Уђем вам ја тако у један познати сарајевски велики трговачки центар да купим свега. И купим свега, али никако да нађем полице гдје стоји вино. Досади ми да бесплодно кружим самопослугом и приупитам једну радницу која је попуњавала полице неком робом, гдје се налази полица са винима. И добијем одговор да они не држе алкохол. Љут што нисам могао све да купим шта сам замислио, оставим пуну корпу на касу и изађем из самопослуге, смишљајући у коју продавницу да уђем, а да могу све одједном да купим шта ми треба.
Сарајево јесте гдје је некад било, али није то оно Сарајево каквог га цијела Југославија памти.
На излазу налетим на неке тезге испред троговачког центра гдје људи продају разне ствари. Од меда, преко каишева до грамофонских плоча. И угледам дебелу књигу са азбучним називом „Крст на крижу“ – Прилози за боље разумевање српско-хрватских односа. Како сам ја управо из таквог брака пожелим да видим какви су то ти односи гледани очима других људи.
Запнем већ код првог текста. Пожелио сам да и књигу вратим пошто нећу даље да је читам, као што сам одустао од куповине потребштина пошто не нађох вино. Али нико не даје гаранцију на књиге и нема враћања у случају да књига не ради. Нема враћања, нека скупља прашину.
У првом тексту прочитах да је још давне 1928. године на Четвртом конгресу Комунистичке Партије Југославије одржаном у Дрездену смишљен план уништења Срба, па су чак и ударени темељи геноцида над Србима у Независној Држави Хрвацкој, што личи на скидање одговорност са те државе и људи који су то направили и пребацује на КПЈ. И то све Срби нису сконтали деценијама, морао је то да нам тек сада открије неко.
Моја хрвацка компонента у мени је почела да провоцира србску компоненту, каже како смо јако глупав народ када нисмо сконтали скоро стотину година да нам се ради о глави. Како може свако да нас зигу у све тјелесне отворе, а поготову у мозак, а ми ни не схватамо шта нам се дешава, него невино трепћући то нијемо посматрамо као да се не дешава нама. Да су на нас посебно пик имали комунисти и то због нечега што нисмо још сконтали шта је то. Да су комунисти толико моћни да иако их нема деценијама у политици нити на власти, они нас са несмањеном жестином и даље киње у одсуству. И то све са оног свијета води и надгледа лично Тито, пошто је умро, а није стигао све Србе да потамани. Не помажу Србима ни молитве, уништење Срба од стране Удбаша траје ли траје.
Моја србска компонента у мени је остала забезекнута и није могла ништа довољно јако и убједљиво рећи у одбрану од овог етикетирања. Али се сјетила да је моја србска компонента у ствари такође из мијешаног брака између Црногорца и Крајинке. Жива истина, мој ђед се још у краљевини изјашњавао као Црногорац, па је моја црногорско-крајинска половина довитљиво одговорила мојој хрвацкој компоненти:
– Нијесам ти ја Србин, то што ти износиш то се мене не дотиче, тај неки Дрезденски конгрес се не односи нити на мене нити на моје, ја сам ти Црногорац.
– Ниси ти никакав Црногорац, ти си Јевреј, твојој баби је мајка била Јеврејка, а у њих се гледа по женској линији. Ти си у ствари Јевреј.
– Ну, како ја Јевреј када имам и име и презиме србско, на „-ић“.
– Нема то везе, можеш ти и србском азбуком писати, а да ти је писаније противсрбско. Ниси оно што си, него оно како се понашаш и шта радиш – настави моја хрвацка компонента да ме разбија ударајући на темеље идентитета.
– Нијеси ти моја друга компоненто баш добра у главу, па и ти си из мијешаног брака, зато тако аветињаш. Ђед ти је Далматинац, а баба Влајина, којој је мајка Јеврејка, па како Далматинци нијесу добили конститутивност као народ, само се водиш на папиру као нешто хрвацко. И ти си у ствари оно што нијеси! – одговорише у глас сви моји ентитети од којих сам саздан
Елем, док се ова бура у мени не смири, а то је тешко у нас који смо динарска раса, брзо планемо, тешко се гасимо и слабо шта праштамо ако нећемо, остајте ми здраво и весело.
Ваљда ће да издобри, а сви ви провјерите од којих компоненти сте саздани итд. То у много чему олакшава живот.
Душко Бошковић