ТУРСКЕ ИМПЕРИЈАЛНЕ ПРЕТЊЕ

Грци и пантуркизам

• Турци стратешки опкољавају Грчку, а да грчка политичка елита на то не обраћа пажњу.
• Наиме, турски утицај у Албанији, Косову и Метохији и Македонији је значајан.
• Не само да их наоружава него и војно припрема (обучава), али и политички контролише.

АУТОР: Зоран Милошевић

Ердоганова реторика меша елементе неоосманизма, панисламизма, пантуранизма, туркизма и пантуркизма, у зависности од прилике и публике, док се „панидеологије”, као што су панисламизам и пантуркизам, користе као средства за умножавање турске моћи у циљу да ту земљу претворе у референтну тачку једне шире геополитичке целине

За Грке пантуркизам (Türkçulük) представља идеологију иредентистичке природе, чији је циљ културно и/или политичко уједињење свих народа који имају, стварно или наводно, турско порекло. За државу Грчку је најопасније то што се ова идеологија прелива на њене непосредне интересе: Егејско море („Плава отаџбина”, тур. Mavi Vatan, јесте експанзивна геополитичка и поморска доктрина Турске, коју дефинишу њене претензије на територијалне воде, економску зону и континентални појас у Црном, Егејском и Средоземном мору. Ову стратегију су осмислили адмирал Џем Гурдениз и бивши начелник штаба турске морнарице Џихат Јајџи 2006. године, док је њен назив озваничен као државна доктрина од турског председника Реџепа Тајипа Ердогана), Кипар, Источни Медитеран, Тракију, Балкан (интересантно је да Грчка није схватила да је Турска опкољава и залази јој иза леђа) и енергетске коридоре.
Треба знати да су Грчка и Турска и даље у спору око поморских зона, Турска већ деценијама држи претњу ратом ако Грчка прошири територијалне воде у Егеју, а Атина је протестовала и против турских поморских планова које сматра правно неоснованим. Грчка оцена, дакле, исказана у једној реченици гласи: пантуркизам није само романтична идеја о заједничком пореклу турских народа него геополитичко оружје којим Турска покушава да се из регионалне силе претвори у центар ширег евроазијског блока, а Грчка то види као дугорочну претњу, а не као културну иницијативу.
Грци се релативно рано сусрећу са пантуркизмом, дакле, пре савремене Русије, наводи портал elkosmos.gr. Наиме, покушај спајања темељних начела пантуркизма и панисламизма учинио је 1988. године тадашњи председник Турске Тургут Озал, у својој књизи „Турска у Европи”. Први Озалов циљ био је да, током времена, обједини турски фактор, како би доказао да његова визија има довољно историјских примера. Тврдио је да су Турци носиоци свих цивилизација које су током времена цветале у Источном Медитерану, као што су хетитска, лидијска, јонска, византијска итд., док су племена која су се развила у том подручју, попут Пелазга, Минојаца са Крита, Микенаца, Кара и Лелега, била турског порекла!
Међутим, Озал није ни први ни једини међу Турцима који је оспоравао Грке и њихову историју.

АНТИКА ЈЕ ТУРСКА Турски „писац” Салисих Салахатин такође је допринео теорији пантуркизма пишући следеће невероватне тврдње: „… Турци су одувек поштовали људска права, за разлику од Грка, који су их увек кршили (…) Турци су донели цивилизацију на Кипар (…) Кипарски народ, који говори ромејски и православне је вере, дочекао је Турке као ослободиоце (…) Турци су у области Егеја 2480. године пре Христа, дошавши из Централне Азије, створили следеће цивилизације: На Криту минојску цивилизацију, кикладску цивилизацију, а на Пелопонезу микенску цивилизацију (…)Грчки научник Талес је Турчин (…) Име је добио по области Талас у Фергани и среће се у ујгурским текстовима (…) Митолошки јунак Херакле (Херкул) је Турчин, његово право име је Јараклис (…) Право име великог песника Хомера је Омер (…) Као што можете закључити из наведеног, Турци су поставили темеље западне цивилизације. Данас нико од озбиљних историчара не прихвата модел грчке културе.” Тако је учио Салахатин.
Пре него што се изложи пут пантуркизма унутар Османског царства, а потом и Турске, треба указати на то да је овај појам у одређеним случајевима коришћен, намерно или ненамерно, као синоним за пантуранизам и туркизам, односно рани турски национализам. Пантуранизам заступа уједињење свих народа који воде или сматрају да воде порекло из имагинарне области Централне Азије – Турана. Као такав, шири је појам од пантуркизма, јер обухвата и народе као што су Мађари, Финци и Естонци. С друге стране, појам „туркизам” (Türklük) односи се на рани турски национализам и, према османским интелектуалцима, имао је уже поље значења у односу на пантуркизам, односећи се само на национализам османских Турака. У вези с тим, више пантуркиста је касније тврдило да пантуркизам представља најизворнији облик турског национализма.
Током Првог светског рата и сарадње Османлија са Централним силама, ова идеологија је деловала као средство мобилизације народа турског порекла у Централној Азији, са циљем да допринесу распаду Руског царства.
Од смрти Ататурка, 1938. године, а нарочито током Другог светског рата, дошло је до оживљавања пантуркистичког покрета, јер је напад Немачке на СССР представљао изузетну прилику за осамостаљивање области Совјетског Савеза у којима су живели народи турског порекла. Пантуркизам је, под утицајем нацизма, развио и почео да истиче изразито расистичку димензију, заступајући наводну надмоћ турске расе. Више пантуркистичких емиграната из СССР-а, као што су Ахмет Кафероглу и Ајаз Ишаки, одиграло је значајну улогу у преговорима и у Немачкој и у Турској. Пантуркисти су коришћени чак и за регрутовање туркофоних заробљеника Црвене армије у немачким логорима. Формиране групе водиле су герилски рат у сарадњи с редовним немачким снагама, што СССР није заборавио. Званично, међутим, иако је турска влада у одређеној мери толерисала и подстицала ове потезе, изјављивала је да је за неутралност. Такав опортунистички став био је повезан са страхом од совјетске моћи. Индикативно је да је тадашњи турски министар спољних послова Мехмет Шикри Саракоглу поверио Францу фон Папену да све док Немачка потпуно не сломи СССР, Турска не може да ступи у савез са њом, страхујући од одмазде над тамошњим „турским” мањинама.
Долазак једне исламске партије на власт 2002. године означио је значајне промене на политичкој сцени Турске. Ердоган, научивши из грешака свог политичког ментора Ербакана, у почетку је представио умерено лице и, користећи демократске реформе које су биле потребне за приступање Европској унији, успео је да потисне кемалистички естаблишмент и кемализам као доминантну државну идеологију. Турски председник као крајњи циљ има уздизање своје земље у силу светског домета, која ће равноправно разговарати са државама као што су САД, Русија и Кина.

ТУРСКА ПАНИДЕОЛОГИЈА Његова реторика меша елементе неоосманизма (Yeni Osmanlıcılık), панисламизма, пантуранизма, туркизма и пантуркизма, у зависности од прилике и публике. „Панидеологије”, као што су панисламизам и пантуркизам, користе се као средства за умножавање турске моћи, са циљем да Турску претворе у референтну тачку једне шире геополитичке целине. Чини се да пантуркизам у последње време има водећу улогу у плановима Анкаре, јер нуди мање конкурентно поље. Обраћајући се туркородним државама Кавказа и Централне Азије, као вођа најмногољудније и највеће турске државе, Ердоган може да користи и карту религије и карту расе. Његов лични циљ јесте да се уздигне у новог Ататурка, оца Турака, који се не обраћа само Турцима унутар Турске већ свим туркородним народима, због чега је пре неколико година у Астани, у Казахстану, говорио о триста милиона Турака. Владина сарадња Партије правде и развоја (AКP) са Партијом националистичког покрета (MHP) сигурно је допринела употреби пантуркизма као средства спољне политике, јер MHP од 1960-их година делује као званични политички носилац ове идеологије.
Последњи масовни талас осамостаљивања држава забележен је почетком 1990-их година, када се Совјетски Савез распао и уступио место Руској Федерацији и другим мањим државама. Одмах су се појавиле бројне целине на такозваном евроазијском простору, које су желеле да саме себе одреде и исплету сопствени мит о националној свести. У региону Централне Азије нове земље настојале су да се осамостале – успешно или не – од свог претходног „угњетача” и да пронађу савезнике, ослањајући се пре свега на економске интересе. Турска је, дакле, за њих представљала најбоље решење, нарочито од тренутка када су везе са њом имале огромно историјско упориште.
Прекретницу у развоју пантуркизма представљала је изборна победа турске Партије правде и развоја (AКP) 2002. године, која је, увидевши да планови о европској интеграцији и неоосманизму постепено „тону”, напустила панисламску агенду и применила план пантуркизма. Штавише, бивши казахстански председник Нурсултан Назарбајев предложио је 2006. оснивање организације по узору на Евроазијску унију, пружајући значајну помоћ за успех тог подухвата. Године 2009, Споразумом из Нахичевана, основан је Савет за сарадњу туркофоних држава, који су чиниле Турска, Казахстан, Киргистан и Азербејџан, а 2019. овој добровољној алијанси придружио се Узбекистан. Године 2018. Мађарска Виктора Орбана, који јавно изражава своје дивљење према Ердогану, добила је статус државе посматрача, дајући подстицај „неутралном” Туркменистану да следи њен пример 2021. године.
Конкретно: грчки геополитичари пантуркизам углавном не виде као „културну сарадњу туркофоних народа” него као један од инструмената турске стратешке експанзије, тј. геополитике. За њих је то идеолошки кишобран који Анкари омогућава да своје амбиције представи као „природно повезивање турског света”, а не као ширење утицаја.
Грчка оцена, прилично занимљива, гласи овако: пантуркизам је копнена верзија онога што је „Плава отаџбина” на мору – пројекат ширења простора турске моћи. У Егеју, Источном Медитерану и на Кипру то се види као поморски притисак; на Кавказу и у Централној Азији као етно-културно и безбедносно умрежавање; на Балкану као меко присуство преко вере, културе, мањина, медија, образовања и економије.
Интересантно је да Грци ту праве важну разлику: не тврде сви грчки истраживачи пантуркизма да Турска сутра прави „Туран” као једну државу, али тврде да Анкара систематски гради мрежу зависности и лојалности. Организација туркијских држава званично говори о продубљивању сарадње и солидарности туркијских држава на основу заједничке историје, језика и културе, а документ „Turkic World Vision 2040” предвиђа политичку солидарност, координацију, заједнички медијски простор, дијаспору, образовање, енергетику и безбедносну сарадњу. Управо то грчки стратези читају као институционализацију пантуркизма, а не као фолклор.

ДОКАЗ ПАНТУРКИЗМА У грчком читању, Азербејџан је кључни доказ да пантуркизам није само прича. Декларација из Шуше подигла је односе Турске и Азербејџана на савезнички ниво, уз наглашавање „једне нације, две државе”, координацију у спољној политици и допринос развоју турског света. За грчке аналитичаре, то показује како Турска повезује идентитет, војну сарадњу, енергетику и геополитички коридор од Анадолије ка Кавказу и даље ка Централној Азији. Најтврђи грчки геополитички кругови, попут оних око Јоаниса Мазиса и Константиноса Гриваса, Турску не посматрају као „тешког суседа”, него као ревизионистичку силу. Гривас је, на пример, говорио о хибридном рату Турске против Грчке и о намери да се Грчка постепено разгради као фактор отпора. Мазис у јавним наступима користи изразито оштар речник о садашњој Турској и поставља питање са каквим режимом уопште разговарају ЕУ и Грчка. Грчка процена је посебно оштра зато што пантуркизам не виде изоловано већ у пакету са неоосманизмом, исламским политичким утицајем, турским национализмом, „Плавом отаџбином” и војноиндустријским јачањем Турске. Једна умеренија, академска процена из ЕЛИАМЕП-а каже да Турска настоји да буде средња сила која остаје у НАТО-у и европским тржиштима, али истовремено шири маневарски простор према Русији, Заливу, Централној Азији, Африци и Азији. Управо то грчки безбедносни кругови доживљавају као опасно: Турска жели да буде свуда присутна, а нигде потпуно зависна.
Суштина грчке оцене: пантуркизам је за Анкару користан јер јој даје „дубину”. Ако Турска стоји сама, она је регионална сила са великим проблемима. Ако се представи као центар ширег туркијског света, она добија демографску, енергетску, транспортну, војну и симболичку дубину – од Кавказа до Централне Азије. Зато га Грци виде као мултипликатора турске моћи.
Може се рећи да је у питању пантуркизма Грчка природни савезник Русије и Кине, али да би се овај савез остварио, јасно је да морају доћи до важних промена, пре свега у самој Грчкој.

ИЗВОР: Печат