Вредно је поменути и занимљиву књигу коју је приредио Станислав Винавер (1891-1955), књижевник, песник-експресионист, публициста и истакнути преводилац.
Реч је о необичној „антологији” која је између два светска рата доживела два издања и која на најбољи начин представља његов радознао и врцав дух.
Винавер се, између осталог, поигравао са лажном историјом и извргавао је руглу.
Реч је о тексту „Пред Новим ратом” у којем он потписује Станоја Станојевића, а у поднаслову стоји „Хрватска историја и Хрвати”.
Можемо да прочитамо следеће: „Хрвати су пореклом Срби.
То су Срби који су се много хрвали па их прозваше Хрвати.
После су Хрвати имали своје краљеве.
Али то нису прави краљеви, већ лажни, на силу краљеви, назор краљеви (има и књига: „Назор, хрватски краљеви”).
Хрвати су имали и своју културу.
Уколико је добра, она је српског порекла.
Тако на пример Штросмајер је волео методику у раду, а ко воли Методија и методику мора волети Ћирила и ћирилицу.
Има много тамних црта у хрватском карактеру.
Тако на пример Хрвати су имали тобоже Твртка, пре неколико стотина година.
Твртка значи фабрика, а фабрика није било у старо време.
Значи да је цела историја са Твртком једно хохштаплерство.
Хрвати су били плашљиви, они су увек загребали, па су и своју престоницу назвали Загреб.
Њихов најпознатији списатељ зове се Беговић.
Њихов највећи списатељ био је лудак.
Он се тако и звао.
Шенуо је памећу.
(Шено а?).
Најбоље би било за Хрвате да одбаце своје случајно име („Хрвати”), своју хохштаплерску прошлост („Твртко” и „краљеви”).
Једна Комисија имала би да пронађе ново име за Хрвате и да им састави нову историју.
Зашто ће нам толики историци ако не да измисле историју!”
Трагикомично лежи у чињеници да оно што је код Станислава Винавера неприкривени сарказам, код данашњих псеудоисторичара израста у озбиљан, крунски историјски доказ.