- Решење јесте повратак православног царства и повратак православних краљевина.
- Решење јесте да се створи конфедерација на челу са Православним царем и да се створи нова православна цивилизација, која ће развијати своје, узимати оно што ваља са запада и истока, али која ће бити своја, а не идолопоклонска западу.
- И то она која ће бити економски, индустријски, научно, војно много више и још више напреднија од запада.
„Засигурно, исти механизам који отвара еустахијеву тубу код глувих може одблокирати говор код мајмуна? Засигурно, благотворна жеља за имитирањем свога господара би могла ослободити органе говора код животиња, које са таквом вештином и интелигенцијом могу опонашати толико многих различитих знакова? Изазивам било кога да наведе било који уверљиви експеримент, који доказује да је мој план немогућ и смешан, што више, сличност грађе и функција мајмуна је таква да уопште не сумњам да бисмо, када би ова животиња била савршено дресирана, успели би је научити изговарати гласове те последично би научила језик. Тада више не би био дивљи човек, нити несавршени човек, већ савршени човек, мали човек града, с једнако тако супстанце или мишића за размишљање и коришћење свог развоја, као и ми.“
Жилијен Офре де ла Метри, “Човек машина“, 1748. године, стр. 12., о томе како Ламетри предлаже да се орангутан може одгојити те се тако претворити у градског госпон-човека.[1]
Орангутан из књиге колонизатора ултра-расисте Данијела Бекмана из Британске источно-индијске компаније „A voyage to and from the island of Borneo, in the East-Indies …“ („Путовање ка и од острва Борнео у источној Индији …“) из 1718. године, стр. 37.[1] Знао је Бекман како изгледа орангутан, али је намерно у изопачио његов изглед на слици да би изгледао као човек, да би се тако домородци изједначили са мајмунима ради оправдања њиховог поробљавања.
Познати шведски биолог Карл Лине (1707.-1778.), иако је икона креационизма, заправо је један од отаца приче да је човек у роду са мајмунима, порекло искварености науке путем класификације (углавном у делу „Systema Naturae“) те велики разлог декаденције друштва уопште.
Познато је да је његова класификација живог света постала једно од најутицајнијих дела код научника биологије или природне историје (што је стари назив за биологију, док је Ламарк такорећи изумио термин „биологија“, тј. дао му научно значење).
Лине је сексуализовао ботанику. Описује да је сваки прашник у цвету мушкарац те сваки тучак женка те они имају сполни однос. Ово на крају доводи до баналних закључака, а то је да како и сам пише да 20 мушких има секс са једном женком унутар цвета. Тако да се врши оргија у самом цвету биљке. То је нормално било под ударом критике.
Ово је чисти паганизам и тако бива када нам јеретици пишу науку, јер очито Лине је практички отац биологије свуда.
Нормално то је све потпуна неистина, јер: 1. биљке немају осећаје, 2. опрашивање се врши унутар исте јединке, тј. исте биљке, тако да биљка нема секс сама са собом, што нема смисла. Осим тога опрашивање и није секс.
Тако да је то паганизовање ботанике и у потпуности неоправдано. Тим паганизмом је потом био инспирисан Ерасмус Дарвин (1731.-1802.) (еволуциониста) у својем порно тумачењу природе као грчке тј. римске богиње Венере.
Очито да се тако донекле у оквиру Теорије еволуције и проматра природа и метафизика живог света.
Лине је за Теорију еволуције посебно значајан, јер је у класификацији увео ред Примата у које је убројио људе и мајмуне те у род Хомо (човек) увео и саме мајмуне, нпр. органгутане. Тако да је он изједначио људе и мајмуне, а и сматрао је да су практички мање више људи и мајмуни једно те исто.
На неки начин наука природе је теологија, јер проучава Божје стварање, тако да се мора имати неко знање праве теологије тј. Ортодоксне те праве филозофије за бављење науком природе да се не би у закључцима попут Линеа скренуло увелико у погрешном смеру.
Тако да данашња тврдња да Библија није научна књига и нема шта да се Црква и теологија меша у науку, није у потпуности исправна. Библија није научна књига (природних наука), али садржи одређене научне чињенице, с друге стране сама природна наука је део теологије. Тако да није чудно што је сама природна наука произашла историјски из теологије па су чак и у старој Грчкој предсократовци тзв. први научници, у оквире своје „науке“ оног времена размишљали о постојању Бога.
Стога, наука природе или науке, део су теологије.
Међутим, на западу долази до делењу свих дисциплина. У потпуности делење науке од остатка дисциплина долази од 17. века па даље, а на крају се потом наука супротставља самој теологији, док је у средњем веку сматрана краљицом вештина (тј. знања) у своје доба јединства свих дисциплина на челу са теологијом као краљицом свих знања, а код оца научног метода Френсиса Бејкона (1561.-1626) наука се назива „слушкињом теологије“. Засигурно да тако треба бити тј. да права наука буде такорећи слушкиња праве теологије, јер наука не може доћи сама до потпуне истине те јој треба помоћ праве теологије, али и праве филозофије, која је под утицајем праве теологије.
Целокупно делење свих дисциплина историјски произлази из католичког сецирања Христа.
Тако је Христос код католика исечен на делове.
Тако је име издвојено од њега те се оно слави посебан дан. Тако је срце издвојено из Христа те се оно слави посебан дан. Тако су потом ране издвојене те су оне постале као неко посебно божанство којему се моле. Потом само тело те се оно слави посебан дан. Тако је сам Бог сециран и обесвећен, а тако је стога постепено и превазиђен. Важан елемент у обесвећивању Христа је управо у његовом јављању католичким свецима, тј. није се јављао он него демони у његовом облику те су тако са таквим баналним виђењима и порукама које су давали у потпуности обесвећивали и банализовали самога Христа у умовима западњака, јер су то била светогрдна, банална и бесмислена виђења. Нпр. Бернард од Клервоа, Фрањо Асишки, Антун Падовански, Бригита Шведска, Гетруда од Хефта[2], Маргарита Марија Алакок[3], Тереза Авилска те многи други.
Потом када Бог више није био у центру пажње, него човек са хуманизмом и Рене Декартом (1596.-1650.), онда су поделили човека на делове.
Тако је прво истицан човек као ум, док је остало небитно, као код рационалиста. Такође човек као искуство са емпиристима. Потом човек као осећај са Жан Жак Русоом (1712.-1778.). Човек као животиња са еволуционистима и Линеом. Човек као воља код Фридриха Ничеа (1844.-1900.). Ово све одлично описује (о сецирању човека) Јустин Ћелијски у својем делу „Светосавље као философија живота“[4].
Занемарен је тако целокупни човек у корист неких делова самога човека. Он је сециран на делове. Попут гностицизма.
Бог је истиснут из природе, као сециран, обесвећен и превазиђен.
Са сецираним човеком и Теоријом еволуције види се човек као животиња и ништа више. Не виде целину већ само делове, виде човека животињу и сличност у деловима човека са животињом, а не у целини и тако задубљени у сецирану појединост закључују о целом човеку као да је само део.
Потом тако сециран и обесвећен човек постаје првазиђен те се машта о човеку машини путем трансхуманизма.
То је један од елемента пада Запада.
Лине прилази природи на лутерански начин са протестантским максимама сола скриптутра и свештенство свих верних, чисто светогрдно реформацијски, хуманистички и рационалистички, без икаквог страхопоштовања ка мистерији Божјег стварања.
Укидање светости Бога и човека, а такође и страхопоштовања путем пуке натурализације, материјализма, банализације и површне рационализације, карактеристике су става запада према Богу и човеку.
Запад трули и пропада у дијалектичном иконоборству, а исток од лености и сервилности западу.
Угрубо запад дакле пропада од иконоборства, а исток од идолопоклонства западу.
Не мислим о дословном облику уништавања слика (у овом чланку), већ у пренесеном и ширем значењу. Стога, икона је и човек и свака могућа вредност.
Тако да све док се Ортодоксни не уозбиље, не засуку рукаве, не почну проучавати и дубински схватати своју веру и схватати шта је запад, а шта је исток те тако и све остало, не поправе се и не престану бити затуцани, ленчуге, сељачине, покварени и неотесани једни према другима, неће бити никакве промене на боље.
Теорија еволуције је данас кључна у иконоборству запада. Она је суштина самог богоборства запада данас, али и истока, где је и прихваћена.
Она има своје корене у намерном лагању трговачких колонизаторских западних компанија (на првом месту Холандска источно индијска компанија и Британска источно индијска компанија) у 17. веку те даље, да је мајмун практички исто што и човек те да су домородци исто што и мајмуни, тако да би оправдали колонизацију домородаца по свету, њихову отмицу, убиства и поробљавање те трговину робљем. Ово можемо приметии у разним тумачењима орангутана и чимпанзи у делима под утицајем расистичких колонизаторских трговачких компанија, нпр. холандског лекара Николе Тулпа (1593.-1674.), холандског лекара Јакоба Бонција (1592.-1631.), холандског лекара Олферта Дапера (1636.-1689.), холанђанина Данијела Бекмана (18.в.) који је радио за британску компанију[5], могуће и Едвардa Тајсонa (1601.-1708.) ту можемо убројити[6], те других. О томе би се могло нашироко писати.
Потом постепеним банализовањем и обесвећивањем Бога путем демонојављања католичким свецима и истискивањем Бога из природе од Декарта те рационализма и потом натурализма те деизма у којима Бог бива у потпуности избачен из природе те натуралистичким схваћањем животиња, декаденција ума све више напредује.
Овде треба напоменути да је од доба црквених Отаца постојало схваћање природе и животиња у Хришћанском оквиру те су тако Оци тумачили животиње тако да свака врста има одређену дубоку симболику и значење. Свака животиња је представљала одређену теолошку и етичку поуку за човека. Ова симболика и значење су уграђени у животиње од самога Бога. Тако да човек ходајући кроз природу и виђајући животиње могао је добијати одређене поруке и теолошки и са великим смислом схватати животиње и природу. Ово је потом било наслеђено у средњем веку код западњака, што је очито из њихових књига бестијарија.
Међутим, са протестантизмом, рационализмом и натурализмом, када Бог бива постепено истиснит из природе, тако и целокупно ово такорећи теолошко и смислено схваћање природе и животиње у потпуности бива избачено. Тако да данас у доба Теорије еволуције, нити се Бог „види“ тј. созерцава у природи, а нити сама природа и животиње имају неку метафизичку дубину и значење, а нити поуку за човека. Тако је и мајмун у старо доба имао неко дубинско значење и симболику те није се ни близу сматрао да је у роду са човеком. То се изменило од како сам навео колонизаторских компанија жедних богатстава и људксих душа.
Потом расистичко колонизаторско унижавање човека са ропством домородаца, који треба напоменути су имали софистицаре религије и широм Африке су знали да постоји хришћански Бог, још од давнина (иако нетачног веровања у разним деловима) те колонизаторским тумачењем да је мајмун човек или готово па човек, ове лажи су дошле до одређених лудих Француза.
Тако са овим лажима долази до мишљења о флуидности и промењивости врста. Тако прво Бено де Малет (1656.-1738.) са своијим делом „Телимед“ описује теорију еволуције, а човек је настао од сирена и тритона. Потом за Жилијен Офре де ла Метрија (1709.-1751.) у „Човек-машина“, човек је само мајмун тј. орангутан, који је изашао из шуме и развио језик. За Русоа, човек је практички мајмун, а орангутан је врста човека. Тако и за Карл Линеа (прво издање његове „Systema Naturae“ је из 1735. године, а остала издања су увелико проширивала класификацију и мењала донекле стање човека, последње је 12. из 1768. године), који је први опширно класификовао животиње, човек је обична звер и животиња убројена у његово животињско царство четвероножаца, а у касније у наредним издањима „Systema Naturae“ сисаваца, прво у ред Антропоморфа са мајмунима и лењивцима, а потом у каснијим издањима дела у ред Примата са мајмунима, лемурима и шишмишима. Такође он уводи у сам род Хомо правог мајмуна тј. орангутана. Тако да човек постаје мајмун и обрнуто.
Биолог Жорж Луј де Леклер де Бифон (1701.-1788.) после Линеа спекулише да је човек у роду са мајмуном и спекулише о еволуцији живог света, међутим, ипак одбацује све то.
Још у 17. веку како исправно схвата руски филозоф Иван Кирејевски (1806.-1856.) долази до наде за Француску у њиховој католичкој декаденцији и каснијег атеизма. У 17. веку се јављају Јансетисти, иако неисправни у неким учењима, они су ипак сматрали да се треба вратити црквеним Оцима. Тако се међу њима јављају изузетно часни и узорни људи, попут Фенелона, Паскала, Арноа и Никола. Они су потом уништени од макијавелиста Језуита. Тако да ништа није преостало Французима осим да се забављају исмевањима Волтера (1694.-1778.) и осталих француских „филозофеса“.
У то време Русоа, јавља се група „филозофес“ у Француској који покушавају уништити Хришћанство. Ствара се тајно друштво „економиста“ на челу са Волтером, Дени Дидроом (1713.-1784.) и Жан ле Рон де Аламбером (1717.), о чему све аргументовано и доказано пише на основи њихових властитих писама и књига, Августин Баруел (1714.-1820.). Екциклопедију пишу да би постепено убацивали против-хришћанске идеје и такво схваћање света. Тако Дидро који је био атеиста, полако напада постојање Бога и постојање вечне душе. Он је био такорећи изумио Теорију еволуције.
Узимајући одређене спекупалиције биолога Пјер Луј де Мопертија (1698.-1759.) и Бифона, које они нису веровали, Дидро почиње да истиче оно што ће касније постати познато као Теорија еволуције. Његов циљ је био уништење Хришћанства, као и остлим пајташима из економиста, а на првом месту Волтеру.
По Дидроу све животиње су могуће настале од једне прве животиње, од анималкула тј. микроскопског бића.
Тако постепено под утицајем „економиста“ те њихових књига и махинација, уводи се атеизам у Француску. Јављају се разни филозофи који би се могли окарактерисати као такорећи будалетине. Такође у то време има и мноштво свештеника и бискупа атеиста.
У то време као битан сарадник Дидроу на енциклопедији јавља се луђак Жан Баптист Робинет (1735.-1820.), који износи неку своју теорију еволуције, по којој је човек еволуирао од разних животиња, чак и ствари, које су личиле на људе. Тако по њему разни делови људског тела су еволуирали чак и од камења. Људски пенис и вагина су еволуирали од камења које личи на те органе, а такође и од шкољки (који тако изгледају) и тако даље. Потом од одређених покретних животиња, сомова са људском главом, биљака са људским телом, ракова са људским главом те на крају као у Телимеду од сирена и тритона.
Будалаштине од Робинета, цртежи из његове књиге „Considérations philosophiques de la gradation naturelle des formes de l’etre, ou les essais de la nature qui apprend à faire l’homme“, 1768. године[1] , цртеж иза стр. 84.
Потом под утицајем антихиршћанске завере економиста и других, антимонархијске завере масона те илуминатске антидруштвене завере, долази нормално до рушења и државног и друштвеног поретка са Француском револуцијом 1789-1799. године. У ово време револуције, разни умови иза револуције су такорећи огромне будалетине. Револуцију једно време води илуминат пробисвет Филип II Орлеански (1674.-1723.) (блиски рођак тадашњег краља Луја XVI, који је лично и гласао да се краљ погуби, а касније он сам бива погубљен на гиљотини као издајник револуције), инспирисан за револуцију од Русоа те развратом, који је огромним богатством купио положај великог мајстора Великог Орјента те је могао наређивати француским масонима који су деловали у револуцији, углавном верујући у неку фантазију и будалаштину да потичу од витезова Темплара, па да морају да се освете француском краљу, католичанству и папи за уништење и спаљивање средњовековних темплара.
У то време, још од енциклопедиста, тј. „економиста“ антихришћанске завере, Француска је била пуна неморала, лишена било каквих етичких принципа, препуњена свакојаким немогућим будалаштинама.
У то време од значаја за теорију еволуције јавља се Никола Рестиф де ла Бретон (1734.-1806.), такорећи будалетина ненормалних размера, демонопоседнут и испирисан развратом. Он пише као манијак издајући књигу за књигом. Пише о својем Богу који је космичка животиња, а оваплоћен је у облику божанске слузи (fluide divin)[2] која се налази свуда.[3] Животињски космос са својим планетама животињама се размножава, Сунце се пари са планетама (и звезде и планете су жива бића за њега, као и код Ђордана Бруна) те настаје живот на њима. У том животу који еволуира, постоје људи-даброви (hommes-castors), људи-овце (hommes-moutons), људи-лавови те разне друге будалаштине, ови се раздвајају те од тих животиња настаје човек. Пише своје књиге у сексуалним халуцинацијама, које је имао до краја живота, опседнут паришким проституткама.[4]
Након њега јавља се биолог Жан Баптист Ламарк (1744.-1809.), који под инспирацијом Русоа, Линеа, спекулација Бифона, а очито и Рестифа те других, измишља као научник Теорију еволуције. Могуће да је инспирисан и Ерасмусом Дарвином. Ерасмус је наиме под утицајем енциклопедиста, посебно Дидроа измислио своју Теорију еволуције, коју је инкорпорирао у своје стихове. Ерасмус је сексуализовао ботанику под инспирацијом Линеа те по њему биљке имају међусобни секс, а тако и целу природу. По њему природа је стога грчка тј. римска богиња блуда тј. Венера. Сав живот је настао у мору од једног анималкула, што је преузео од Де Малета.
Ламарк је дакле био први који је научно изнео Теорију еволуције. По њему врсте су само људски продукт тј. изум (људска класификација) и не постоје у природи, што је номинализам. Еволуција се дешава путем нервне текућине и наследних особина. Ова нервна текућина је преузета од божанске текућине тј. слузи Рестифа. Човек је спекулише Ламарк настао од мајмуна. После њега ово све развија биолог Етјен Жофруа Сен Илер. Теорија прелази у Енглеску те Џејмс Барнет Монбодо (1714.-1799.) и Роберт Чемберс[5] (1802.-1871.) је истичу у својим делима. Тако Чарлс Дарвин (1809.-1882.) преузима ову теорију и развија је у смеру безбожне природне селекције, у потпуности у бездушном духу британске гордости. Тако настаје и социјални дарвинизам, који је практички већ и постојао у Британији прије Дарвина.
И тако запад полако све више уништава иконе (не дословно слике) својим иконоборством. Ово иконоборство води порекло почевши још од франачког цара Карла Великог (748.-814.) и епископа Орлеана Теодулфа (750.-821.) који су измислили филиокве[6] (да би свргли Византију са свога трона светског царства). Они су били дословни иконоборци, али и у пренесеном значењу, јер је филиокве облик иконоборства.
И од тада креће са прекидима западни период такорећи иконоборства у којем запад делом ствара иконе (не дословне слике), а све их редом уништава и њихове створене, али и раније.
Тако смо дошли до данас у времену у којем је икона и самога човека уништена. Теорија еволуције седи на своме трону.
Запад дакле трули и пропада у своме иконоборству, а исток у идолопоклонству западу.
Са пропашћу Византије у 15. веку пропада државна цивилизација Православља. Византија је представљала пуно више него што се мисли. Они су представљали напредну цилизацију, која је била у оно време пандан западу и узор цивилизацијама. У ову Византијску цивилизацију треба убројити све православне државе онога доба.
Она је била пандан западне Франачке филиоквистичке цивилизације, посебан културни круг.
Са њеним падом, царство је пренето у Русију. Међутим, Русија иако јака духовно, по свему судећи није се довољно или уопште довољно развила у наукама и умном делатношћу, мимо теологије. Тако да је било нужно да се преузму са запада одређени умни досези онога доба. Тако је цар Петар Велики (ц. 1672.-1725.) западнизовао Русију, чак је укинуо и положај патријарха Русије. Међутим, он уместо да преузме само оно што је добро са запада, он је преузео све, добро и лоше. Ово се посебно доста изопачило у доба царице Катарине II (ц. 1762.-1796.) захваљујући којој су у Русију ушле радикалне идеје енциклопедиста тј. економиста, тј. антихришћанске завере, а такође и масонерија и илуминати. Потом су масони убили цара Павла I (ц. 1798.-1801.). Након њега, иако је Русија развијала донекле своју културу на Православним темељима, она је стајала прилично на западним темељима. Тако да Русија у оно време живи у некој донекле својој посебној култури, међутим, битно је рећи, нису били развили своју Православну културу и цивилизацију, као што је у своје време била Византија.
Тако да све до револуције 1917. године (руска француска револуција), није учињено оно што је потребно. Није створена посебна напредна Православна руска цивилизација одвојена од западне. Потребно је било створити особену културу и цивилизацију која ће бити пандан западу. Требало је бити као у Византији, да Русија буде напредна у свему и узор свима. Цивилизација за дивљење.
Међутим, то није остварено. Ово су и ставови разних руских филозофа словенофила, тј. да Русија у време царства није створила свој културни круг, а то је нужно, нпр. Иван Кирејевски, Алексеј Хомјаков и Николај Данилевски.
Тако да се Русима стално испирао мозак да Русија мора постати још више и више западна. Стално им је уграђиван комплекс ниже вредности. Стално им је испиран мозак да су назадни и да треба све западно да прихвате. Тако је са њиховим филозофима тзв. западњацима, масонима, а касније са марксистима, прихваћено на крају оно што се сматрало крајњим досегом запада, а то је марксизам и комунизам. Тако је Русија постала СССР, где у самом имену ни нема Русије, којим су себе сравнили са земљом и истребили од стране покварених комуниста у глади и покољима.
Срби су исти као Руси, а ми смо такође исток. Уништени смо били са Турцима од краја средњег века, а када смо се изборили за самосталност од Турака у 19. веку, захваљујићи такође и Русима, одмах смо настојали да се позападњачимо. Није нам ваљала самовлада кнеза Милоша Обреновића (1780.-1860.) те смо тражили западњачки устав са скупштином. Ову критику српског тадашњег западњачења истиче и руски словенофилски филзоф Константин Леонтјев[7] (1831.-1891.). Колико је само наших владара побијено од самих Срба, све под утицајем западњачких трулих идеја. Нисмо дали мира чак ни краљу Николи Петровићу (к. 1860.-1918.) у Црној Гори, који као изузетно добар човек, само зато што је хтео владати сам, морао је да угађа вољи републиканских трулих западних идеја.
Ови залуђени студенти са запада, залуђени трулим западом, нису разумевали да је на западу републиканизам изворно дошао због тираније краља Џона Плантагенета (1166.-1216.) (у Енлеској), а касније тотално неоправдано се појавио у Француској у 18. веку, и тако даље, за што није било никаквог оправдања да се руши српска самовлада са нашим добрим монарсима, јер наши владари нису били тирани те је у потпуности неоправдано било рушити им самовладу.
Потом нам је просветељ Доситеј Обрадовић (1739.-1811.) сравнио са земљом православну културу, настојећи уништити и манастире, инспирисан француским лудилом енциклопедиста. Такође нам је и просветитљ Вук Карађић (1787.-1864.) тада уништио језик и писмо те смо сви почели да говоримо чобанским српским уместо цивилизованим славјаносербским, којим смо били блиски Русима те смо се одрекли древних карактеристика ћирилице за вукову ћирилицу.
Потом смо и ми добили своју масонску и француску револуцију са мајским превратом 1903. године. Пробисвет од Црне руке је убио доброг побожног и напредног краља Александра Обреновића (к. 1889.-1903.) и краљицу Драгу ОБРЕНОВИЋ (НИКАКО Машин). Он је настојао владати сам без масона из скупштине и западних залуђеника, од којих је био и проклети радикал Никола Пашић.
Међутим, убише зверски краља и тако су уништили до темеља српску монархију и монархизам.
Потом су нама почели да владају Црна рука и Радикали. Након тога су издали Бугаре у првом Балканском рату те смо од лудих гордих црнорукаша поклани тотално непотребно у бројним погрешним и лудим подухватима у балаканском рату (као нпр. освајање Јадранског мора), а потом смо морали да се кољемо и са Бугарима у другом балканском рату, са којима су се проклети црнорукаши завадили. Иако смо ослободили Косово, ово смо платили огромном крвљу српства.
Ништа у својој „владавини“ краљ Петар Карађорђевић (1844.-1921.) није могао ни да чини. Он је био обични пијун крволока револуционара и странчарења Радикала. Након тога црнорукаши су изазвали и Први светски рат. Убили су аустријског престолонаследника Франца Фердинанда 1914. године, преко младобосанаца, све обављено на челу са гордим црнорукашем Војиславом Танкосићем (1880.-1915.). И тако смо онда морали да се кољемо са Аустријом и Бугарима у Првом светском рату. У овом рату смо опет катастрофално страдали и све захваљујући грешкама Радикала, црнорукаша, а и Александра Карађорђевића.
Након рата иако је краљ Александар (1888.-1934.) добро поступио што је уништио црну руку 1918. године, опет је он као и Радикали одлучио да створи краљевину СХС, чисто масонски пројекат, стога западњачки. У њему су опет бивши црнорукаши уништили све.
Тако је потом Пуниша Рачић (1866.-1944.) убио Радиће и друге хрватске посланике 1928. године, док је намерно поштедео Анту Павелића (неко би рекао: „па шта није у њега пуцао на првом месту“). Павелић је мирно проматрао пуцњаву знајући да му се ништа неће догодити, јер му је то Рачић и рекао. У овој пуцњави је дивљак Рачић поубијао углавном поштене Хрвате који су били велики пријатељи Срба, једино је успео ранити заиста изузетно подмуклог Стјепана Радића оснивача Хрватске сељачке странке, који је потом преминио у Загребу од последица рањавања.
Тако су нас опет црнорукаши са својим дивљаштвом уништили, завадили су нас тако са славенима Хрватима, као што су нас раније завадили са славенима Бугарима.
И од тада креће смртна мржња Хрвата ка Србима.
И уместо да све ове убице ми осудимо у својој свести, они су код нас велики хероји.
Краљ Александар Обреновић, који је дословно мученик, никада није проглашен свецем, као и његова жена, иако то очито јесу. Њихове убице су малтене учинили добро дело што су их поубијали, како се сматра код Срба. Потом убица Франца Фердинанда, Гаврило Принцип (1894.-1918.), залуђени младић, младобосанац „који верује у све“ како је сам рекао на својем суђењу (значи, није ни Православац), који је очито деловао по вољи масонерије, на првом месту директним утицајем Танкосића, код Срба је нови Милош Обилић и херој. Након њега, Пуниша Рачић[8], који својом пуцњавом и убиствима ништа није добро учинио, практички је херој код Срба и трећи Милош Обилић.
Нормално, ови крволоци немају никакве сличности са великим херојем и свецем Милошем Обилићем[9]. Убиство се чини са благословом државе, не ван тога, а никако убијањем невиних људи чинећи убиства тотално неразумно и по вољи уништитеља Хришћанства. Тако да Обилићево дело је Хришћанско дело, а ових крволока није. Обилић је уједно симбол оправданог и Хришћанског отпора тиранији и пожртвованости до краја.
Шта више, да ствар буде гора, данас се код Срба у историографији ни не верује да је Милош Обилић историјска личност, иако сами бројни историјски извори сведоче о њему, такође и турски. Тако да док Турци верују да је он историјска личност која је убила султана Мурата 1389. године, чију су и руку чували у Истанбулу, ми не верујемо ни да је он постојао.
Када би Пуниша Рачић уствари био трећи Милош Обилић, онда би он требао да буде сличан Милошу. Стога, Милош када су га завидљивци оптуживали да је издајица, требао је као Рачић да исуче мач и све их поубија (уствари још и оне који га нису ни оптужили), него није, него је обећао да ће доказати своју верност, што је и учинио. Стога, Обилић није одговорио мрзитељима тако што их је поубијао као Рачић, а нити је убијао невине попут Рачића. Дакле, никакве нема сличности између дела Рачића са светлим делом Обилића.
Исто тако, уништитељи српства Доситеј Обрадовић и Вук Караџић су хероји код Срба, а тако је практички и Јосип Броз Тито[10], барем је тако било дуго времена.
Значи, очито након убистава Рачића, краљ је добро поступио настојећи завести дословно самовладу од 1929. године, што је стари облик монархије. Међутим, за то све је платио од масона и нациста, на челу са Павелићем те је убијен. Након њега, убрзо је такозвана краљевина Југославија пала, оптерећана масонеријом, тоталном неспремношћу за рат и разним другим разлозима. Потом су наша браћа Хрвати извршили геноцид над Србима, а ми смо масовно клани и од нациста и од комуниста. Ово се наставило још у доба Тита.
Тито је докрајчио српство и српску цивилизацију до темеља. Срби су се кунели Титу да неће скренути са пута њиховог бога Тита[11], који није Србе рачунао ниушта. Потом смо се опет клали са Хрватима, а и Босанцима, а онда са Албанцима на Косову.
И јесмо ли се опаметили од западњачења више.
Нисмо нимало, ево колико само мислимо да треба да будемо све више западни, да прихваћамо западно труљење, да мислимо западно и масонски. Теорија еволуције заседа на српском престолу. Републиканизам, трулеж запада већ одавно.
Исто се може рећи и за Бугаре[12], а слично и за Румуне, који ни не знају да су Славени, него фантазирају неко римско порекло, које потиче још од Језуита.
Све западно је напредно, а наше је назадно, а сматра се да је наша Црква, исто што и католичка. Ништа сами не можемо смислити. Ово све је смртна пропаганда идолопоклонства западу.
Исто као и Руси одувек смо имали традиционалисте и иконоборце.
Дошло је време за ове прве.
Нови досег запада је и екуменизам и уместо да овај врховни досег западног труљења осудимо, ми падамо и на ову замку, као и на републиканизам, на марксизам и Теорију еволуције.
Дакле, иконоборство франачког запада води порекло од франачког цара Карла, а наставља се кроз историју. Французи су углавном измишљали у складу са својим духом иконоборства стално нешто ново, а такође и Енглези и Немци. Сада су на челу западног иконоборства углавном Американци. Нормално у целом овом вртлогу иконоборства увелико делују супремацијски Жидови, који у суштини уствари размишљају западњачки тј. у потпуности у духу декаденције запада, али са примесама става о жидовској супремацији. Све што раде је у складу са духом западног иконоборства.
Значи, запад стално трули и измишља нешто ново по вољи нечастивог, а с друге стране је пропаганда на истоку да смо назадни и низашта и да нам треба мудрост западних иконобораца, што је уствари по вољи нечастивог. Тако онда шта год такорећи нечастиви искемија на запада, онда потом то намеће на истоку.
С друге стране леност, незаинтересованост, сервилност постоји на истоку. Тако су западњаци иконоборци, а ми смо идолопоклоници западу.
У чему је стога решење.
Решење јесте повратак православног царства и повратак православних краљевина. Решење јесте да се створи конфедерација на челу са Православним царем и да се створи нова православна цивилизација, која ће развијати своје, узимати оно што ваља са запада и истока, али која ће бити своја, а не идолопоклонска западу. И то она која ће бити економски, индустријски, научно, војно много више и још више напреднија од запада. Којој ће се запад дивити, исто као што се дивио Византији у своје време. Цивилизација која ће бити славна, напредна и силна у огромним размерима. Она која ће знати и шта је запад и шта је исток и која ће одбацити труљење западњачко те која ће проширити Православље по целом свету.
Која ће стога и знати шта је човек и шта је мајмун и увести опет правилно размишљање у свему. И сигурно неће веровати у Теорију еволуције, продукт западног труљења, покварености и безбожништва.[13]
ИЗВОР: Ж., 01.01.2025. године, https://independent.academia.edu/%C5%BDx
[1] Књига: https://archive.org/details/b30516912/page/n33/mode/2up У његовој књизи можете погледати и остале цртеже његових будалаштина.
[2] Бог је по Рестифу такође и људски ум. Тако да када Рестиф пише, он по њему пише уствари божанске мисли.
[3] Он је претеча и теорије Великог праска, на следећи начин. За Рестифа Бог је уједно Сунце свих Сунаца. У почетку је Бог еманирао материју у себи те је испуцавао из себе као комете и измет. Материја се ротира у њему те се временом гуши у том измету чађи материје у себи па заспи. Потом се пробуди те и даље еманира материју и испуцава комете. Тако да се Велики прасак врши континуирано, овисно да ли Бог спава или не, а та испуцавана материја је његов измет.
[4] Његова целокупна филозофија је нашироко академски обрађена са цитатима (знача доказано) у делу „The Philosophy of Restif de La Bretonne“ („Филозофија Рестифа де ла Бретона“) од Дејвид Коварда, Волтер Фондација Тејлор института, Оксфорд, 1991.г. https://www.amazon.com/Philosophy-Bretonne-University-Studies-Enlightenment/dp/0729404102
[5] Познат по делу „Vestiges of the Natural History of Creation“ из 1844. године која је популарисала Теорију еволуције у Енглеској (тако да је чак и краљица Викторија веровала у то) и припремила терен за теорију Чарлса Дарвина.
[6] О томе видети моја два чланка: „Рана историја „Светог римског царства“, од Карла до Отона III, други део, филиокве, Луј Побожни и варварско царство“ https://www.academia.edu/129348689/%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D1%80%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0_%D0%BE%D0%B4_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B0_%D0%B4%D0%BE_%D0%9E%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B0_III_%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8_%D0%B4%D0%B5%D0%BE_%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D0%BA%D0%B2%D0%B5_%D0%9B%D1%83%D1%98_%D0%9F%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%BD%D0%B8_%D0%B8_%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE , https://naukaikultura.com/rana-istorija-svetog-rimskog-carstva-od-karla-do-otona-iii-drugi-deo-filiokve-luj-pobozni-i-varvarsko-carstvo/pravoslavlje/ те „Укратко о фазама декаденције, од Каролинга до пада Цариграда 1204. године“ https://www.academia.edu/128922913/%D0%A3%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%BE_%D0%BE_%D1%84%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%BE%D0%B4_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B0_%D0%B4%D0%BE_%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0_%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0_1204_%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5
[7] Такође критикује и западњачење Бугара.
[8] Он је изгледа умешан и у покушај убиства црногорског кнеза Николе Петровића.
[9] Као што Петар II Петровић Његош фино пише о њему у „Горском вјенцу“:
„О, Милоше, ко ти не завиди?
Ти се жертва благородног чувства,
Војинствени гениј свемогући,
Гром стравични те круне раздраба!
Величанство витешко ти душе
Надмашује бесмртне подвиге
Дивне Спарте и великог Рима!
Сва витештва њина блистателна
Твоја горда мишца помрачује.
Што Леонид оће и Сцевола,
Кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
Престол сруши а тартар узрдма.
Паде Милош, чудо витезовах,
Жертвом на трон бича свијетскога“.
[10] Зна се да он није био бравар Јосип Броз (који није имао један прст, потврдила Савка Чолић у емисији Миломира Марића „Голи живот“ https://youtu.be/-Mw7_hDknAc?t=23 – до 3:30), а вероватно је био илуминат, Жидов и британски тајни агент.
[11] https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%B5_%D0%A2%D0%B8%D1%82%D0%BE_%D0%BC%D0%B8_%D1%82%D0%B8_%D1%81%D0%B5_%D0%BA%D1%83%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE
[12] Поред много чега они чак не верују ни да су пореклом Славени, тј. верују да су се турска племена стопила са Славенима те су тако настали Бугари. Иако јесте истина да су први познати владари били пореклом из турских племена, али сам народ је био славенски, али да ли нпр. владаре попут бугарског цара Самуила (958.-1014.) можемо уопште сматрати да није био Славен, када је он један од најзаслужнијих што је уопште ћирилица и заживела код Славена. Зашто се он толико уопште трудио око славенства, ако је био турског порекла. Нормално, био је Славен Бугарин. Тако је Бугарима нематнута лаж, која потиче још од историчара Константина Јиречека (1854.-1918.), који је у својој „Историји Бугара“, коју је написао и поклонио Бугарима наметнуо им под утицајем Аустрије да су они практички турског порекла.
[13] Постоји микроеволуција, а макроеволуција је фантазија која никада није доказана. Фосили не доказују еволуцију, а само њихово датирање је засновано на фантазијским, прилично опционалним претпоставкама функционисања распада радиоактивних елемената (4. недоказиве фантазијске претпоставке) у протоку милиона година, што је у потпуности фантазијски, стога, то је научна фантастика. Уосталом, сама Терија еволуције је научна фантастика.
[1] Ко не верује нека сам пронађе у његовој књизи овде: https://archive.org/details/bim_eighteenth-century_a-voyage-to-and-from-the_beeckman-daniel_1718/page/n7/mode/2up
[2] Лудача која је била опседнута жељом да доји Христа.
[3] Лудача. Једна од главних у промицању побожности „светога срца“. Јављао јој се „Христос“ те јој рекао да си уреже ножем његово име на прсима, што је и учинила, а потом на саму рану у крви опет урезивала име Христово. Погледати овај видео од Православца Џеј Дајера о неким појединостима католичких светица „Women Saints Refute Roman Catholicism | Jay Dyer & CleavetoAntiquity“ („Светице побија Римокатолицизам“) https://www.youtube.com/watch?v=lZzYmesfTN4
[4] Поглавље о томе: „Св. Јустин Нови (Ћелијски): Светосавска просвета и доситејевштина” https://stanjestvari.com/2023/06/14/svetosavska-prosveta-i-dositejevstina/
[5] Погледати о његовом ултра расизму овде: https://edwardworthlibrary.ie/book-of-the-month/2025-books-of-the-month/2025-april-a-voyage-to-and-from-the-island-of-borneo/ Он је поседовао орангутана, али је свеједно истицао да је скоро па човек, а за њега су црнци те други домородци широм света такође мајмуни.
[6] Он је сецирао чимпанзу мислећи да је орангутан те у његовој књиги чимпанза је нацртана да држи штап (онај што носе старији људи) као човек.
[1] Жилијен Офре де ла Метри, „Machine Man and Other Writings” („Човек машина и други списи“), Cambridge University Press, Гесгов, 1996 године