- Сведоци смо општег жигосања руског народа с намером да се он покори, разбије и уништи.Јер да је у питању само руско руководство не би били искључивани руски спортисти из међународних такмичења, и не би било пленидби јахти руских олигарха, који су до јуче били миљеници Запада. Упечатљив пример опште мржње је приморавање Абрамовича да напусти свој фудбалски клуб Челзи.
АУТОР: Немања Видић
Својевремено је Ђура Јакшић певао да је Европа стара курва, а она је то сама потврдила ових дана када је забранила рад руских информационих канала, како би у медијском мраку могла оштрити канџе оних које је Црвена армија сатерала у тор 1945. и на рајхстаг истакла заставу СССР-а. Разлика између ондашње и данашње ситуације је у томе што Русија има данас има против себе и огромног непријатеља САД,којег није било 1812.у походу Наполеона на Русију, 1853.г. у Кримском рату,1914. г. у Великом рату и 1941.у Другом светском рату.
Данас је само пукао чир гнојне мржње западног света према Руском народу. Овим текстом желим да покажем да су САД и Европа само наставиле да негују ту мржњу у украјинском народу, коју је давно засејала Римокатоличка црква.
Да тај чир није пукао данас ,пукаоби сутра.
Одавно постоји мржња Украјинаца и према Русији и према руском народу у Украјини, као резултат утицаја Запада – завади па владај. Управо су ту давно засејану мржњу искористиле САД да би 2014. извеле државни удар и смениле власт изабрану на изборима.
Ових дана запажене су речи немачког канцелара Шолца да Украјина и Европа деле исте вредности. Те вредности су мржња према Русији и тежња да се овлада њеним огромним пространствима и природном богатсвима.Оне су неговане у Украјини и много пре него што ју је била окупирала католичка Пољска са Литванијом,а нарочито у време када је њеним западним делом званим Галиција управљала такође католичка аустријска царевина.
Што се Пољака тиче,њихови официри су 1812. први на коњима препливали хладну Вислу у Наполеоновом походу на Русију, у коме је учествовала сва ондашња Европа осим Енглеске.Ова није учествовала не зато што је стала на страну праведне Русије,него зато што јој тада тако нешто није било у интересу.
Кад је Берлинским конгресом 1878.управљање над Босном и Херцеговином дато Аустргарској,она је тамо доселила 254.000 католика ( по академику Екмечићу) како би смањила проценат српског народа,који је пре тога био 65%. Досељивани су Немци,Италијани,Чеси,Словаци, Пољаци и Галицијани из данашње Украјине.
На пример, у селу Календеровци код Дервенте насељени су углавном Галицијани и Пољаци, а у мањем броју и Немци.
Немци нису јавно показивали радост што немачка армија 1941. продире у Русији, вероватно зато што су били окружени српским селима. Али су словенски народи Пољаци и Украјинци чак и провокативно показивали еуфорију, не мање од Хрвата,којих је било незнатно мало у том селу.
Хрвати у суседним селима су чинили злочине, па је српски народ био престрашен и незаштићен. Страх је бивао још већи после пристиглих вести да је немачка армија заузела још који део Русије. По сведочењу људи из Календероваца све до пада Стаљинграда у селу се није могао срести насмејан Србин.
Еуфорија поводом успеха Немаца у Русији пренела се и на Словене дошљаке Пољаке и Украјинце. Ове друге народ је звао Галцијанима,а исправно би било Галицијани,јер су дошли из Галиције.
Пољаци су знали да је Немачка пре напада на СССР сатрла Пољску, али им је то било безначајно у односу на радост због пустошења православне Русије. Јер је њима отаџбина прво Римокатоличка црква, па тек онда Пољска.
У таквим околностима српски народ се окупио у центру села, надајући се да је неко чуо од Хрвата у Дервенти каква је најновија ситуација у Русији. У том ишчекивању појављују се два ненаоружана Украјинца из правца Дервенте,па кад су се приближили запеваше на српском језику неку песму научену од Хрвата, којом се величају Немци. Један Србин, такође ненаоружан, био је изнервиран толиком њиховом дрскошћу, па им је пришао и једном од њих ударио такву шамарчину да му је капа пала у блато. И још га је натерао да ту блатњаву капу поново стави на главу.
Последица наведеног инцидента је била да Срби више нису смели да обрађују своје њиве које су биле у близини украјинских. Од тога су одустали и они најхрабрији кад се видело да Украјинци врше ратну обуку својих младића на једној од српских њива. Млади официр Краљевине Југославије Недељко Глишић је то пратио са својим другарима, и овако прекинуо. Чекао је да Украјинци одложе пушке у сошке да би ручали, а онда је искочио из оближњег потока па одмах убио оног који је вршио обуку. Млади Украјинци су отишли својим кућама без пушака.
Сутрадан су Хрвати убили сеоског кнеза, а главни њихов идеолог у селу учитељ Божо Раткић је истог дана одселио у Дервенту.
Који дан касније догодила се велика промена – преко ноћи су нестали из села сви Украјински младићи. Прво се нагађало да су поново добили оружје па се одметнули у шуме,али се ускоро сазнало од Хрвата да су мобилисани у неку хрватску јединицу која је послана у Русију као помоћ Павелића Хитлеру.
После рата односи Срба и Украјинаца били су као и пре њега, јер Срби, као свугде и увек, лако заборављају. Међутим, Украјинци су почели да се исељавају у друге пределе Југославије, тамо где их има више.Народ је то тумачио чињеницом да су остали без младости, јер се од свих њиохвих младића који су отишли у помоћ Хитлеру вратио само један.
Занимљиво је да су чували свој идентитет у толикој мери да се никад нису догодили бракови између Срба и Украјинаца.Узрок је у вери – нико од Украјинаца није био православне вере, него су били или католици или гркокатолици. И досељени су на српске земље само зато што су католици.
Данас Украјинци убијају Русе у источној Украјини, односно потомке Срба који су се из аустријске царевине иселили у Русију да не би морали прећи у католичку веру. Зато тамо и данас има насеље с именом Славјаносербск. Срби нису ни имали потребу да тамо чувају свој идентитет ,јер су дошли управо међу своје!
Из књиге проф.др Зорана Милошевића „Унија“ може се разумети зашто Украјинци мрзе не само данашњу православну Русију, него и све што је православно и што говори руски у данашњој Украјини. Мрзе друге зато што и они нису прешли у католицизам.
Давно сам читао у некој књизи текст професора Милошевића, у коме пише како је један од учесника научног скупа у Петрограду сведочио о развијању нацизма код украјинских ученика. Они се построје после завршене наставе и узвикну : “Смрт Москаљу“.
А ових дана неки новинар,који није смео да се потпише, јавља са лица места у Украјини зашто ћути народ тамо где је овладала руска војска, а где сигурно има симпатија за руску армију. Каже да влада такав страх у народу, да је опасно рећи своје мишљење и свом куму. Нацисти имају тако разгранату мрежу да се Рус може малтретирати као псето, а посебно ако се превари па проговори руски. Каже да страх постоји чак и донбаским републикама, јер народ не зна како ће се све ово завршити. Чак наводи да је ових дана убијен начелник Луганска. Они не убијају само Русе, него и своје кад само помисле да је могућ неки поразум. Ако је тамо могуће убити једног од преговарача са Русима, и само јавно рећи да је „погинуо на задатку“, онда је лако разумети како мрак може да лако прогута анонимног Руса.
Данас просто запрепашћује колика је необавештеност српског народа о ситуацији у Украјини. Људи обично знају само то да је Русија напала Украјину,а ништа о томе шта ју је натерало да то учини, знајући унапред да ће уследити информативни рат и њена осуда у свету. Пре него што је почео напад Америке на Ирак њен државни секретар генерал Колин Пауел, са свом својом официрском чашћу, и чашћу свег народа америчког, лагао је пред целим светом у Уједињеним нацијама-показивањем неког праха у епрувети као забрањеног отрова,што је требало бити оправдање да се поведе рат. И још је показивана на ТВ нека угинула птица на морској обали,умаљана нафтом,што је много ражалостило слободни демократски свет и оправдало убијање милиона Ирачана. А ништа том праведном и поштеном свету није значио споменик у Донбасу деци која су убијена украјинском артиљеријском ватром током осам година истребљивања руског народа. Ништа му није сметало што су широм Украјине тучени људи чим проговоре руским језиком.
Кад би се данас обичан народ питао да ли је на страни Русије или Украјине, несумњиво је да би у огромној већини био за Русију. Он тако цени по некој историјској инерцији,на основу руских заслуга из прошлости.Јер ипак доста народа зна за ону заветну поруку српском народу владике Николаја:
„Савест наша нас приморава да плачемо кад Руси плачу и да се радујемо кад се Руси радују.Велики је дуг наш према Русији. Може човек бити дужан човеку , може и народ народу.Али дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914.године тако је огроман , да њега не могу вратити ни векови, ни покољења.То је дуг љубави,која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег.Нема веће љубави него кад неко положи душу своју за другове своје- то су речи Христа.Руски цар и руски народ , неприпремљени ступише у рат за одбрану Србије, нису могли незнати да иду у смрт.“
Али само понеко зна да разумно пореда следеће чињенице:
- У три века свог постојања Америка није била у рату само 12 година, па јој је неопходан рат и Украјини,у којем неће гинути Американци него Руси и Украјинци.
- Америка је јавно рекла колико новца је утрошила да би 2014.г. била оборена легална влада Украјине и замењена прозападном по њеном натовском укусу.То је учињено уз ангажовање снајпериста изван Украјине који су убијали украјинске полицајце.Читав свет је чуо речи тадашње америчке амбасадорке Нуланд:“Ко ј..е Европу.“
- Руски народ у Украјини се побунио против насилне смене власти, јер су њу преузели нацисти .Зато се Крим референдумом припојио Русији.У Донбасу је народ оружјем извојевао своју Доњецку и Луганску Републику,а у Одеси отпор није успео.Тамо су присталице нове нацистичке власти запалиле живе Русе,а да за то нико није одговарао,нити је Европа о том злочину рекла макар једу реч осуде.
- Осам година је руски народ Доњецке и Луганске Републике убијан артиљеријском ватром своје државе,јер она није желела никакво политичко решење кризе, него или да побије руски народ, или да он сам буде приморан да напусти своја огњишта и исели се у Русију, као што су Срби напустили Републику Српску Крајину.
- Осам година Америка није дозвољала Европи и режиму у Кијеву да се примени Мински споразум по коме би Руси у пограничном делу према Русији добили неку врсту аутономије у саставу Украјине.
- Хрватска је јавно нудила режиму у Кијеву своје знање и искуство изгона народа војном силом,као што је то урадила са Републиком Српском Крајином уз сагласност „међународне“ заједнице.
- Русија је распоредила своје војне снаге уз границу према Украјини тек онда када је Украјина распоредила 110.000 својих војника према републикама Добаса са намером да по узору на Хрватску оружјем реши судбину тамнођњег руског народа. Још увек је та огромна сила на почетној позицији, а руска армија се са њоме још не сукобљава баш због респекта према њеној снази,него је исцрпљује и заокружује.
- Осам година је руски народ у Донбасу чекао да га заштити мајка Русија и она је дошла,изазвавши бес целог расистичког Запада.Руска армија је кренула тек после интензивних гранатирања Донбаских република од стране Украјине,чиме је само предухитрила напад Украјине.
По речима руске професорице Пономарјеве ова хистерија западног света је колетивна одмазда за сламање Хитлера од стране Русије.Хитлер је већ опран у толикој мери да га и професори у српским школама упоређују са Стаљином.Био би и сасвим опран да Јевреји нису свету наметнули питање холокауста.
Ништа није помогло Путину приближавање Западу неговањем његових вредности.Тако су узалудно бачене 52 милијарде долара за изградњу спортског комплекса у Сочију да би тамо биле одржане зимске олипијске игре,и да би касније тамо долазили западњаци да уживају за мали новац,јер је Америка те игре одмах бојкотовала.Западњаци би тамо сигурно долазили када Русију баце на колена,па њихов постане Сибир.Дуго ће у Сочију све да зврји празно, јер Запад мрзи православни словенски народ.Или на пример трка Формула 1. Шта ће Русији то слепо и понизно копирање Запада?
Данас се коначно потврђује оно што су давно предвидели велики руски мислиоци Достојевски и Данилевски-никада Запад неће прихватити Русе као равноправне и поштоване партнере.Неће прихватити ни остале православне Словене,па ни Србе као“мале Русе“. Ко не верује у напред наведено нека погледа колико мржње и презира према српском народу су испољавали „другови“ Маркс и Енгелс.Први је писао да би се питање Срба најбоље решило када би се Србија могла одвући на океан и тамо потопити.
Непријатељ се и не мора много трудити да нам уништи вољу за неговањем сопствених вредности како бисмо као православни и даље трајали под српским именом. Оног тренутка када је председник државе одлучио да никад не помене како је ћирилица одређена Уставом Србије,и кад је и само језгро српске родољубиве интелектуалне „елите“ рекло да је свеједно ћирилица или латиница,Запад је разумео да смо се приближили ситуацији да као зрела крушка паднемо у његове сатанске чељусти..