ПОЗНАТИ РУСКИ ИСТОРИЧАР АНДРЕЈ ФУРСОВ О ГЛОБАЛНОЈ НАДЗОРНОЈ ВРХУШКИ И БУДУЋНОСТИ (1)

* Врх глобалне пирамиде чине они који имају највиши приступ, то су својеврсне платформе надзорног капитализма; онда следи финансијски сектор, финансијализам; па затим оно за шта је Бжежински користио назив „технотроника“; и на самом дну је индустријски капитал, тј. оно што је била „велика Америка“ ’30-тих – ’80-тих и што је покушао да оживи Трамп када је говорио „учинимо Америку поново великом“

* Многи у Русији Трампа сматрају националистом, протекционистом, изолационистом. Ма какви! Једноставно, постоји неколико различитих модела глобализације, и Трамп је несумњиво умерени глобалиста – он није против ни ММФ-а, ни Светске банке, он сматра да држава треба да остане, али под тим структурама

* Желим да представим гледаоцима књигу Шошане Зубов „The Age of Surveillance Capitalism“ (Доба надзорног капитализма). Surveillance је надзор, контрола, по томе и носи назив надзорни, надзирачки капитализам. Проблем је, међутим, у томе, што оно што Шошана зове надзорним капитализмом, ни у ком случају није капитализам и много је непријатнији од њега

* Надзорни капитализам представља контролу не над средствима за производњу, већ над средствима за модификовање понашања. Дакле, овде је главни фактор који се отуђује-присваја – понашање. Она пише да је Гугл изумео надзорни капитализам исто као што је почетком ХХ века Џенерал електрик изумео менаџерски капитализам и масовну производњу. Уз Гугл, ту су и Мајкрософт, Фејсбук

* Зубов пише: „Они пакују наше понашање, навике и искуство на такав начин, да служе туђим интересима човек постаје сировина. Надзорни капитал зна о нама све, а ми о њему готово ништа. Док је индустријски капитализам цветао на рачун и на штету природе, информатички капитализам, информатичка цивилизација се гради на рачун људске природе“

* Када имамо посла са корпорацијама као што су Гугл, Мајкрософт, тј. са системом надзора – да не користим термин капитализам, пошто је ово тачније – ту се отуђује-присваја човекова слобода у односу на њега самог, отуђују-присвајају се његове потребе. То значи да ти одузимају сферу избора циљева, намећу ти оно што мораш да купујеш, да желиш

______________________________________________________

ИСТОРИЧАР Андреј Иљич Фурсов већ годинама је у најужем кругу доминантних руских интелектуалаца. Толико да је славни филмски режисер Никита Михалков целу своју ауторску тв-емисију недавно посветио приказу његових главних идеја релевантних за Русију. Њене садашњости и сутрашњег дана.

Са Фурсовом је о будућности – о томе како ће изгледати нова пирамида власти у свету и ко ће бити робови и кметови прогреса – разговарао познати московски публициста Андреј Фефелов, руководилац пројекта ТВ „Дењ“.

Факти ће у два дела објавити тај њихов разговор.

Андреј Фефелов и Андреј Фурсов

Андреј Фефелов: Господине Фурсов, недавно је у листу „Завтра“ изашао циклус ваших чланака под заједничким називом „Живот и смрт капитализма“. Четврти чланак, четврти део, садржи за мене потпуно нове информације, јер су претходни чланци били концентрат информација из ваших претходних наступа на ТВ „Дењ“, док о ономе што сте изнели у четвртом чланку, чини ми се, још нисте говорили. Ви сте већ говорили о рушењу глобалне економије, генерално глобалног света, јасно је да ће страдати средња класа, то је ресетовање о којем говори Клаус Шваб, док овде управо пишете како ће се груписати и делити елите, о томе како ће се делити горњи сталеж.

Андреј Фурсов: Он се већ дели. У поменутом тексту сам писао о пирамиди власти, а активно сам се ослањао на неколико чланака Јелене Сергејевне Ларине.

Пирамида се дели на следећи начин: њен врх чине они који имају приступ, то су својеврсне платформе надзорног капитализма, како га зову; онда следи финансијски сектор, финансијализам; па затим оно за шта је Бжежински користио назив „технотроника“; и на самом дну је индустријски капитал, тј. оно што је била „велика Америка“ ’30-тих – ’80-тих и што је покушао да оживи Трамп када је говорио „учинимо Америку поново великом“.

Реч је о томе да оне који су имали највише користи од  ’30-тих – ’80-тих година данас активно гурају на сметлиште историје, и он је хтео, ослонивши се на њих, да оживи оне слојеве који га подржавају, а то су индустријски капитал и онај део финансијског капитала који је повезан са индустријом. То је са научне тачке гледишта – не користим тај термин у негативном значењу – реакционарни пројекат.

Фефелов: Да, све је то глобализам – и прво, и друго, и треће, и четврто…

Фурсов: Несумњиво. Код нас из неког разлога сматрају Трампа националистом, протекционистом, изолационистом. Ма какви! Једноставно, постоји неколико различитих модела глобализације, и Трамп је несумњиво умерени глобалиста – он није ни против ММФ-а, ни против Светске банке, он сматра да држава треба да остане, али под наведеним структурама.

Данас бих хтео мало више да говорим о његовим опонентима, попут крупног финансијског капитала, финансијализма, који је, попут ћелије рака, почео да буја ’80-тих и буја и даље, премда се ближи свом крају, као и о потпуно новим структурама.

Желим да представим нашим гледаоцима књигу Шошане Зубов „The Age of Surveillance Capitalism“ („Доба надзорног капитализма“). Surveillance је једна веома „пипава“ реч, која се најчешће преводи као надзор, надзирати; Фуко има познату књигу „Надзирати и кажњавати“. Surveillance је, дакле, надзор, контрола, по томе и носи назив надзорни, надзирачки капитализам. Проблем је, међутим, у томе, о чему ћу говорити мало касније, што оно што Шошана Зубов зове надзорним капитализмом, ни у ком случају није капитализам.

Цела ова књига, а ја ћу отприлике са њеном трећином упознати данас наше гледаоце, показује да није реч ни о каквом капитализму, већ да је то нешто сасвим ново и знатно мање пријатно од капитализма.

Прво о чему она говори јесте да надзорни капитализам представља контролу не над средствима за производњу, већ над средствима за модификовање понашања. Дакле, овде је главни фактор који се отуђује-присваја – понашање. Она пише да је Гугл изумео надзорни капитализам исто као што је почетком ХХ века Џенерал електрик изумео менаџерски капитализам и масовну производњу. Уз Гугл, ту су и Мајкрософт, Фејсбук итд.

Производи онога што она назива надзорним капитализмом нису предмет робне размене, што је карактеристично за капитализам. Она пише: „Они не стварају конструктиван однос произвођач – потрошач, они пакују наше понашање, навике и искуство на такав начин, да служе туђим интересима, човек постаје сировина. Надзорни капитал зна о нама све, а ми о њему готово ништа. Док је индустријски капитализам цветао на рачун и на штету природе, информатички капитализам, информатичка цивилизација се гради на рачун људске природе“.

По томе се и види да то више није капитализам, јер капитал, то је опредмећени рад, вредност која саму себе увећава. Уколико се ради о контроли друштвеног понашања посредством тога какве су ти потребе, колико пута си негде кликнуо, а то се бележи, то више није капитализам, ту је већ предмет присвајања сам човек, његова духовна сфера.

Шошана Зубов каже да је за њу важан моменат не 11. септембар 2001. године, већ 9. август 2011-те. Тада су се збила три догађаја, који на први поглед нису међусобно повезани, али заједно чине слагалицу.

Као прво, Епл је престигао Ексон Мобил по нивоу тржишне капитализације. Као друго, нереди у Лондону – 16 хиљада полицајаца против жена, студената, обојених итд. И на крају треће, истог дана грађани у Шпанији су затражили од Гугла да их „заборави“, тврдећи да имају право да се та компанија не меша у њихову приватност.

Ако се погледа шта је извор и финансијализма, и власти дубоке државе, и надзорног капитализма, како га зове Шошана Зубов, онда је тренутак истине, несумњиво, средина ’70-тих година, када је кејнсијанска економија почела да шлајфује, и када је светска врхушка схватила да фали још само неколико корака да леве партије, са ослонцем на средњу класу и такозвану државу благостања, започну велике промене. Тада је изабрана неолиберална идеологија и пронађени су друштвени слојеви које је било могуће напујдати на традиционалну радничку класу, на традиционалне левичаре.

То су људи које Шошана Зубов зове људима друге модернистичке епохе: студенти, жене, маргинализоване групе, обојено становништво, мигранти, помоћу којих је извршен тај неолиберални заокрет. Нормално, чим је заокрет завршен, о те људе су обрисали ноге и одбацили их.

Рецимо, догађаји од 9. августа 2011. у Лондону, како је написала једна социолошкиња, представљају гнев оних људи који желе да постану део средње класе, а тамо их не пуштају, јер неолибеларни економски систем баш и не предвиђа средњу класу.

Други моменат је дедемократизација западног друштва. Позив на такво нешто је, суштински, био формулисан у извештају „Криза демократије“, а веома јасно темеље тога формулисао је Тома Пикети у својој књизи „Капитал у XXI веку“. Књига је преведена на руски, али код нас има веома мало реакција на њу, зато што је она апсолутно смртоносна за олигархијски поредак, за сваки компрадорско-олигархијски, укључујући руски.

Пикети је написао: „Постоји општи закон акумулације: повраћај капитала у капитализму превазилази темпо привредног раста. У политици то временом доводи до антидемократског политичког уређења“. Ја сам раније писао да уколико се капитал не ограничава, ако му се препусти да ради шта хоће, он ће појести друштво, биосферу и сам себе.

Потребни су ограничавајући фактори: политика, држава, образовање маса и грађанско друштво. Али, много ми се свиђа како је то оштроумно описала Шошана Зубов. Она пише: „Капитализам се не може јести сиров. Као и виршлу – треба га кувати, третирати демократским институцијама, пошто је сирови капитализам антисоцијалан“. И заиста, када се погледа капитализам који се формирао после 1991. године, он је заиста антисоцијалан.

Фефелов: Људождерски.

Фурсов: Људождерски. Са Чубајсовим лицем. Пикети назива тај нови капитализам патримонијалним феудализмом, повратком у предмодерно доба. Што се тиче повратка у предмодерно доба, то је тачно. Али, што се тиче неофеудализма, то је грешка.

Ствар је у томе што је у раном феудализму важио принцип „Nulle seigneur sans homme“ (нема феудалца без човека), тако да ако немаш кметове, можеш да шеташ, ниси феудалац. Док је у развијеном и позном феудализму важио други принцип: „Nulle seigneur sans terre“ (нема феудалца без земље). Феудализам су пре свега односи поводом земље – човеку је била одузета слобода да располаже земљом, што је био спољни фактор у односу на њега.

Када имамо посла са корпорацијама као што су Гугл, Мајкрософт, тј. са системом надзора – да не користим термин капитализам, пошто је ово тачније – ту се отуђује-присваја човекова слобода у односу на њега самог, отуђују-присвајају се његове потребе. То значи да ти одузимају сферу избора циљева, намећу ти оно што мораш да купујеш, да желиш.

На пример, била ми је потребна када, укуцао сам једном реч „када“, и после су ми неколико месеци стизале различите понуде када. Имао сам и један веома занимљив случај,  не знам да ли је то мистика, теорија завере или је заиста тако, тек, возио сам се таксијем и преко смартфона причао о производима који су ми потребни. Од следећег јутра на мејл на кућном компјутеру почеле су да ми стижу понуде производа који су ми потребни. А о томе сам само причао преко телефона.

Фефелов: Има сада један мали скандал. Андреј Нечајев, бивши министар у влади Јегора Гајдара, објавио је на једној друштвеној мрежи пост који је требало да раскринка лист „Завтра“. Он је написао да је мало прегледао сајт листа „Завтра“ и да су му тамо нудили, замислите, на сајту патриотског листа, некакве српске девојке. А људи му пишу: „Па Андреј, то Вам је контекстуална реклама, она вам увек нуди оно што тражите“. Ха-ха-ха-ха.

Фурсов: Ха-ха-ха-ха. Тј, раскринкао се сам.

Фефелов: Да, то је хит који сада кружи интернетом. Нажалост, такве ствари су реалност. Елем, уочи снимања смо причали о кризи демократије. Заиста, ако демократија нестаје, онда је легитимитет власти под огромним знаком питања. Управо тада се намеће питање тајне власти, власти манипулација. Њој није потребан никакав легитимитет…

Фурсов: Потпуно сте у праву. Ови људи отворено говоре о томе. Вратимо се на момке из Гугла, пошто су они пионири.

Гуглов Џимејл је 2004. године почео да скенира приватну преписку како би је користио за рекламу. Фејсбук је 2007. лансирао пројекат Бикон (Светионик) као нови начин, како су рекли, ширења информација путем друштвених мрежа. А заправо, Бикон је омогућио Фејсбуковим рекламерима да прате кориснике интернета и објављују њихове куповине без њиховог знања, што је код људи изазвало бес.

Познат је случај Џонатана Трена, који је девојци купио брилијант, а кроз неколико сати га зове пријатељ и каже: „Честитам ти на веридби!“ Ствар је у томе што су подаци о куповини били објављени на интернету, пријатељ је то прочитао и закључио да се такви брилијанти купују у случају веридбе.

То је био скандал који је натерао Марка Закерберга да обустави програм Бикон, али то је било само привремено повлачење. Он је 2010. године изјавио: „Приватност више није норма“. Тј, настао је нови вид економске власти, али њу прати и политичка власт.

Јевгениј Замјатин

Шошана Зубов је, играјући се речима, написала: „Citizens су се претворили у Netizens“. Citizens су грађани, док би Netizens били грађани, становници мреже, који немају право на приватност. Тј, чим уђете на мрежу, можете да се поздравите са приватношћу.

Фефелов: Одмах пада на памет бесмртни Јевгениј Замјатин и његов роман „Ми“, стаклени град…

Фурсов: Да. Надзорни капитализам је веома тешко одвојити од дигиталног окружења. То веома добро корелира са неолибералном идеологијом. При чему су опасности које доноси надзорни капитализам нешто сасвим ново и зато остају непримећене, јер човек добије смартфон, рачунар, и каже себи: „Што је ово добро“…

Шошана Зубов уводи веома занимљив термин – додат(н)а бихевиоријална вредност (производ).  За разлику од индустријских предузећа, Гугл присваја као додату вредност људско понашање. Зашто понашање? Зато што твоје потребе и твој укус формирају твоје понашање. Тј, човек се отуђује-присваја у целини као потрошачка јединка, око њега се плете мрежа потрошачких информација. И никоме на памет није пало да је то не само нови вид екслпоатације, већ и вид отуђења-присвајања човека, који је нека врста уређаја, геџета.

И управо зато није реч ни о каквим неофеудализму, ово је мало жешће. Јер, феудализму је била потребна твоја земља, а то да ли идеш у цркву, за то је постојала инквизиција, а у каснијој фази језуити, али сам систем производних односа то није интересовало. А овде је систем производних односа на томе заснован – субјекат су Гугл и систем платформи.

Кад кажемо матрикс, то управо и јесте систем платформи које прикупљају податке о понашању људи – о њиховим куповинама, куд путују, тј. формира се човек који је већ прилагођен Гуглу и зависи од њега.

Кључни факат, како правилно закључује Зубов, састоји се у следећем: „Надзорни капитализам изумела је одређена група људских бића, у одрећено време и на одређеном месту. То није резултат унутрашњег развоја дигиталне технологије. Тј, надзорни капитализам се не рађа из дигиталне технологије. Надзорни капитализам није нужно израз информатичког капитализма, он се не своди на њега. Он је намерно створен као друштвено-економска конструкција“.

Ово је још једна потврда колико је шема такозване технолошке парадигме неадекватна за објашњење стварности. Технолошка парадигма је последица друштвеног система – одређени друштвени системи производе одређену технологију, а не обрнуто. Постоји много примера који то потврђују.

Док је, рецимо, индустријском капитализму за уштеду био потребан обим производње, како би постигао високу продуктивност и уштеду по јединици производа, овде је уштеда на отуђењу-присвајању додат(н)е бихевиоријалне вредности (производа). Док је масовна производња настојала да пронађе нове изворе потражње, овде је све потпуно другачије.

Гугл, на пример, гради бизнис на основу растуће потражње рекламера. Човек који седи за рачунаром и кликће мишем и нешто поручује мисли да је он потрошач, али не – он је само сировина. Прикупљају се подаци, а стварни корисник Гугла је рекламер, док је човек сировина, производ, жива нафта заправо. И одатле произлази атмосфера потпуне затворености и тајности на Гуглу. Тамо је тајност већа него у НАСА, то је позната ствар.

Фефелов: Контрола и тајност.

Фурсов: Да. Неретко Гугл и друге платформе за надзор дефинишу као билатерална и мултилатерална тржишта. То није тако. Овде је Шошана Зубов апсолутно у праву када наглашава веома важну ствар: „То уопште нису тржишне структуре, тржиште је за њих маска. Гугл је пронашао начин да своје тржишне трансакције с корисницима претвара у додатне сировине за производњу производа за тржишну размену са његовим стварним корисницима – рекламерима“.

 

Тј, оно што је она – по мом мишљењу погрешно – назвала надзорним капитализмом, не само да није капиталистичка структура, она је нетржишна. Тржиште је за њу маска, форма, средство, а по својој суштини – то је негирање тржишта и излазак ван оквира тржишне економије.

Фефелов: Наравно, стварање технологије увек има природу пројекта, може се рећи утилитарну природу за групе које желе да постигну одређене циљеве. И прављење атомске бомбе је имало за циљ прављење оружја за вођење рата на посебан начин, за вођење супер-рата, па је, парадоксално, атомска бомба одиграла супротну улогу, обезбедивши дугогодишњи мир. Можда ће и овде те технологије имати другачији ефекат, не нужно позитиван, али ни они који имају корист од тих технологија, њихови креатори, такође не контролишу тог галопирајућег дигиталног коња.

Фурсов: Међутим, степен контроле који врхушка има над процесом производње и становништвом знатно је већи у надзорном капитализму него, рецимо, у индустријском капитализму.

Својевремено је Лари Пејџ, један од оснивача Гугла, рекао: „Људи стварају и остављају огроман број података о себи својом претрагом и кликовима и то се може искористити“. Тј, сав човеков живот претвара се у збир кликова. И сада долазимо до веома интересантног момента.

Првобитна акумулација, која је сама по некапиталистичка, створила је некапиталистички темељ за настанак капитализма. То је потпуно логично, јер се ниједан систем не заснива на својим системским претпоставкама, што је Маркс показао на примеру XVI века. А потом је Хана Арент приметила да ће се првобитна акумулација понављати сваки пут када мотор акумулације почне да се гаси и тада ће капитал почети да прибегава некапиталистичким облицима – чистој пљачки.

А Харви, то је један занимљиви савремени стручњак, свима га препоручујем, пише: „Акумулација путем отуђења-присвајања има за циљ да „ослободи“ имовину уз минималне трошкове, а најбоље – без трошкова“. Ово што чини Гугл и јесте првобитна акумулација, али акумулација не капитала, већ те некапиталистичке активе за потребе новог поретка. При чему се то одвија неприметно за већину становништва.

Када се спроводила земљишна реформа у XVI веку, људе су протеривали са земље. Данас људе протерују из њиховог сопства, које обезбеђује слободу избора, право на слободну изјаву воље, али одвија се и материјални процес – уништавање малог и средњег предузетништва. Дакле, одвијају се два процеса: један је нематеријални, тиче се понашања; а други огољени – затвара се бизнис, људи се протерују из сопственог бизниса, чиме се рашчишћава терен за нови поредак.

(следи други део)

       Превод са руског: Срђан Билбија

ИЗВОР: http://fakti.org/quo-vadis-orbi/u-sta-se-pretvara-kapitalizam-i-ko-ce-sutra-biti-njegovi-robovi-i-kmetovi

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.