- На глобалном нивоу, аутори указују да проблем није само у бројчаном расту становништва — он се, заправо, успорава — већ у миграцији.
- Она је последица несигурних услова живота у бројним подручјима „глобалног југа“.
- Људи природно беже тамо где је чистије и сигурније.
- За разлику од миграната из 50-их и 60-их, данашњи Африканци и Арапи који долазе у Европу не желе да се интегришу, већ да створе сопствено, паралелно друштво — често врло агресивно.
АУТОР: Андреј Фурсов
На конференцији у Институту за сложеност у Санта Феу представљен је веома занимљив извештај Коулмена и Голдстоуна о демографији. Обојица су врло познати стручњаци. Извештај је носио назив „Демографска транзиција као окидач глобалне конфликтности 2019–2035“.
Пре свега, они су истакли једну ствар: миграција уопште може променити културни код једног друштва. То је био увод у њихов фактички део. Пишу:
„Како показују антрополошка истраживања, ако у структури становништва више од 15% чине носиоци другог културног кода, превасходно млади до 40 година, културне трансформације код домицилног становништва постају неизбежне. Истовремено, нагло расте удео међуетничких бракова и број људи који ступају у брак… Иако је тачна квантитативна анализа процеса немогућа због његове јединствене природе, постоје разлози да се сматра да су ове појаве императивне и не могу се изменити чак ни активном државном политиком усмереном на смањење миграције. Историја човечанства сведочи да су снажни миграциони токови увек и свуда доводили до неповратних културно-понашaјних трансформација домицилног становништва. Штавише, они су доводили до стварања нових народа, чак и уз задржавање основног језика.“
Далеко не морамо тражити пример — Велика сеоба народа у V–VIII веку довела је Европу у Трећи мрачни век (VI–IX век). Данас добро видимо како се мења етнички и расни састав Европе — Француске, Немачке, Енглеске…
Још једном наглашавам њихову тезу:
„Када више од 15% становништва чине носиоци другог културног кода, углавном млади до 40 година, културне трансформације домицилног становништва постају неизбежне.“
То смо видели не тако давно у Европи, током миграционе кризе 2015. године, коју је, у суштини, организовала госпођа Меркел — или, прецизније, снаге које стоје иза ње.
Ситуација с мигрантима разликује се од земље до земље. У Немачкој је, на пример, 2017. године званично живело више од 12 милиона странаца (наравно, званично — јер власти обично умањују те бројке). То значи да је преко 13% становништва Немачке страно пореклом: Турци, Арапи, у мањој мери Авганистанци и Курди.
Подаци о броју муслимана такође варирају: према званичним подацима, у Немачкој их је нешто више од 5 милиона, док је, према истраживању Центра за демографију у Хамбургу из 2017. (које је наручила партија Алтернатива за Немачку), у земљи већ било 7,5 милиона муслимана. Разлика од 2,5 милиона је значајна — око 8% становништва. Према истом извештају, у наредним годинама број муслимана у Немачкој порастаће на 12–14 милиона, односно на 15% становништва.
А то је управо она критична граница од 15% која, по ауторима извештаја из Санта Феа, мења културни код друштва. По њиховом мишљењу, Немачка је већ прешла тачку без повратка у погледу очувања своје традиционалне историјске идентичности. Ако се узме у обзир и чињеница да многи Немци данас себе више виде као „Европљане него као Немце“, миграциони фактор само појачава тај процес. Тако се, испада, остварује Черчилов сан: још 1940. године он је рекао — „Велика Британија не ратује са Хитлером, ни са националсоцијализмом, већ са немачким духом, духом Шилера, како се он више никада не би васкрсао.“
У Француској ситуација није ништа веселија. Муслиманска заједница Француске данас је највећа у Европи. На питање колико муслимана живи у Француској тешко је добити одговор — то је једна од најчуванијих државних тајни. Свако ко покуша да постави то питање одмах бива оптужен за расизам или шовинизам. Разлог прикривања званичних података, како наводи извештај, јесте тежња власти да не повезују муслиманску популацију с терористичким актима.
Али бројке говоре саме за себе: у Марсеју, другом по величини граду Француске, живи око 900.000 становника, од којих је званично 250.000 муслимана. Незванично — најмање 40%. Град је подељен на две зоне: једну европску и другу арапску, у коју полиција ретко залази.
У Великој Британији, међу 65 милиона становника, живи око 3 милиона муслимана, углавном у Енглеској и Велсу. Њих готово да нема у Шкотској и Северној Ирској. Занимљив је тренд да све више Британаца прелази у ислам — неки чак из протеста против „нове етике“. Ако, као немуслиман, одбацујеш нову идеологију, можеш имати проблема, али ако се изјасниш као муслиман — институције те не дирају. Тако људи, парадоксално, прихватају ислам да би сачували своју породицу и вредности.
Посебан део извештаја посвећен је Русији, под насловом „Руски крст“. Аутори наводе да је Русија једина земља међу првих 50 по величини која од 1991. бележи стални пад броја становника, уз раст смртности. Посебно истичу да региони Далеког истока, југоисточне Сибирије, Приморја и европског Севера могу постати де факто ненасељени. Уз демографски притисак на границама, то је озбиљан проблем.
Кина се, с друге стране, суочава са старењем становништва и падом наталитета. Индија је већ престигла Кину по броју становника. У наредних 10–15 година то ће створити бројне социјалне и економске изазове.
На глобалном нивоу, аутори указују да проблем није само у бројчаном расту становништва — он се, заправо, успорава — већ у миграцији. Она је последица несигурних услова живота у бројним подручјима „глобалног југа“. Људи природно беже тамо где је чистије и сигурније. За разлику од миграната из 50-их и 60-их, данашњи Африканци и Арапи који долазе у Европу не желе да се интегришу, већ да створе сопствено, паралелно друштво — често врло агресивно.
Аутори закључују да је нада да ће роботизација умањити потребу за радном снагом и омогућити економски раст уз нулти прираст становништва — чиста илузија. Слажем се с њима. Осим тога, растућа разлика у животном стандарду између севера и југа додатно ће појачати миграционе токове. Не зато што север постаје богатији, већ зато што се услови живота на југу све више погоршавају.
ИЗВОР: https://politikus.info/events/172358-velikoe-pereselenie-xxi-veka-kto-vyzhivet-v-novoy-demograficheskoy-realnosti.html
Politikus.info