• Личност митрополита Јосифа (Семашка) одиграла је значајну, а могуће и кључну улогу у укидању уније 1839. год. и будућем повратку православља на белоруско-литванске територије.
  • Тешко је замислити да би човек са другачијим односом према вери у Бога, моралним ликом, моћи убеђења у исправност својег дела, храброшћу и самопожртвовањем могао предложити и довести до успешног завршетка промене верске припадности више од милион и по људи.

АУТОР: Протојереј Александр Романчук, Шеф катедре црквене историје Минске духовне семинарије, доктор богословља, Минск, Белорусија

Карактерна црта историје хришћанства у белоруским земљама је у тесној вези са супарништвом источне православне и латинске западне цркве. После Крштења Русије током временског периода од скоро 400 година на територији, коју сада чини Република Белорусија, у потпуности је владало православље, поставши духовном основом живота предака савремених Белоруса. У другој половини XIII – XIV века западна Русија – западна и југо-западна руска књажества – ушла су у састав паганског Великог војводства Литваније. Крајем XIV века Велико војводство Литваније постаје римокатоличка држава, а 1569. год. оно се сједињава са Пољским краљевством у једну државну целину – Заједницу. Потчињавање православног становништва владарима-римокатолицима довело је до продирања римокатоличанства и ширења његовог утицаја на западноруске земље. Тај процес се завршио закључивањем црквене уније 1595-1596. године, уз законску забрану православља на територији Заједнице. После потписивање црквене уније у Бресту римокатолицизам је теоријски исцрпео могућност даљег ширења, пошто су сви православни према државним законима били дужни бити римокатолици или унијати. Католичанству је остало само да сачува новостечене позиције, што се са бројним потешкоћама и не у потпуности, ипак догодило све до последње четвртине XVIII века. Наиме, године 1772. у Заједници је деловала јединствена православна епархија – Магиљевска, која је обједињавала 470 парохија са 550.000 верника расутих на великом простору савремене Белорусије, Украјине, Литваније и источних области Пољске.[1]Истовремено, гркокатолика (унијата) је у то време на тим територијама било у осам епархија са 9.452 парохија.[2]Број унијата је бројао не мање од 8.000.000 људи.

Ситуација се променила уласком  западноруских територија у састав Руског царства, тј. три дела Пољско-литванске државе. Под руском влашћу положај православних се током 59 година (1780-1989) поправио, мада не без значајних губитака. Према проценама Витољда Колбука током поделе Заједнице од 1772.до 1795.године око 4.653.379 следбеника уније постали  су поданици Руског царства.[3]Године 1785. Белоруси су чинили 8,3% становника Руског царства, а Украјинци – 19,8%.[4]Однос 1:2,385. Ако бисмо ово произвољно пројектовали на етничку структуру унијатског становништва, могли бисмо закључити да је 1795. год. било 1.374.705 Белоруса и 3.278.673 украјинских унијата међу поданицима Русије. Познато је, да је просечни годишњи раст становништва у белоруско-литванским губернијама (Виленска, Гроденска, Ковенска, Витебска, Минска, Магиљевска, Смоленска) од  1782. до 1857. год. износио 0,17%, док је просечни годишњи раст становништва у губернијама десне обале Украјине, где су компактно живели унијати   (Подољска, Кијевска, Волинска) од  1782. до 1857. године, износио 0,55%.[5] С обзиром на ово, може се приближно израчунати колико је унијата могло живети у Русији 1839. Године. Њихов број требало би да буде  5.549.645 људи (4.072.112 Украјинаца и 1.477.533 Белоруса). Познато је да је број унијата који се вратио православљу од 1780. до 1839.год.– 3.448.226 верника. Ово је последица мисионарске делатности светитеља Георгија Кониског (од 1780. до 1784. год. превео је у православље 117.187 унијата[6]), поновно уједињење последњих година владавине царице Јекатерине ІІ (од 1794. до 1795. год. из уније у православље прешло је1.572.067 верника[7]), затим православна мисија епископа Смарагда, Крижижановског (резултат ове мисије је да је од 1833. до 1837. године прешло 158.972 унијата у православље[8]), као и одлука Полацког сабора за уједињење, одржаног 1839. године (1839. год. остајући у делу Западних губернија Русије 1.600.000 унијата вратило се православној вери[9]). Отуда следи да је из унијатске цркве у православље вратило, од 1780. до 1839. године, око 2.101.419 људи.

Овај број је далеко од тачности, јер је резултат не тако прецизне методологије прорачуна, а не узима у обзир ни очување унијатске Холмске епархије на територији руске Пољске, у којој је било око 230.000 верника. Да би се прихватљиво одредио број латинизованих унијата (полонизованих) потребно је спровести детаљна допунска истраживања. У исто време рачунајући на несавршеност коришћеног приступа може се рећи да је повратак западноруских унијата у православље био праћен преласком унијатског становништва у римокатолицизам, у односу не мањем од 2:1. Отуда следи да је римокатоличанство у деловима Руског царства  од 1780. до 1839.год. претрпело тежак пораз, али не и катастрофу. Штавише, пораз римокатоличанства, ако се тако може речи, на унијатском фронту био је тактички. Свакако, укидање уније у Белорусији била је њена велика стратешка победа. Ради се о томе да је одливом латиниста (како су се у то време називали они унијати који су прешли на практиковање римокатоличке мисе) значајно проширио и ојачао социјалну основу римокатоличанства, јер је жупама пришао већи број сеоског становништва, што се у време Заједнице није догађало. Резултат тога је да се римокатоличанство од религије вишег и дела средњег слоја друштва западних губернија претворило се у религију дела обичног народа, а и данас 14% Белоруса себе сматра римокатолицима[10], а у националном смислу сматрају се Пољацима.

Наведене цифре одражавају сложеност процеса и двосмисленост резултата обнове православља међу становништвом белоруско-украјинског региона. При томе важно је истаћи следеће: после поновног уједињења унијата са православнима, који се догодило за време царице Јекатарине II од 1780. до 1795, унија се из делова Западне губерније Руског царства до 1807. године,  усмерила углавном ка територији савремене Белорусије.  Унијатама је пришло 1.538.890 верника.[11]Од тога је у Украјини живело само 94.977 људи[12].Узимајући у обзир да су православну Минску и Магилевску епархију чиниле 658 парохија (273 у Минској[13] и 385 у Магиљевској[14]), а у то време део унијатских парохија достигао 1436[15], од којих у Украјини 176[16], може се закључити да је на почетку XIX века становништво белоруских губернија остало већином римокатоличко-унијатско. Повратак православљу ових унијата у броју од 1.600.000 људи завршило се на Полоцком сабору унијатског свештенства у фебруару 1839. Године. Овај догађај је одредио бројчану надмоћ оних унијата који су прешли у православље над присталицама уније, који су желели прећи из унијатских храмова у латинске цркве. После Полацког сабора на белоруским земљама и у пределима украјинске губерније, који су се налазили унутар граница Русије, унија је потпуно ишчезла.

Поновно уједињење унијата са православнима у Руском царству 1839. год. представља једна од најважнијих догађаја у историји белоруског народа. Повратак 1.6000.000 белоруских и украјинских унијата под окриље Руске православне цркве вратило их је исконским духовним и културним коренима источнословенског простора. Уклањање етнорелигиозне псеудоморфозе, која је представљала Брестска црквена унија на белоруским земљама, чиме се подстакао развој белоруског језика, самосталне белоруске културе и стварање белоруске националне свести, која је постала темељ савремене белоруске државе. Уједињење унијата са православнима довршило је одређене тежње, развијајући се унутар и изван унијатских цркава током XVIII и у првој трећини XIX века, а постало је могуће захваљујући формирању јединствених историјских околности. Међу чиниоцима који су допринели распаду Брестске црквене уније током 1839. год. и обнови православне вере међу бившим унијатама у годинама које су следиле посебно  место заузима личност митрополита Јосифа (Семашка), будући да је управо владика Јосиф творац пројекта поновног уједињења, почетком XIX века у Западним губернијама Русије, преосталих унијата са православнима. Његовим напорима овај пројекат је био реализован, без обзира на многобројне препреке.

ДУХОВНИ ЛИК МИТРОПОЛИТА ЈОСИФА (СЕМАШКА)

Духовни лик митрополита Јосифа, његов квалитет као црквеног вође и црквено-друштвеног радника, могу се сагледати из мемоара самог митрополита, али и из многобројних сећања његових савременика која су записана, у званичним документима, који су пратили припрему Полацког Сабора 1839. Године и усвајање његових одлука од стране верујућих. Резултат упознавања са тим огромним бројем историјских извора, пред нама израста величанствена фигура архијереја-ујединитеља, открива се његова водећа улога у раду коначног укидања Брестске црквене уније у Русији.

       Какав је у ствари био митрополит Јосиф? Био је пријатне спољашњости, како кажу, средњег раста и имао је снажну, умерену телесну грађу. На његовом лицу – строгом и изражајном – пажњу су привлачиле очи, које су показивале продорни ум и доброту. Глас високопреосвећеног био је средње јачине, речи је изговарао разговетно, али тихо, што је очигледно било због тога што му руски језик није био матерњи. Његови матерњи језици били су украјински и пољски. У архијерејско-богослужбеној одежди митрополит Јосиф изгледао је веома упечатљиво. Службе које је он водио одликовале су се свечаношћу, иако нису биле дуге. За време чиноодејствија покрети владике били су ритмични и церемонијални, у његовом држању и гласу, како су примећивали његови савременици, осећала се снага дубоке вере.

Високопреосвећени је своју веру у Бога сам описао. У својим белешкама запажао је да је у младости његова „побожност“ ишла до мистицизма, на шта је велики утицај имало васпитање у римокатоличким теолошким школама. У тридесетогодишњем узрасту она се „умањила, али са јасном, разумнијом спознајом дужности према свом Творцу“[17]. Особеност духовног живота високопреосвећеног после педесете године живота састојала се у томе што га је опседало размишљање о смрти. Унапред је припремио себи гроб у гробници три вилинска мученика и у својим белешкама нагласио да се у њему „развијало…неко пријатно очекивање или жеља за смрћу“[18]. Смрт га није плашила, будући да се надао да ће његова служба добити заслужену оцену само после његове кончине. У последњим годинама живота митрополит Јосиф писао је: „Често са радошћу размишљам да ће нам Господ Бог после смрти дозволити да на крилима Херувима облетимо бесконачна звездана пространства. Ето чему стреми моја душа! У овом свету живим само из морања“.[19]

У свакодневном животу најомиљеније занимање митрополита Јосифа било је читање књига, које су чинила дела из богословља, философије, права, светске, домаће и црквене историје, као и из природних наука. Лепу књижевност чинила су дела како руских, тако и европских писаца и песника. У библиотеци владике, коју је попуњавао током целог живота, биле је књига објављених на руском, француском, енглеском, немачком, пољском, као и на латинском језику.

Велико задовољство владики пружала су дела ликовне уметности и музике. У виљенском архијерејском дому и у својој резиденцији у Тринопољу митрополит Јосиф направио је читаве сликарске галерије. Слике које је на захтев митрополита сликао академик Иван Фомич Хруцки (и сам син свештеника који се вратио из уније у православље) садржавале су библијске и историјске теме, пејзаже, портрете црквених делатника, чији су значајни део чиниле слике унијатских јерарха. Архијерејски хор из Виљна, састављен од ученика и предавача Литванске богословске семенарије и богословске школе. Још током служења (за живота) митрополита Јосифа био је славан у целој Руској Православној цркви.

Митрополит Јосиф волео је и физички рад. У летњим месецима је некада по цели дан радио у свој архијереској башти.

Занимљив је и психолошки портрет митрополита Јосифа. Владика је био прилично интровентан, склон рефлексији, идеализацији стварности, стварању идеја и њиховој примени, што се слагало са задивљујућом практичношћу у послу.  Такве црте личности су, несумњиво, допринеле темељном кабинетском раду и формирању промишљених планова рада.

Људи из његовог окружења примећивали су да је доминантно стање духа високопреосвећеног Јосифа увек било самоудубљивање и ћутљивост. Налазећи се у друштву, он је дозвољавао, разуме се, и лаки, обични разговор и приличну веселост, али ни тада са лица није силазила његова замишљеност и нека туга, упркос краткотрајног осмеха.[20]

ДИПЛОМАТСКА УМЕШНОСТ МИТРОПОЛИТА ЈОСИФА

Саговорници владике Јосифа примећивали су његов таленат за танану дипломатичност, приликом разговора. У исто време његова реч одисала је простодушношћу и спокојством ума, при чему је тако говорио да што је нешто било паметније чинило се једноставнијим, а једноставно – паметнијим. У разговору није понижавао саговорника полутоном, а у расправама о важним стварима, ако није желео продужетак разговора ћутањем је давао до знања да је време да се промени тема, при чему је износио своје мишљење директно, отворено, јасно, ненаметљиво, не залазећи, наравно, иза граница разумне отворености. У случају, када питање још није размотрио и  разјаснио, није се стидео да каже: „Питање је ново за мене, размислићу“. Није се заносио новим мислима и није наметао старе, а у његовом отвореном разговору било је приметно то мудро искуство и одмерена крутост, којима се руководио у животу. Био је обдарен одличним памћењем, никада није морао да се подсећа, ништа није заборављао, нарочито људе, што је за њих било посебно пријатно.[21]

У суштини митрополит Јосиф је био веома једноставан: држао се по страни од забава високог друштва уобичајених за то време. Оцењујући свој начин живота, писао је: „Нисам осећао посебно задовољство ни у јелу, ни у пићу, ни у одевању, ни у другим спољашњим бљештавилима, за којима је јурило људско самољубље.“[22]Слободан новац који је имао трошио је на доброчинство и помоћ својим потчињеним, за шта је уживао заслужено поштовање.

Карактеристичне црте митрополита Јосифа као црквеног вође били су савестност у послу, праведност према људима из окружења, укључујући противнике[23], као и строгост која се огледала у искреној бризи о подређенима. Свој начин управљања окарактерисао је сам високопреосвећени. Он је писао: „Био сам…благ у разговору, посебно са нижима; али са кривцима био сам енергичан у укорима, обично веома прецизним, тако да су ме и волели и бојали су ме се. Ови прецизни и енергични укори остављали су веома важан утисак на кривце и њихово поправљање; па сам, захваљујући Богу, имао мање потребе да прибегавам строжим казнама.“[24] То, да су митрополита Јосифа и волели и бојали га се, потврђује и владикин библиограф Г.Ј. Кипријанович. О томе такође пише и протојереј Игнатиј Пашкевич у својим мемоарима о годинама студирања у Литванској богословској семинарији.[25]

Све казано описује митрополита Јосифа као извандредног човека и знаменитог црквеног делатника. Истовремено, поред свих својих врлина, владика Јосиф није био харизматични лидер, способан да ватреним говорима повуче људе за собом. Он се тиме није ни бавио, мало је проповедао, дајући предност темељном кабинетском раду и поверљивим разговорима са свештеницима. Ипак, утицај личности владике Јосифа на поновно уједињење унијата са православнима био је пресудан. У складу са сведочењем архиепископа Антонија (Зубка) „и декани и обични свештеници су се сложили са тим да дају …потпис (о поновном уједињењу – А.Р.), зато што им је било позната жеља архиепископа Јосифа, кога су дубоко уважавали, потпуно су веровали да ће он поновно уједињење довести до краја складно, без штетних сукоба.“[26]

Ауторитет митрополита Јосифа базирао се на томе да је цела околина видела његову чисту веру у Бога, која је подразумевала безусловни след за Истином, и била праћена високим моралом и личном скромношћу. Не може човек, који се боји Бога, обмањивати, нудити својој браћи да крену лажним путем ка спасењу. Ово је појачано чињеницом, да је митролопит Јосиф потпуно био очаран својим служењем, видећи себе оруђем Промисла Божијег, који се састојао од препорода православља. Сам је сведочио о томе: „Целог мене…обузимало је велико дело, за које је Господ оценио да му будем оруђе. Предао сам му се свом душом, током више од двадесет пет година. Ту није било места за личне планове, за лична задовољства и претпоставке.[27]Свако је могао да види самопрегорно Семашенково служење, смирено издржавање највећих напада мрзитеља, његово чврстину, доследност, несебичност.

Поштовање према архијереју-ујединитељу, као и одлука да га следе, учвршћивала се међу свештеницима још и из тог разлога што се митрополит Јосиф без предрасуда односио према римокатоличкој свештенству и римокатоличком вишем друштву у белоруско-литванским и украјинским земљама. Ти људи су га мрзели и улагали су велике напоре да га дисквалификују као личност, а његову службу претворе у кошмар. Ово је сасвим разумљиво, јер им је својом црквеном и друштвеном делатношћу архијереја-ујединитеља нанео потпуни пораз. Митрополит Јосиф им никада није узвратио. У њему није било нехришћанске љубави према ономе ко се према њему односио непријатељски. У проповеди, коју је одржао 1845. године, а поводом преношења духовних школа и епархијске управе Литванске епархије из Жировицког Успенског манастира у Виљну, владика Јосиф је позвао стадо да се са љубављу односе према иноверцима браћи-хришћанима, да не памте зла, опраштају клевету, не обраћају пажњу на увреде. „Осећај љубави према њима (римокатолицима – А.Р.), – говорио је архипастир, – је завет целог мог живота, и кукавичја мржња неће дирнути моје срце чак и када би ово душевно расположење морао потврдити крвљу“[28]. Такав однос према противницима био је доказ религиозног уверења и моралне снаге високопреосвећеног Јосифа. Ово је  свакако допринело да свештенство буде уверено у духовну исправност одбацивања уније, охрабривши се да следи свог архипастира.

На крају, не можемо не рећи, шта је то што је високопреосвећени Јосиф сматрао кључним фактором успеха своје делатности за повратак унијата у православну веру. Чини се, да су истраживачи живота и дела архијереја-ујединитеља узалудно нетачно тумачили речи владике, које написао пред крај живота. Оне много говоре о обиму његове личности и његовим квалитетима као црквеног лидера. Ево тих открића митрополита Јосифа: „У свом животу нисам узео мито. То ме је сачувало од утицаја богате иноверне пољске касте у западним провинцијама. Нисам волео никакве поклоне, они су више штетили, него што су помагали тражиоцу. На мене није деловало ласкање, као ни друга улагивања и уопште мало је било људи који су мање од мене тражили нешто за себе. Убрзо су се уверили, да  најсигурније средство да ми се додворе и допадну јесте да испуњавају своје обавезе и, јасно, ствари су добро кренуле…У првим годинама моје службе почела су пријаве из мрачних извора, из жандармских одељења, али довољно је било два-три пута ове пријаве показати какве стварно јесу, безобразне и невероватне до смешног, показати очиту кратковидост или несавесност оних који су пријављивали – и за свагда сам се решио дописивања са овим одељењем…у свом животу нисам се служио шпијунажом и нисам имао потребу за њом. Увек сам то сматрао и неморалним и безкорисним“[29]. Исправан начин у црквеном управљању у потпуној мери објашњава зашто су се свештеници не само бојали свога архипастира, већ га и волели и били спремни одазвати се на његове позиве. Овде се може додати: какве би висине могао достићи словенски свет, када би се сви наши властодршци руководили овим принципима.

Нарочито има смисла објаснити зашто је митрополит Јосиф имао среће у невероватно сложеним условима напада са свих страна, укључујући и неке званичнике, уз минимална материјална средства, које је одвојила влада за учвршћивање позиција Православне цркве после Полацког сабора 1839. године, да се православни постепено врате у живот уједињеног свештенства и обичног народа. Овде се поново може истаћи утицај његове личности и оригиналне методе црквеног управљања.

Пре свега треба рећи да се владика трудио да делује моралним подстицањем и личним примером. На пример, он је без видљивог напора успео да реши један од сложенијих задатака – промену спољашњег изгледа уједињених свештеника. Бријање браде и ношење латинских свештеничких одора било им је дозвољено одлуком Полацког сабора, међутим, већ после неколико година од уједињења, то је саблажњавало обичан народ. Шта је урадио владика? Године 1842. он је са неколико блиских сарадника пустио браду и обукао се у православну свештеничку одежду, после чега је забранио парохијском свештенству да то исто самовољно ради. У епархији је објављено да дозвола за промену одежде и пуштање браде може бити дата једино као награда за усрдну службу и добро понашање. Моментално, брада и риза постале су престижне, док је одело римокатоличког свештеника и глатко избријани образи – симбол заосталости и штетности. Као резултат тога, свештеници су направили право такмичење, тако да се за неколико година сви, нерачунајући неколико њих, споља нису разликовали од просечног православног свештеника.[30] “Оно што нисам имао право да тражим, – писао је митрополит у својим забелешкама, – натерало ме да молим…међутим, нисам много инсистирао па је чак донедавно остало неколико свештеника у пређашњем оделу, како би показали овдашњим латинима да Православље не чине брада и риза“.[31] Конкретно, до краја живота у унијатској одећи остао је познати писац и публициста протојереј Плакид Јанковски и духовник митрополита Јосифа јеромонах Викентиј (Лисовски).

Објективне потешкоће при спровођењу литургијске реформе 1840-1850. године, састојале су се од сиромаштва поново уједињених парохија, високопреосвећени се трудио да превазиђе на следећи начин. Кроз конзисториј и помоћнике епископа он је поставио пред игумане опште захтеве у вези са служењем, проповеди, устројству храмова итд, а онда усмерио пажњу на успехе, награђујући савесне испунитеље његове воље, постављајући их као пример свима осталима. При томе намерно није примећивао оне, који нису испуњавали његове одлуке. Владика их није грдио, није их излагао казнама, већ их је просто избегавао ћутањем. Тај прилаз довео је до тога да је свештенство искрено тежило да се покаже на добром гласу код свог архипастира, налазећи у томе морално задовољство.

Као резултат тога, успеси литургијских реформи у Литванској епархији били су неизмерно бољи, него што се то могло очекивати у тим условима.

Још један приступ, који је реализовао митрополит Јосиф после Полацког сабора, који је у значајној мери утицао на развој православног црквеног живота уједињених верника, састојао се у његовом положају у односу са владиним чиновницима. Овај приступ владика је окарактерисао овако: „Са вишима нисам био захтеван, али сам посебно непопустив био тамо где су то ствари захтевале.“ Последица тога била је, како пише митрополит у својим белешкама да се ме „Други сматрали поносним“. Може се рећи да је Јосиф (Семашко) у својој архипастирској делатности поступао супротно стереотипу понашања православног епископата у синодалној епохи. Сам митрополит је објаснио да је „томе могла допринети (његова – А.Р.) ненавикнутост на кротке манире православног свештенства“.[32]У ствари, митрополит Јосиф се никада, када се радило о интересима Цркве, није уздржавао пред људима на високим положајима.

Најупечатљивија манифестација таквог приступа владике јесте догађај од 25. маја 1850. год. током посете Виљну ипмператора Николаја І. Високопреосвећени Јосиф је, са крстом у руци на челу свештенства, дочекао монарха на трему катедрале Никољске саборне цркве. Цар је пришао крсту, пољубио руку владике и са његовим допуштењем ушао у храм. Тада су на једној страни стајали високи чиновници на челу са генералним губернатором И.Г. Бибиковим и представници двора и јавности региона, већина патриота Речи Посполите*и ватрени русофоби. На другој страни заједно стајали су ученици Литванске духовне семинарије. После уобичајеног у тим случајевима молебана десило се нешто што је узбуркало цео град и изазвало талас незадовољства архипастиром међу званичницима и именованим присутнима. Владика је узео императора Николаја I за лакат десне руке, демонстративно га повео поред блиставог виљенског друштва, довео га до семенариста и као одговор на зачуђеност самодршца показао на њих следећим речима: „Добра и поуздана омладина“.[33]Циљаним нарушавањем протокола посете и овим речима владика је јасно показао императору да је, за њега, православно свештенство не само главни и поуздани, већ и једини ослонац Русије у Северо-западој области. Такав поступак митрополита Јосифа разобличио је све оне који носе државну одговорност за напредак белоруско-литванских крајева и јасно разоткрио политички правац локалне аристократије, међу којом се гајила мржња према Русији. Ову епизоду описао је у својим белешкама и сам митрополит Јосиф. Да се све ово догодило потврдио је у својим мемоарима протојереј Игњатиј Пашкевич, који је додао да је Николај І после речи архијереја-ујединитеља семенаристима рекао: “Дај Боже да будете онакви, какви треба да будете.”[34]Истовремено, отац Игњатиј дао је веома важно запажање – међу семенаристима био је и млади Роман Рапацки, који се у хијерархијском звању 1863. године под претњом смрћу није одрекао своје свештеничке дужности и примио је мученичку смрт од руку побуњених родољуба Речи Пасполите. Очигледно да је отац Роман добро разумео речи митрополита Јосифа и императора Николаја І, које су га руководиле у животу и црквеном служењу.

Независни и чврст став митрополита Јосипа у односу на властодршце давала је уједињеним свештеницима увереност у то да увек могу наћи правду и подршку, да напади на њих, увреде и провокације, којима су стално били изложени од 1840. до 19850. године неће постићи циљ. То је у многоме послужило као темељ за њихово ревносно испуњавање обавеза православног свештенства.

На тај начин, личност митрополита Јосифа (Семашка) одиграла је значајну, а могуће и кључну улогу у укидању уније 1839. год. и будућем повратку православља на белоруско-литванске територије. Тешко је замислити да би човек са другачијим односом према вери у Бога, моралним ликом, моћи убеђења у исправност својег дела, храброшћу и самопожртвовањем могао предложити и довести до успешног завршетка промене верске припадности више од милион и по људи.

Сећање, које је архијереј-ујединитељ Јосиф (Семешко) оставио међу белоруским свештеницима, који су се одазвали на његов позив да одбаце унију са Римом, најбоље је изразио протојереј Павел Круковски, прешавши из уније у православље 1839. године под руководством владике Јосифа. Ево шта је рекао овај свештенослужитељ свом сину, када је чуо тужну вест о смрти митрополита Јосифа: „Без њега (митрополита Јосифа – А.Р.)…наша земља се неће уздићи ка новом животу! Више неће бити таквог митрополита у Белорусији; нико неће усмерити ново поколење свештеника према завету вечне правде, нико неће удахнути живу веру у свето дело народне обнове“.[35] Сам митрополит Јосиф 1859. год. рекао је будућем Дмитровском епископу Леониду (Краснопевкову), у то време архимандриду Заиконоспаковог манастира: „Не знам да ли ће Бог примити ово дело од мене (уништење уније – А.Р.), али знам да сам радио искрено, без икаквих страних начина“.[36] У тим речима одзвања истинско православно кротко разумевање да се суд Божји не може предвидети, а и упутство за главну религиозну и моралну основу деловања архијера-ујединитеља – тежња ка Истини, искреност и несебичност.

С руског превела Татјана Вучинић-Маљевић

[1]Mironowicz, A. Diecezja bialoruska w XVII i XVIII wieku / A. Mironowicz.  – Bialystok : Wydawnictwo uniwersytetu w Bialymstoku, 2008. – 351 s. – S. 287.

[2]Radwan, M. Carat wobec kościola greckokatolickiego w zaborze Rosyjskim 1796 – 1839 / M. Radwan. – Roma; Lublin : Polski instytut kultury chrzescijanskiej, 2001. – 504 s. – S. 21

[3]Kołbuk, W. Koścіoły wschodnіe w Rzeczypospolіtej około 1772 roku / W. Kołbuk. – Lublіn : Іnstytut Europy Środkowo Wschodnіej, 1998. – 460 s. – S. 50.

[4]Миронов, Б.Н. Социальная история России периода империи (XVIII–начало XX в.): в 2 т. – 3-е изд., испр., доп. / Б.Н. Миронов. – Т. 1. Генезис личности, демократической семьи, гражданского общества и правового государства. – СПб. : «Дмитрий Буланин», 2003. – 549 с., илл. – С. 25.

[5]Там же. С. 23

[6]Буглаков, М., священник. Преосвященный Георгий Конисский, Архиепископ Могилевский  / священник М. Булгаков. – Минск : «Виноград», 2000. – 656 с. – С. 299.

[7]РГИА. Ф. 797. – Оп. 16. – Д. 38385. – Л. 11–12.

[8]РГИА. Ф. 1661. – Оп. 1. – Д. 418. – Л. 22.

[9]РГИА. Ф. 797. – Оп. 16. – Д. 38385. – Л. 13.

[10]Общество / Президент Республики Беларусь [Электронный ресурс]. – Дата доступа : 13. 01. 2020. – Режимдоступа : http://www.president.gov.by/press23736.html

[11]Radwan, M. Carat wobec kościola greckokatolickiego w zaborze Rosyjskim… S. 70.

[12]Ibid. S. 29, 72.

[13]Рункевич, С.Г. История Минской архиепископии (1793 – 1832) / С.Г. Рункевич. – СПб.: Типография А. Катанского и К°, 1893. – 622 с. – С. 311

[14]Могилевская епархия. Историко-статистическое описание. — Т. 1, вып. 2, ч. 2. Могилев: Скоропечатня и литография Ш. Фридланда. – 382 с. – С. 46

[15]RadwanM. CaratwobeckosciolagreckokatolickiegowzaborzeRosyjskim… S. 76

[16]Ibid. S.72.

[17]Иосиф (Семашко И.И. ; митрополит Литовский и Виленский ; 1798–1868). Записки / митрополит Иосиф (Семашко) ; предисл. священника Алексия Хотеева. – Минск : Братство в честь святого Архистратига Михаила, 2018. – 328 с. :  портр., ил. + 1 DVD. – С. 34–35.

[18]Там же. – С. 307.

[19]Там же. – С. 308.

[20]Киприанович, Г.Я. Жизнь Иосифа Семашки, митрополита Литовского и Виленского и воссоединение западно-русских униатов с православною церковию в 1839 г. / Г.Я. Киприанович. – изд. 2-е испр. и доп. – Вильна : Типография И. Блюмовича, 1897. –  613 с.: 3 вкл. л. портр. – С. 512.

[21]Там же.

[22]Иосиф (Семашко И.И. ; митрополит Литовский и Виленский ; 1798–1868). Записки… – С. 307.

[23]Там же. – С. 109.

[24]Там же. – С. 108.

[25]Пашкевич, Игнатий, священник. Мои семинарские воспоминания / Игнатий Пашкевич, священник. Мои семинарские воспоминания // Гродненские епархиальные ведомости. – №34. – 1909. – С. 361–372. – С. 371.

[26]Антоний, (Зубко), архиепископ. О Греко-Униатской Церкви в Западном крае России / архиепископ Антоний (Зубко) // Сборник статей, изданных Св. Синодом по поводу 50-летия воссоединения с Православной Церковью западно-русских униатов. – Санкт-Петербург, 1889. – С. 38–76. – С. 72.

[27]Иосиф (Семашко И.И. ; митрополит Литовский и Виленский ; 1798–1868). Записки… – С. 307.

[28]Иосиф, (Семашко), митрополит. Семь слов Синодального Члена Иосифа, Архиепископа Литовского и Виленского, говоренные при важнейших случаях служения / митрополит Иосиф (Семашко). – Вильно : Типография Завадского, 1848. – 100 с. – С. 54–55.

[29]Иосиф (Семашко И.И. ; митрополит Литовский и Виленский ; 1798–1868). Записки… – С. 109 ; 111.

[30]Св. Синоду, 8 июля 1845 г. №1661 // Записки Иосифа митрополита Литовского (в дальнейшем ЗИМЛ). – Т. 2. – С. 296–301. – С. 300.

[31]ЗИМЛ. – Т. 1. – С. 143.

[32]Иосиф (Семашко И.И. ; митрополит Литовский и Виленский ; 1798–1868). Записки… – С. 108.

*Заједничка држава Пољске и Литваније. Прим. прев.

[33]Собственноручная черновая речи, приготовленная к ожидавшемуся приезду государя императора в мае 1849 года // ЗИМЛ. Т. 2. С. 482–483. С. 483.

[34]Пашкевич, Игнатий, священник. Мои семинарские воспоминания… – С. 372.

[35]Круковский, А.В. Страничка из истории белорусского духовенства / А.В. Круковский// Русская старина. – Санкт-Петербург : Общественная польза, 1910. – Т. 143. – С. 240–245. – С. 245.

[36]Цит. по : Сушков, Н.В. Воспоминания о митрополите Литовском и Виленском Иосифе и об уничтожении Унии в России / Н.В. Сушков. – Москва : Университетская типография, 1869. – 39 с. – С. 37.

ЧЛАНАК ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ „СВЕТОСТ И ИДЕНТИТЕТ“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.