• Доливајући уље на ватру тињајућих сукоба, Вашингтон, могуће је, тражи прилику за велику војну провокацију на неком од могућих праваца делвоања, стварајући себи услове да одабере одговарајући тренутак за то.
  • У сваком случају, од распада СССР-а ни руско-амерички ни кинеско-амерички односи нису доживели толики ниво напетости и по интензитету и по трајању.

АУТОР: Владимир Павленко

Настављајући отворено мешање у унутрашње ствари Русије и Белорусије, САД појачавају своје нападе на спољну политику чланица Уније. Чак је и Хилари Клинтон, у време док је била државни секретар, говорила о интеграционим процесима на постсовјетском простору као о покушају да се поново створи СССР, без обзира на то у ком облику. И обећала је да ће се борити против овога. Данас је „палицу” сумњивих, ако не и провокативних изјава преузела актуелна демократска администрација Џоа Бајдена. Несамосталност садашњег домаћина Беле куће јасно илуструје, посебно у последње време, оштра активација бившег председника Барака Обаме, који се, почев од питања климе, све више меша, грубо речено, и у друга питања. Јер, по правилу, бивши председници пишу мемоаре, воде фондације и баве се добротворним радом. Међутим, чак и на овој позадини истиче се изјава актуелног шефа Стејт департмента Ентонија Блинкена у вези са миграционом кризом на граници Белорусије и Пољске. Током састанка са пољским колегом Збигњевом Рауом, шеф америчке дипломатије је отворено оптужио Русију да припрема провокацију против Украјине. А Белорусију – за информативно покривање Москве кроз миграциону кризу.

Ове акције режима Лукашенка“, рекао је Блинкен, „прете безбедности, сеју поделе и имају за циљ да скрену пажњу са руских акција на граници са Украјином“.

Најлакше је објаснити ове речи хистеричним страхом који гаје западне елите, а посебно пољски лидери жедни америчког покровитељства у односу на способности руске војске, које су демонстриране у априлу током граничних вежби 100.000 војника различитих родова. Ипак, језик дипломата више крије, уз негубљење смисла мисли.

Да објаснимо: у дипломатској пракси билатералних преговора, који су вођени између америчких и пољских спољнополитичких лидера, обично се најављује расправа о билатералним односима. „Треће“ земље које нису учесници састанка обично се помињу безлично. Када се,дакле, учини такво помињање, па чак и у форми агресивних тврдњи, „у отвореном тексту“, то увек говори о мноштву проблема у спровођењу одређеног плана. Блинкенова изјава је, иначе, такође опортунистичка. Један број експерата у самим Сједињеним Државама, као што доказује, на пример, „The National Interest“, тврди да ситуација у руско-украјинским односима нема никакве везе са пољско-белоруским граничним спором око миграната.

Зашто Блинкен флертује, успут изражавајући „захвалност“ Варшави што „подржава суверенитет и територијални интегритет Украјине“, односно подстиче је на даље провокације? Све то још подржава заједничким вежбама у Црном мору, током којих се „рат нерава“ са демонстративним нарушавањем руских ваздушних и морских граница приближава врхунцу? Значајно је приметити да након што је посетио један од граничних прелаза, пољски премијер Тадеуш Моравјецки је, потм, говорио у Сејму (парламенту), „по Фројду“. Рецимо, тридесет година је све било „мирно“, а сада су Лукашенка и Русија „све то уништили“. Међутим, све ове три деценије Запад нас је убеђивао да није миран и да је линија додира НАТО-а и ОДКБ, пролазећи пољско-белоруском границом, „извор напетости“. Ово је, посебно, оправдало ширење Северноатлантске алијансе. Питање је када је Запад лагао – тада или сада? Или су у Пољској успаничили због страха да ће бити на првој линији фронта?

Игре око Белорусије и Украјине и страх Пољака да не буду на првој линији фронта

Британска „тема” се развија паралелно са америчком. Према информацијама из бројних британских медија, на пример „The Mirror-а“, британске специјалне снаге од шест стотина војника спремне су да крену у Украјину, чију окосницу чине 16. ваздушно-десантна јуришна бригада и специјалне снаге. Одлука је донета на основу обавештајног извештаја да су се руске јединице наводно „спремале за инвазију на Украјину“. Симптоматично је да је ова информација поздрављена у украјинском Министарству одбране, иако су пре неколико дана тврдили да не виде никакву припрему за рат. Кијеву су овим зачепили уста? Или су дали понуду коју „не можете одбити“? Наравно, реч је о интензивирању војног „освајања“ украјинске територије од стране команде НАТО-а, како се то посматра у Русији. Мислите да се овде ради само о провокационим активностима? Или  се, можда, планира нешто више? Не говоримо о нагло појачаној активности Оружаних снага Украјине у Донбасу, укључујући употребу турских дронова.

Закључак је, заправо, једноставан и веома узнемирујући. Ако медији у Сједињеним Државама, логично резонујући, не виде везу између војне активности НАТО-а у Украјини и избегличке кризе, онда званичници англосаксонског Запада повлаче директну паралелу између њих, окривљујући за то руску и белоруску страну. Последично, ово је званични став НАТО-а. Некоме је заиста потребно да све ово вештачки обједини, претварајући у једну велику међународну кризу дуж целе линије разграничења Савезне државее Русије и Белорусије са Западом и његовим марионетама. Зашто им то треба? Да претворе ову линију у линију фронта? Уосталом, када планирају рат, назовимо ствари правим именом, они увек траже изговор да пребаце одговорност на страну која је нападнута.

Тајван

Зачудо, сличне вести стижу са Далеког истока. Тамо ових дана, упоредо са весељем око Украјине и избеглицама, ситуација око Тајвана наставља да ескалира. Ево суве статистике догађаја, из које се јасно види динамика, веома слична ономе што се дешава у близини западних граница Русије. На позадини пленума ЦК КПК одржаног у Пекингу, што очигледно није случајно, 9. новембра, група америчких сенатора и конгресмена је војно-транспортним авионом стигла на Тајван, где се састала са тзв. председником Чај Инвен. Као одговор, Министарство одбране НР Кине изразило је снажан протест америчкој страни, те упозорило власти владајуће острвске Демократске прогресивне партије (ДПП) на одговорност за последице и организовало војне патроле у ​​Тајванском мореузу од стране ратне морнарице. Следећег дана одржана је посебна конференција за штампу о америчкој провокацији од стране Канцеларије државног саветника за послове Тајвана; констатовано је да америчка парламентарна посета дестабилизује ситуацију у региону. Дан касније кинеско министарство спољних послова позвало је САД да престану да шаљу „лажне сигнале” Тајпеју, а четвртог дана провокације, реч је преузео шеф кинеске дипломатије Ванг Ји, који је упозорио истог државног секретара Блинкена. да је демонстративна подршка „независности“ острва била бременита уништењем света. Као одговор, Тајван је подругљиво затражио да се придружи Пацифичком партнерству, у којем, као део Кине, нема право да учествује. Блинкен је, пак, оптужио Пекинг за „притисак на Тајван”.

Поново, регионална ситуација је бремеинта сукобом, а мир виси о концу, а према корисницима кинеског сегмента интернета, који нису везани правилима дипломатије, САД једноставно прелазе „црвену линију“ које је добро свестан и, стога, чини то сасвим намерно. Исти стил као око Украјине: да се узбурка ситуација како би се кривица за оно што се дешава пребацила на противничку страну, тамо – на руску страну, овде – на кинеску страну. И ако је у АТР провокација дозвољена под предконгресним пленумом Централног комитета владајуће Комунистичке партије, онда се на Западном театру војних операција то ради на позадини руско-белоруског искорак у изградњи заједничке државе. Стога је главно питање да ли цео овај ланац догађаја заправо уопште није случајан? Или се поменуте „црвене линије” намерно прелазе, тестирајући и Москву и Пекинг истовремено? Напомињемо да је систематско повећање напетости око Донбаса и Тајвана почело (или је покренуто?) одмах после бекства Американаца из Авганистана; убрзо је у Јапану смењен премијер, а ново руководство је кренуло у конфронтацију са Русијом око Курилских острва. Коначно, да ли је доследно заоштравање ситуације у Закавказју део исте игре или одвојени догађаји?

Јасно је да се сви далекосежни закључци могу оповргнути одсуством и/или затвореношћу релевантних информација. Ипак, изградња система алијанси и подстицање сукоба и напетости повезаних са њима дуж граница руско-кинеске „Велике Евроазије” је неоспорна чињеница и америчкој страни омогућава шири простор за геополитичке маневре. Ситуација подсећа на другу половину 70-их, када су САД после пораза у Вијетнаму почеле да граде „зелени лук нестабилности” око јужних граница СССР-а. Могуће је да смисао ове игре лежи у рушењу геополитичке и војне координације Москве и Пекинга. Доливајући уље на ватру тињајућих сукоба, Вашингтон, могуће је, тражи прилику за велику војну провокацију на неком од могућих праваца деловања, стварајући себи услове да одабере одговарајући тренутак. Јер ако није могуће раздвојити Русију и Кину на миран начин, онда би војска могла да почне да делује. На то указује демонстративна сличност тврдњи у ескалацији регионалних војних тензија, која се упућује на наше две земље, а историја познаје много примера када овакве информативне кампање претходе војним операцијама. Или провокацијама.

У сваком случају, од распада СССР-а ни руско-амерички ни кинеско-амерички односи нису доживели толики ниво напетости и по интензитету и по трајању. Чак је и рат у Југославији, током којег су упозорења Москве игнорисана и НАТО авиони уништили амбасаду НР Кине у Београду, у поређењу са садашњом ескалацијом изгледао као пролазни сукоб. Логика је такође разумљива: америчким елитама је остало пет-шест, максимално осам година до тренутка када се губи преостала теоријска могућност да своје проблеме решавају војним путем. Ни Москва ни Пекинг, међутим, нису спремни да игноришу ову претњу.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3423490.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *