Haqqin: Турска потиснула Израел у рангирању војне моћи на Блиском истоку
- Турска је постала најјача земља Блиског истока са становишта војне моћи, пише Haqqin.
- Добру позицију у новом рангирању снаге заузима и Азербејџан, који заједно са Израелом и Турском ствара моћан противтежу Ирану.
АУТОР: Ајдин Керимов
Годишњи рејтинг Global Firepower, који процењује укупан војни потенцијал држава света, доделио је Турској прво место на Блиском истоку по укупној војној моћи. По истом параметру Турска је ушла у глобалну десеторку, заузевши 9. место међу 145 земаља света.
Тешко да овај чин треба убројати у новогодишња чуда, јер је реч о закономерном резултату системских улагања Анкаре у стварање армије нове епохе — ројеви беспилотних летелица, сопствени ПВО системи, морски програми, производња мотора и ракета. Турска је јачала своје снаге тихо, из године у годину, али су њени резултати сада постали очигледни свему свету.
Израел је, упркос тешке две године рата у Гази и растућих изазова на својој северној граници, задржао друго место на Блиском истоку и 15. у свету, показујући отпорност која се с правом може упоредити са кевларским панциром — савија се, али не пуца.
Треће место међу водећим војним силама Блиског истока заузима Иран, коме је Global Firepower доделио 16. место у свету. Формално су показатељи Ирана блиски израелским, али је после 12-дневног рата земља изгубила значајан део борбене способности. Ситуацију у којој техника и даље стоји у складиштима, али је ресурс борбене готовости већ исцрпљен, војни аналитичари називају „оперативним крахом продуженог циклуса“. За Техеран је то алармантни сигнал — његови главни противници напредују, савезници колебају, а сама исламска република губи равнотежу између амбиција и реалних средстава за њихову реализацију.
Регионалну „петорку” затварају Египат и Саудијска Арабија, које су последњих година практично замрзле модернизацију својих армија. Њихове позиције у рангирању се погоршавају, а послови попут саудијског пакета ловаца F-35 још увек нису укључени у прорачуне и не могу променити укупан тренд.
На периферији су остали Ирак, УАЕ, Сирија — земље несумњиво важне, али не и кључне за одређивање тока блискоисточне игре.
На позадини новог распореда снага интересантно је пратити земље које формално не спадају у традиционалну архитектуру Блиског истока, али фактички учествују у регионалном балансу. Једна од њих је Азербејџан. У рејтингу Global Firepower он заузима место у шестој десетици — знатно ниже од Турске, Израела и Ирана. Међутим, буквално тумачити те бројеве била би грешка.
Прво, Азербејџан има јединствени модел војне модернизације: за разлику од земаља које делују инерцијом, Баку последњих десет година систематски гради војску по турском узору. После Другог карабахског рата Азербејџан је постао практично прва држава региона која је на бојном пољу показала стварну ефикасност комбинације високопрецизног наоружања, мрежних система управљања и ударних дронова.
Друго, данас је Азербејџан интегрисан у блискоисточни безбедносни систем много дубље него што се чини. Војни савез са Турском, размена обавештајних података са Израелом, модернизација противваздушне одбране по израелским стандардима, набавка система дугог домета — све то претвара земљу у технолошки најнапреднију армију на Јужном Кавказу. У глобалном систему индекса потенцијал Азербејџана је потцењен, јер формуле ранг-листа узимају у обзир бројност армија и количину технике, али много слабије анализирају квалитет савремених мрежних платформи.
Сам чин да је Global Firepower доделио Азербејџану место далеко од водеће блискоисточне тројке може створити илузију асиметрије. Али у стварности се на стратегијској мапи региона све јасније исцртава троугао Анкара–Јерусалим–Баку: три центра моћи, од којих сваки јача друга два и истовремено ограничава Иран, не дозвољавајући му да се претвори у јединог играча тешке категорије.
И овде је нарочито уочљиво америчко мешање. Администрација Доналда Трампа први пут после многих година преобликује блискоисточну архитектуру не око идеје „обуздавања Ирана”, већ на концепту конкурената и међусобно уравнотежујућих центара, где Израел постаје технолошко језгро, Турска — војни тешкаш НАТО-а у Евроазији, а Азербејџан — енергетски и транзитни стабилизатор који повезује Исток са Средоземљем и Европом.
Треба разумети да Вашингтон не гради пирамиду савеза; он враћа Блиски исток мултиполарности у којој се стабилност ствара не политичким покровитељством, већ војним балансом. Управо зато САД тако пажљиво прате војни раст Турске, јачају сарадњу са Бакуом и истовремено одржавају стратешко партнерство са Израелом. Нови поредак треба да буде не крхка конструкција која зависи од једног играча, већ систем противтежа који може издржати било какве геополитичке потресе.
ИЗВОР: Haqqin.az