У Анкари су критиковали нови извештај Европске комисије о Турској
- Што се тиче немачко-турских односа, елите, али и друштва обе земље одавно су схватила да су у 20. веку и почетком 2000-их достигла свој максимум — „извукла конопац“, фигуративно речено. У последње време Турска све више јача везе с Уједињеним Краљевством и Италијом.
- Немачка ће, по свему судећи, остати трећа — али тешко да ће поново бити прва, или макар друга.
АУТОР: Јуриј Кузњецов
Односи Турске и Немачке доносе нова изненађења, што се могло приметити током прве посете Турској немачког канцелара Фридриха Мерца. Штавише, кроз односе Берлина и Анкаре прилично се јасно види и општа динамика односа наследница Османске Порте са европским Западом.
С једне стране, посета високог европског представника Анкари по природи ствари требало је да охрабри Ак-Сарај. Довољно је само поменути Мерцову изјаву: „Ја, заједно са савезном владом Немачке, желим да видим Турску у ЕУ!“ Чути те речи од једног од лидера Европске уније било је веома пријатно турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану, утолико пре што у Немачкој живи најбројнија и веома активна турска дијаспора у Европи.
Обе земље вежу бројна заједничка сећања, која потичу још из времена османског султаната и кајзеровог „другог рајха“. Може се рећи да су се Турци и Немци два пута у светској историји нашли на истој страни барикада — и сваки пут против Русије. Најпре у Првом светском рату, када је младотурски тријумвират стао на страну Тројног савеза предвођеног Немачком царевином. После пораза у рату и низа потреса, нова кемалистичка република понашала се много скромније и опрезније, али постоје индиције да би, да је Совјетски Савез изгубио у Стаљинградској бици, влада Исмета Иненуа могла ући у рат на страни Трећег рајха.
Ако оставимо по страни вековне реминисценције, треба се усредсредити на неколико линија које данас или повезују, или раздвајају две земље. Једна од њих везана је за и даље недостижне перспективе „евроинтеграције“ Турске, процес који ће ускоро напунити четири деценије. Како је на заједничкој конференцији с Мерцом изјавио Ердоган, Анкара може брзо напредовати ка пуноправном чланству у ЕУ уколико Брисел правилно оцени одлучност Турске по том питању.
Мењајући услови европске безбедности захтевају решавање проблема у области испорука наоружања и усредсређивање пажње на заједничке пројекте, наставио је турски лидер, аутор књиге о „праведнијем свету“. Очигледно је да у безбедносној сфери он рачуна на свеопште признање повећане улоге Турске и потенцијала њене војне индустрије у сарадњи с европским партнерима. У извештају француског Министарства одбране о извозу наоружања за 2025. годину истиче се да се конкурентна средина на светском тржишту оружја знатно променила: поред водећих извозника — САД, Русије и Немачке — све већу улогу почињу да имају нови играчи као што су Кина, Јужна Кореја и Турска, који брзо развијају сопствене одбрамбене технологије. Таква признања, разуме се, иду на руку турским властима које годинама траже од европских партнера већу флексибилност у испорукама оружја и трансферу технологија.
Није случајно што је у јесен 2024. године, после дугих година, Берлин коначно обрадовао Турску укидањем ембарга на испоруке оружја. Савезни савет за безбедност Немачке дозволио је продају оружја блискоисточном партнеру у НАТО-у у вредности од 336 милиона евра, укључујући противваздушне ракете и компоненте за подморнице, известио је Spiegel.
Према тој публикацији, Турска ће добити сто навођених ракета за бродске ПВО системе, 28 торпеда SeaHake и делове за модернизацију подморница типа U209. Одобрене су и испоруке мотора за корвете и фрегате.
Немачки медији нагласили су да се Мерцова посета у овом контексту може тумачити као покушај „ресетовања“ билатералних односа, који последњих година нису били лишени напетости. У фокусу је проналажење равнотеже између декларисаних принципа и прагматизма, посебно у питањима људских права и миграција.
Поред тога, Мерц је недавно најавио да намерава да са новим властима Сирије разговара о повратку сиријских избеглица. Није случајно што је канцелар позвао председника Ахмеда аш-Шараа у Немачку на преговоре о репатријацији. По његовим речима, грађански рат у Сирији је завршен и Сиријци више не треба да имају право на азил. Без активне сарадње с Турском, Немачка неће моћи да реши миграциони проблем, јер управо Анкара географски може да задржи или пропусти мигранте који теже ка Немачкој.
Канцелар је додао да полази од претпоставке да ће се већина избеглица добровољно вратити у своју земљу и учествовати у њеној обнови. „Они који одбију да се врате могу у будућности бити депортовани“, прецизирао је Мерц. Према подацима немачког МУП-а из августа 2025. године, у земљи се налазило више од 950.000 лица сиријског порекла, од којих је преко 920.000 било обавезно да напусти Немачку.
Постоји верзија да је Мерцовa посета повезана са плановима Берлина да подстакне Турску да врши већи притисак на Москву по питању украјинског конфликта. Источни европски аналитичари склони су таквом тумачењу. У међувремену, турски медији више истичу да Мерцова посета представља признање Немачке да је Турска незаменљив посредник у кризама као што су палестинско-израелска или украјинска. То звучи прилично иронично ако се подсетимо два догађаја која су пратила посету и „послевкусја“ након ње.
На заједничкој конференцији после преговора, Мерц и Ердоган су отворено полемисали о рату у појасу Газе. Разлог неслагања било је питање новинара који је повезао подршку Немачке Нетанјахуовом режиму с „нацистичком прошлошћу СР Немачке“: „Не бојите ли се да ће вас историја поново осудити што сте на погрешној страни?“
Мерц је одговорио да је Берлин уз Израел од тренутка његовог оснивања. По његовим речима, Немачка ће увек бити на Израеловој страни, иако то не значи да подржава сваку акцију израелске владе и војске.
Ердоган је узвратио да се с Мерцом не слаже и поново назвао поступке Израела „геноцидом“. „То је операција истребљења. Зар ви, као Немачка, то не видите? Зар не пратите шта се дешава?“ – упитао је турски председник.
„Послевкусје“ које је показало дубину јаза између Турске и Немачке био је недавни годишњи извештај Европске комисије о Турској. У документу се наводи да Турска остаје важан партнер Брисела, али да су преговори о чланству замрзнути од 2018. године. Истиче се назадовање у области демократије, људских права и независности судства.
Проблеми се тичу пре свега притиска на опозицију, политизованих судских процеса и слабљења локалне самоуправе. Поред тога, одлуке Европског суда за људска права Турска систематски игнорише.
Међу другим питањима која захтевају пажњу у оквиру евроинтеграција, наводе се недостатак транспарентности у јавним набавкама, слабост антикорупцијских механизама, ограничена слобода медија и нерешена питања владавине права.
Европска бирократија препоручила је Турској да спроведе реформу судства ради јачања његове независности, заштите основних права и слобода, борбе против корупције, јачања слободе медија, смањења инфлације и незапослености, повећања транспарентности државне управе и веће укључености жена и младих у економију.
Није тешко погодити да је Турска оштро критиковала извештај Европске комисије од 4. новембра, назвавши његове оцене „пристраним и неоснованим“. Ак-Сарај је такође оптужио европску бирократију да подржава „максималистичке позиције“ Грчке и кипарских Грка, истичући да документ „игнорише легитимне забринутости“ Турске и Турске Републике Северни Кипар.
Тако је постало јасно да једна „одлучност“, о којој је Ердоган громогласно говорио на састанку с Мерцом, неће бити довољна на путу евроинтеграције. Што се тиче немачко-турских односа, елите, али и друштва обе земље одавно су схватила да су у 20. веку и почетком 2000-их достигла свој максимум — „извукла конопац“, фигуративно речено. У последње време Турска све више јача везе с Уједињеним Краљевством и Италијом. Немачка ће, по свему судећи, остати трећа — али тешко да ће поново бити прва, или макар друга.