циљевима, несаборно, фанариотски лукаво, на сумњив начин, збрзано, брзоплето, без саопштења са СА Сабора, супротно свим познатим принципима и у нескладу са околностима, без било ког потврђеног или оствареног српског интереса, упркос осамстогодишњој традицији, без уважавања и поштовања славне и крваве историје српског народа и цркве у Старој Србији и Маћедонији, уз окретање главе од безбројних мученика Срба страдалих за веру у борби против Бугара, Турака, Арнаута и Титових комуниста, уз згражавање великог дела верног народа, десило се и то.

Након забрињавајућег пролога пре две недеље, уследио је и тужни епилог.

Владан Вукосављевић

СПЦ је на данашњи дан уручила расколничкој МПЦ томос којим јој дарује аутокефалност и то у облику и на начин по којима српска црква и народ заувек остају без своје историје и без баштине Немањића.

Дали смо своје тело и душу а заузврат добили гордост и уздржане осмехе новопеченог македонствујушћег клира који је добио оно о чему ни Тито ни Лазар Колишевски нису смели ни да сањају да је могуће.

На српском је тешко изразити се о свему овоме.

Свима који су, било својим чињењем било уздржавањем од чињења, до овога довели, честитаћу на турском, можда им је након свега ближи срцу и разумљивији.

Аферим!

(5. 6. 2022)

Нереална реалност

Ево и жалосних финеса.

СПЦ „уступа“ а заправо поклања МПЦ све што поседује.

Кога обмањују овом јефтином демагогијом? Како то наша црква „уступа на коришћење“ ако заправо поклања?

Даље, архиепископ МПЦ Стефан се „радује јер је прихваћено“ оно што је његов Синод „тражио“. Није молио или предлагао него „тражио“.

Додаје да је на тај начин СПЦ „потврдила реалност а то је аутокефалност МПЦ“.

Гордо и незахвално. Осионо и непримерено околностима.

Коначно, ако је овде СПЦ „потврдила реалност“ данас, на овај и овакав начин, где ће, какву и чега још „реалност“ да прихвати сутра? На сличан начин и уз слично самопонижење.

Сада је већ много разлога за стрепњу.

Прети ли даља дисолуција цркве и државе?

Ово су делови саопштења:

СПЦ уступа на коришћење имовину у Северној Македонији МПЦ

Српска православна црква уступа на коришћење сву своју имовину на територији Северној Македонији новој, аутокефалној цркви у тој земљи, стоји у томосу који је прочитан данас у Саборној цркви након објављивања аутокефалности Македонске православне цркве.

„Свети храмови и манастири, нарочито светиње из немањићког периода и познијег периода српског присуства, црквеноградитељства и културног стваралаштва на тлу данашње Северне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина СПЦ, унутар њених граница, уступају се на коришћење новој аутокефалној сестринској цркви“, пише у томосу

„Данас је стигла и највећа радост, јер оно што смо се одавно договарали оно што је наш Синод тражио, а ваш Свети архијерејски сабор једногласно прихватио, потписали сте томос и потврдили реалност, а то је аутокефалност Охридске архиепископије МПЦ“, поручио је архиепископ Стефан.

За које идеје су животе дали Војвода Вук и други српски витезови и мученици?

Војин Поповић, легендарни Војвода Вук и безбројни други српски витезови и мученици, знани и незнани, најбоље што је овај народ имао, давали су своје животе током векова за политичке идеје србофоба Јосипа Броза и поклањање српских цркава и манастира у Старој Србији и Маћедонији, расколницима и прогонитељима српских свештеника.

Ту верзију историје данас нам је, својим гестом, представила СПЦ.

(5. 6. 2022)

The Sound of Silence

Уверен сам да је одлука о давању аутокефалности расколничкој МПЦ и о „уступању“/поклањању имовине СПЦ тој верској организацији, дубоко погрешна са верског, културноисторијског, психолошког и политичког становишта.

О томе сам протеклих дана писао и говорио колико сам био у прилици.

Исто су радили и други људи, невелики број, овде на Фејсбуку али и на Твитеру и понеком Јутјуб каналу или интернет порталу.

Дакле, чуло се извесно брујање које је одражавало незадовољство.

Сада нови догађаји брзо замењују старе и сва је прилика да ће прича о српском одрицању од сопствене историје, вере и традиције у својој колевци, како год да се она данас зове, проћи тихо и незапажено.

Без већег осећаја стида, немањићко-вардарска структура нашег идентитета, пала је шапатом.

Ово мало нас што је говорило, чинило је то гласно и јасно. Они који су подржавали такав став такође су били одлучни и јасни.

Ипак, занемели су многи. Тишина се, попут магле у Карпентеровом филму, завукла у све поре и углове друштва.

Гласно ћуте епископи и ниже свештенство и монаштво СПЦ, ћуте САНУ, Матица српска, Универзитети и факултети широм Србије, електронски и писани медији, њихови уредници и вајни коментатори, целомудрени и самозаљубљени професори, ти професионални солитељи памети свима и у вези са сваком темом, покондирена и шупљоглава, прецењена и препотентна српска „елита“ из индустрије забаве, редитељи, глумци, сценаристи, драматурзи али и углавном надобудни сликари, визуелни уметници, сујетни музичари, горди диригенти, помпезни певачи, играчи. Када се не кољу око пара на конкурсима и око буџета страних и домаћих фондова, српски културни посленици углавном спавају мртвијем сном, уљуљкани у распрострањену илузију о сопственом значају.

Ћуте књижевници и песници, прави и лажни ковачи и тумачи сопствених и туђих емоција.

Ћуте спортисти, „велики верници“ са истетовираним крстовима и Острозима.

Тихују уводничари, инфлуенсери, коментатори, водитељи, гутачи ватре, будисти, џудисти.

Занемела је „национална“ српска „опозиција“, велики букачи на мале теме, професионални Срби снажних замаха и малих учинака, вечити ловци-скупљачи буџетских пара.

Ћути Србија.

У један од великих успеха Титове антисрпске политике, без сумње спада и скоро потпуно брисање народне свести о историји српства у Старој Србији и о томе шта је Маћедонија за Србе. Плодове тог труда у пуном светлу видимо данас.

Бојим се да већ сутра може бити слично када почне ескалација западних притисака у вези са КиМ.

Та тема је присутнија од Македоније у свести људи и разумно је очекивати да ће отпор притисцима за признање бити већи. Питање је само колико већи.

Дуга и тужна прича је она о ружном и великом посртању претежног дела српске друштвене „елите“ која то заправо није. Осим изолованих ада ту и тамо, однела ју је и спрала река историје.

Данас смо ту где смо. Јасно видимо сопствени, прецизни одраз у огледалу повести.

И по ко зна који пут „ту кнезови нису ради кавзи“.

А да ли је „сиротиња раја“ рада ичему, сазнаћемо онда када се најмање будемо надали.

Од ње увек све и почиње…

(6. 6. 2022)

На овом испиту пали и црква и држава и добар део народа

Све је јасније да ништа не може да оправда ово збрзано и неодговорно поступање СПЦ у вези са давањем аутокефалности расколничкој МПЦ.

Мислим да наша црква никада у својој историји није повукла лошији и неодговорнији потез, са далекосежнијим негативним последицама.

Нажалост, по реакцијама јавног мњења види се да Срби посустају.

Крвави двадесети век и ова прва петина наредног, узели су и узимају свој данак.

Народ је у већој мери уморан од историје, разочаран, посвађан, неповерљив, разграђене солидарности, често недовољног или конфузног повесног памћења, без јасних заједничких циљева, дуалне цивилизацијске свести, трагично разапете између запада и Русије, између Вавилона и Јерусалима.

Након предаје материјалног и нематеријалног израза своје духовности и културе у Старој Србији, у руке новостворене цркве, верске организације настале под Титовим покровитељством и млаке реакције јавног мњења с тим у вези, све постаје могуће.

Свако даље отимање или поклањање територија и културног наслеђа српског народа, свака нова и још гора окупација Српске, даља десрбизација Црне Горе, атаци на Војводину, кретенизација народа кроз наказни просветно-образовни систем и деконструкцију културног идентитета, предаја свих ресурса странцима и да не набрајам даље.

На овом најновијем испиту пали су и црква и држава и добар део народа.

Ако се темељно не пренемо из овог жалосног стања, бићемо избачени из историје а страдања, жртве и хероизам наших предака, накнадно ће се показати узалудним.

Горег усуда нема…

(6. 6. 2022)

Апологета fast food аутокефалности

Незванични апологета fast food аутокефалности, упорно обмањује јавност:

„Историчар др Александар Раковић поводом уручивања томоса о аутокефалности Македонској православној цркви, истиче да је њиме прописано да се српске цркве и манастири из немањићког, постнемањићког и модерног периода на територији Северне Македоније „предају на коришћење“, а не у власништво Македонској православној цркви.

Тиме, дакле, појашњава он у изјави Танјугу, ове српске светиње, као и друга српска непокретна и покретна црквено-културна имовина, остају у саставу Српске православне цркве“.

СПЦ нема власничке листове за своју и народну имовину створену пре много векова. Те светиње градили су српски владари Милутин, Урош, Душан и други, често и локални властелини, а онда их предавали на трајно коришћење српској цркви и народу. Црква те објекте, све да је и (сачувај Боже) хтела, није могла да прода или поклони Турцима, Грцима, Бугарима или било коме.

Дакле, није реч о класичном „власништву“ већ је та имовина дата

на трајно располагање цркви и народу да је користе у тачно одређену сврху.

Власнички листови и укњижбе могу постојати само када су у питању црквени објекти релативно новијег датума, никако они који су подигнути пре седам или осам векова.

Таква имовина је, поновићу, предата на коришћење цркви и народу, дакле она је и те како и народна.

Последично, СПЦ је трајно, заувек, уступила цркве и манастире који припадају и њој и народу, новопеченој верској заједници. Није дала само „своје“, отуђила је и оно што је општенародно.

Коначно, каква је то ментална конструкција да та имовина „остаје у саставу СПЦ“? Ако наша црква и народ не могу да користе ту имовину по сопственом нахођењу и у складу са својим црквенослужбеним потребама и ако СПЦ не може никада више, ни по каквом основу да је поврати, шта је онда, осим обмане јавности, смисао псеудовизантијске лукавости садржане у ставу да она „остаје у саставу СПЦ“?

Баш ништа. Обмана јавности је смисао.

Како време буде пролазило, читава ова ујдурма у вези са аутокефалношћу постајаће народу све јаснија…

(7. 6. 2022)

„Хвала на препоруци, али наш газда је на Фанару“

У преводу:

„Хвала на препоруци, али наш газда је на Фанару.

Тамо се додељује аутокефалност. Оно код вас је било само добијање једног документа, нешто као потврда о вакцинацији…“

Можда опет нешто пропуштам да схватим и запазим али где су сада надобудни, врли и глагољиви “верски аналитичари“ да нам поново објасне у чему је заправо „велика победа СПЦ, којом је мајка црква целом свету показала да она додељује самосталност а не нека тамо Васељенска“?

На страну што би то увек био штетан и недопустив потез али, бар по речима г. Стефана, СПЦ ни за то нема капацитет.

Зашто се СПЦ толико брука и ко су све удружени актери ове срамоте, видљиви и мање видљиви?

(7. 6. 2022)

„Протест“ Србије због забране прелета авиона Сергеја Лаврова

Ево свуда гледам и претражујем и никако да пронађем вести о томе да је Србија предузела било какве кораке, реторзионе или блаже, према трима суседним земљама које су забраниле прелет авиона који је требало да довезе Сергеја Лаврова у Београд и које су на тај начин угрозиле сувереност наше земље у вези са вођењем спољне политике.

Да ли ми је претраживач лош или неко склања те вести?

Не знам шта би треће могло да буде? Ми нисмо банана држава а ни доминион ЕУ који нема права да самостално води политику, толико бар сви знамо, зар не?

Србија је сигурно повукла неки оштар дипломатски потез према агресивним узурпаторима из Бугарске, Црне Горе и аутокефалије. Ако ништа друго, сигурно су амбасадори тих земаља позвани у МСП и тамо им је уручена протестна нота и изражена наша забринутост. Или су наши амбасадори позвани на консултације. То је најблажа могућа реакција и то се сигурно десило. Једино што никако не могу да пронађем такве вести. Баш чудно.

Наставићу интензивно да претражујем…

(7. 6. 2022)

Наши потомци видеће као на длану ко је био (не)достојан

Као и увек, људско искуство и интуитивна колективна спознаја а не записана историја, протеком времена определиће ко је у Србији 2022. године био анаксиос.

Нико, само понеко или сви који улазе у фокус за мерење тим аршином.

Оно што нас збуњује и дели данас, наши потомци видеће као на длану.

Или као у треперавој светлости кандила испред иконе у Старом Нагоричану.

Тито и Фанар или Дучић и наши дедови?

Јесу, севнуле су сабље отроване и секу где највише боли.

Чији и који су то краљеви што чекају на сваком раскршћу и царице које певаху уз жетве?

Ко зна одговоре на та питања, Тито и Фанар или Дучић и наши дедови?

Данашње владике у лимузинама или Злате из Слатине?

Јован Дучић: Маћедонија

У свакој планини имаш свога змаја,
И виле бродарке покрај свију река,
На сваком раскршћу по један краљ чека,
И старински напев пољима без краја.
Све за сунцем као народи што селе,
Иду деца путем куд су прошли стари,
С невидљивом звездом у оку што жари,
С њином страшном речи наврх усне вреле.
Заставе вихоре мраком, као клетве;
Далеки путници иду друг за другом
У поља где некад цар вођаше плугом,
И наше царице певаху уз жетве.
И унуци иду куд су ишли деди,
На камену истом оштрили су маче;
И страшну легију, и од гнева јаче,
Води сјај далеке царске проповеди.
Пролазе заставе путишта далека;
Сутра ће да севну сабље отроване…
Но легија где ће најпосле да стане?
На сваком раскршћу по један краљ чека.

(8. 6. 2022)

Бошко Ђуровски или како је грађена аутокефалност

Dodali su nam -ski

Naše izvorno prezime po ocu bilo je Stojanović. A po majci Petrović. To prezime Stojanović nosio je moj deda Nikola. Kad su moji otišli u Makedoniju, onda su se dešavale neke stvari… kako to da ti objasnim… Takvo je neko vreme bilo… Tito i njegovi saradnici vršili su pritisak na narod da se uzima prezime po nekom pretku i da se dodaje -ski na kraj, umesto -ić. Moj pradeda bio je Đura i onda su po njemu moji prihvatili prezime Đurovski“

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.