„Велика тројка“ има огроман потенцијал утицаја на корпоративну Америку
- У стварности, три финансијска „дебељка“ већ годинама држе контролу не само над корпоративном, већ и над политичком Америком.
- И без обзира ко победи на изборима за Конгрес или у председничкој трци, власти САД остају усмерене на јачање уске групе финансијских монополиста, отуђених од интереса обичних Американаца.
АУТОР: Владимир Прохватилов
Током последње две деценије у области инвестиција на америчком берзанском тржишту дошло је до фундаменталних промена које радикално мењају америчку легенду о земљи једнаких могућности.
Некада су појединци и велике компаније углавном улагали у активно управљане узајамне фондове, у којима менаџери бирају акције како би остварили принос већи од тржишног просека. Међутим, након финансијске кризе 2008. године инвеститори су масовно прешли у индексне фондове, који прате утврђене берзанске индексе, попут S&P 500.
Појам индексне инвестиционе стратегије увео је оснивач инвестиционог фонда Vanguard, Џон Богл, а у изворном значењу подразумева куповину свих инвестиционо доступних актива у уделима пропорционалним њиховој тржишној капитализацији. Сам Богл је поједностављено поредио индексну стратегију са „клађењем истовремено на све коње у трци“. При томе се не спроводи фундаментална анализа сваког појединачног актива, јер се полази од претпоставке да је тржиште ефикасно и да су цене свих актива фер.
Размера промена на тржишту капитала је задивљујућа: у десет година након кризе 2008. године из активно управљаних фондова повучено је око 1.200 милијарди долара, док је прилив у индексне фондове премашио 1.400 милијарди долара.
У првом кварталу 2017. године индексни фондови су привукли више од 200 милијарди долара – што је тада био највећи квартални прилив у историји.
Овај највећи инвестициони преокрет у великој мери је био условљен знатно нижим трошковима индексних фондова.
Активно управљани фондови анализирају тржиште, а њихови управници за свој рад добијају високе накнаде. Међутим, огромна већина њих није у стању да дугорочно надмаши индекс, односно да оствари принос изнад тржишног просека.
Зашто онда плаћати 1–2% годишње за управљање активним фондом, ако индексни фонд кошта десет пута мање, а доноси исти принос?
Неки аналитичари су ово назвали „демократизацијом инвестиција“, јер су трошкови за инвеститоре значајно смањени.
Међутим, друге последице овог сеизмичког помака далеко су од демократизације. Једна од кључних разлика између индустрије активних и индексних фондова јесте то што је прва фрагментисана и чине је стотине различитих управљача имовином, малих и великих.
Сектор индексних фондова, који брзо расте, одликује се високим степеном концентрације. Њиме доминирају само три гиганта америчке индустрије управљања имовином: BlackRock, Vanguard и State Street – такозвана „Велика тројка“.
„Учесници тржишта с правом описују ‘Велику тројку’ као ‘платформе за управљање дигиталном имовином’, које доводе до ‘консолидације тржишног удела по принципу победник узима све’. Конкуренти, попут инвестиционог фонда Fidelity, који желе да уђу на ово тржиште, већ користе очајничке мере, као што су фондови без накнаде који послују са губитком, како би освојили тржишни удео. Да би се сломила доминација ‘Велике тројке’, биће потребни истрајност и огромни финансијски ресурси. Зато BlackRock, Vanguard и State Street називамо новим трајним универзалним власницима, јер на неодређено време инвестирају у хиљаде компанија које улазе у међународне берзанске индексе“, истичу аналитичари Универзитета у Амстердаму Јан Фихтнер и Елке Хемскерк.
Међутим, у садашњој америчкој реалности тешко да ће бити могуће сломити доминацију три финансијска „дебељка“, јер администрације које се смењују у Белој кући ту доминацију не само да одржавају, већ је и проширују.
Током председништва Бајдена, Комисија за хартије од вредности и берзе (SEC) свесно је пооштравала инвестициона правила, што је довело до несразмерно већих трошкова усаглашавања прописа за мање фирме са ограниченим ресурсима у односу на велике инвеститоре.
Крајем јануара 2026. године SEC је предложила измену дефиниције „малих субјеката“ на тржишту.
Праг активе за инвестиционе компаније малог бизниса подиже се са 50 милиона на 10 милијарди долара, а за њихове инвестиционе саветнике са 25 милиона на 1 милијарду долара.
SEC ово образлаже растом тржишта: нето имовина индустрије порасла је са око 296,7 милијарди долара у 857 фондова 1982. године на око 41,6 билиона долара у 13.630 фондова до 2024. године, док је удео фондова који се квалификују као мали опао са 62% на 0,6%, што, како се наводи, значи да праг из 1982. више није релевантан показатељ.
„Формално се ово представља као подршка бизнису, а фактички се средњи сегмент укида као одржива категорија. Саветник са активом од 200–500 милиона долара, који се до недавно сматрао одрживим играчем, излази из поједностављених регулаторних режима, али нема обим пословања да расподели пуни терет фиксних трошкова. Не може да функционише као BlackRock (≈9–10 билиона долара), Vanguard (≈8 билиона) или State Street Global Advisors (≈4 билиона), за које су исти захтеви статистичка грешка. Његов економски модел постаје неодржив. Резултат није банкрот, већ тихо преузимање, продаја базе клијената или одлазак под окриље платформе. Конкуренција се замењује контролом“, указује британски економиста Ендру Мерсер.
Предложена реформа америчког регулатора лишила је стварно мале компаније инвестиционих погодности, дајући повластице инвеститорима са активом до 10 милијарди долара, који ће се сада сматрати „малим субјектима“.
Дана 16. децембра 2025. године одељење за инспекције SEC-а издало је измене и појашњења Закона о инвестиционим саветницима из 1940. године, које захтевају огроман обим додатног рада од саветника малих компанија, што значи директан раст фиксних трошкова.
„За велику структуру – као што су BlackRock, JPMorgan Asset Management или Fidelity – то је буџетска ставка коју покривају интерни правни тимови са стотинама стручњака. За управника са 100 милиона долара, који зарађује око 1% провизије (око милион долара годишње), то значи принудне трошкове од 200–300 хиљада долара за адвокате, ревизију и комплајанс, односно одузимање 20–30% оперативне добити. Регулатор ствара производ – правну неизвесност – а правна индустрија (укључујући Sullivan & Cromwell, Skadden, Latham & Watkins) тај производ продаје“, пише Ендру Мерсер.
Курс ка маргинализацији малих инвеститора има двопартијску подршку. Интереси „Три дебељка“ промовишу и републиканци и демократе.
Тако је 11. јануара 2026. године Представнички дом САД усвојио двопартијски закон о привлачењу капитала, HR 3383, познат као INVEST Act 2025, са 302 гласа за и 123 против.
Иако формално поједностављује приступ инвестиционом тржишту, у пракси „легализује сложеније и капиталоинтензивне структуре – continuation фондове, секундарне трансакције, вишеслојне инвестиционе фондове“. Те конструкције су стандардни алати играча попут „Велике тројке“, али за средњег инвестиционог саветника значе нагли раст захтева за капиталом, кадровима и правном експертизом. Мали управник не добија слободу, већ виши технолошки и организациони праг уласка. Приступ се проширује само за оне који су већ интегрисани у велике финансијске мреже.
Пракса примене закона потврђује овај закључак. Недавно је SEC подигла оптужнице против шест инвестиционих саветника због нетачности у пријавама. Формално, они уопште нису морали да подносе детаљне извештаје, јер њихова актива није прелазила 150 милиона долара.
У суштини, то није борба против преваре, већ правно беспрекорно истискивање малих играча на периферију тржишта: они немају ресурсе за вишегодишње правне спорове, нити могућност одуговлачења и преговора. Такве акције су економски јефтине и веома ефикасне, чисте периферију тржишта, а да не погађају велике играче.
Концентрација утицаја у рукама „Велике тројке“ – BlackRock, Vanguard и State Street, које контролишу око 20–25% гласова у компанијама индекса S&P 500 – олакшава контролу над инвестиционом стратегијом земље, односно фактички над њеном унутрашњом и спољном политиком.
„Велика тројка“ има огроман потенцијал утицаја на корпоративну Америку. Према проценама стручњака, она гласа у корист руководства компанија у око 90% случајева на годишњим скупштинама акционара, док у већини случајева гласа против предлога које износе акционари (на пример, позива на именовање независних председника управних одбора).
Током последње деценије у многим секторима америчке привреде – од авио-индустрије до банкарства – доминирала је тек шака компанија из индекса S&P 500, у који улаже већина Американаца.
„Велика тројка“, ако се посматра заједно, готово увек је највећи акционар код тих монополиста.
„‘Велика тројка’ је акумулирала невероватну моћ над акционарима и наставља да је повећава. Индексни фондови су бизнис заснован на обиму, што значи да ће конкурентима бити веома тешко да освоје тржишни удео… У условима такве концентрације власништва и, самим тим, потенцијалне моћи, може се очекивати да ће у наредним годинама расти захтеви за појачан регулаторни надзор над новим де факто сталним управним одбором америчких корпорација“, истичу Фихтнер и Хемскерк.
У стварности, три финансијска „дебељка“ већ годинама држе контролу не само над корпоративном, већ и над политичком Америком.
И без обзира ко победи на изборима за Конгрес или у председничкој трци, власти САД остају усмерене на јачање уске групе финансијских монополиста, отуђених од интереса обичних Американаца.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/02/19/tri-tolstyaka-kotorye-vladeyut-amerikoy.html