- Међутим, чак и упркос убиству Алија Хамнеја, реализација овог плана је под знаком питања – и може се показати као грешка.
- Не само зато што је Хаменеј унапред одредио наследника (тачније, више њих – тренутно је власт привремено подељена између тројице људи, међу којима је и председник Масуд Пезешкијан).
- Коначно, за разлику од Венецуеле или Сирије, Иранци имају стратегију победе.
АУТОР: Геворг Мирзајан
Први пут у новијој историји једна држава је директним ракетним ударом уништила легалног лидера друге земље. „Хаменеј, један од најзлобнијих људи у историји, мртав је“, ликује председник САД Доналд Трамп поводом убиства иранског ајатолаха Али Хамнеја. На какве последице рачуна Вашингтон након овог догађаја – и да ли ће се то убиство исплатити?
Дана 28. фебруара (2026) САД и Израел започели су заједнички напад на Иран. Већ током првог удара успели су да остваре један од најважнијих посредних циљева – на великом списку ликвидираних иранских руководилаца, поред министра одбране и команданта Корпуса исламске револуционарне гарде, нашао се и лидер земље, врховни ајатолах Али Хамнеј. Према наводима The Wall Street Journal-а, датум почетка бомбардовања био је везан управо за ово убиство – Американци су чекали да се у Хамнејевој резиденцији окупе највиши ирански званичници, па су тек тада извели први удар. Том приликом убијен је и већи број високих иранских војних команданата, укључујући министра одбране.
У Вашингтону и Тел Авиву сада влада ликовање. „Хамнеј, један од најзлобнијих људи у историји, мртав је. То није само правда за народ Ирана, већ и за све велике Американце и људе из многих земаља света које су убили или осакатили Хамнеј и његова банда крвожедних насилника“, радује се председник САД Доналд Трамп. „Тиранина више нема“, поручује и израелски премијер Бењамин Нетанјаху.
Савезници се надају да ће убиство врховног лидера омогућити прелазак на другу фазу њиховог плана – смену режима у Техерану.
Планирајући операцију, Американци и Израелци су разумели да морају да оду даље него током операције „Поноћни чекић“ (када су у јуну 2025. бомбардовали иранске нуклеарне и војне објекте). Тадашњи удари нису зауставили, већ само успорили ирански нуклеарни програм, а притом нису довели до тога да иранско руководство почне да одустаје од својих националних интереса. Техеран је пристајао само на привремена ограничења нуклеарног програма (и то у замену за санкције), категорично одбијајући његово укидање, као и обуставу ракетног програма и мреже савезника у региону из редова наоружаних група и покрета (тзв. Осa отпора).
Пошто САД и Израел немају довољно копнених снага, легитимитет, па ни време за операцију по узору на рат у Ираку (јер би и Трампа и Нетањахуа због тога „прогутала“ унутрашња опозиција), одлучили су да уложе на смену режима. За то је развијена вишестепена стратегија. Прва фаза требало је да буде обезглављивање иранске власти – односно убиство Алија Хаменеја.
„Циљ је био да се понови оно што се догодило у Либији после Муамера Гадафија или у Сирији после Башара Асада, где су се режими срушили чим њихови лидери више нису били на власти. У тим системима будућност државе била је повезана са једним човеком“, пише Foreign Policy.
Као друга фаза разматрана је серија ракетно-бомбашких удара који би уништили друге иранске лидере и застрашили оне који остану – како би кренули у преговоре са Американцима о гаранцијама сопственог опстанка. „Ово је највећа шанса за ирански народ да поврати своју земљу. Чујемо да многи из њиховог Корпуса чувара исламске револуције, војске и других безбедносних и полицијских снага више не желе да ратују и траже имунитет код нас“, каже Трамп.
Коначно, трећа фаза – ако иранске елите одбију капитулацију – требало је да буде изазивање економске и хуманитарне кризе у земљи (истим ракетно-бомбашким ударима по економији), како би се покренуо нови талас протеста унутар Ирана. Последњи талас био је почетком године, а пароле нису биле о „смрти Америци“, већ о потреби социјално-економских реформи како би се зауставио колапс иранске економије.
У складу с тим, Американци желе да на таласу тих протеста доведу на власт своје људе из редова емигрантске опозиције, или унутар-иранске секуларне снаге (које су такође уморне од идеологије Исламске Републике), или да ипак принуде војне кругове из Корпуса чувара да прихвате услове Вашингтона о капитулацији.
Међутим, чак и упркос убиству Алија Хамнеја, реализација овог плана је под знаком питања – и може се показати као грешка. Не само зато што је Хамнеј унапред одредио наследника (тачније, више њих – тренутно је власт привремено подељена између тројице људи, међу којима је и председник Масуд Пезешкијан).
Наиме, на Хамнејев одлазак се већ било спремало. Рахбар је имао 86 година, био је тешко болестан – и могао је да оде и без америчких удара. Зато се у Ирану већ дуго водила закулисна борба за статус наследника, а након погибије претходног фаворита, председника Ебрахим Раисија (чији се хеликоптер срушио у мају 2024), вероватно се појавио нови. Или су унутар елите – пре свега у руководству Корпуса чувара – постигнути договори да се земља не растури у случају борбе за власт.
Опклада да ће генерали из КСИР-а похрлити да се предају Сједињеним Државама (као што су то учинили неки венецуелански генерали) вероватно неће успети. Иранци немају куда да побегну из своје земље.
„Проблем овог режима је у томе што је један од најусамљенијих на свету. Ирански званичници немају добар план бекства. У свету има врло мало места где би могли да оду у изгнанство“, каже Карим Саџадпур из америчке Фондације Карнеги. Ако дође до смене режима, генерали ће изгубити не само богатство (а КСИР контролише значајан део економије, укључујући шеме „сивог“ извоза и увоза), већ и живот.
Идеју отпора Америци подржава значајан део становништва и елите. Идеологија Исламске Републике је лепак који повезује шаролико „покривач“ народа и конфесија под називом „Иран“. Замена Исламске Републике било којом секуларном државом могла би довести до дезинтеграције земље и њеног претварања у нову Либију – тачније, „Либију на квадрат“, имајући у виду број становника, величину и број оружаних снага.
Коначно, за разлику од Венецуеле или Сирије, Иранци имају стратегију победе.
Трамп и Нетањаху не могу водити бескрајна бомбардовања. На америчко руководство врши се озбиљан притисак арапских земаља, које су од почетка биле против борбених дејстава и не желе да трпе економску штету због њих.
Зато Иран након убиства Хамнеја има три циља. Прво, да максимално повећа цену рата за арапске земље. Због тога иранске ракете већ сада лете ка њиховим градовима (формално циљају америчке објекте), а затвара се и Ормуски мореуз, кроз који Арапи извозе своју нафту.
Друго, да демонстрира вољу за отпор и безперспективност било каквих антивладиних протеста – због чега ће на улице изаћи стотине хиљада и милиони људи, разгневљени убиством свог врховног лидера.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/3/1/1398486.html