- Најуспешнија српска балерина у периоду између два светска рата, Наталија – Наташа Бошковић кћерка је Стевана Бошковића из Зајечара и Надежде Федоровне Степанове.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Према подацима Музеја позоришне уметности рођена је 2.фебруара 1901.г. у Београду. Другачији датум њеног рођења представљен је од стране композитора, диригента и професора Факултета музичких уметности Предага Миклошевића у београдској “Политици“ 5.априла 1975.г.-чланак “Незаборавна балетска уметница Наташа Бошковић“ поводом изложбе њој посвећеној у Музеју позоришне уметности: “15.децембар 1906.г.“, а још млађом означена је натписом на надгробном споменику у Либертвилу, САД : “15.децембар 1911“. Могуће да је и њен буран живот допринео размимоилажењима ових термина. Мајка је била Рускиња, изданак санктпетербуршке племићке породице. Наталијин отац Стеван (1.5.1868-9.5.1957.), син Петра и Наке, генерал, члан Српске академије наука, чије име данас носи Војногеографски институт у Београду, од 1892.г. до 1899.г. државни питомац на школовању у Русији, завршио је у Петрограду стручну војно-топографску школу, геодетско-астрономско одељење Николајевске више академије. После рушилачког бомбардовања Београда од стране аустријске авијације, бележи “Политика“ у истом чланку, “мајка Надежда са две кћери одлази у Русију, да би избегла ратне метеже и невоље, али у Петрограду мала породица, без оца, доживљује револуцију“. Ту је Наталија похађала Царску балетску школу и Школу руског балета код Агрипине Ваганове (26.6.1879. Санкт Петербург- 5.11.1951. Лењинград), коју услед неприлика узрокованих револуционарним променама на тлу Русије није успела завршити. Вративши се са мајком и сестром у Београд 1921.г, две године се школовала код примабалрине Јелене Димитријевне Пољакова (Санкт Петербург, 1884 – Сантјаго, 1972,). Живела је у Ратарској улици, касније 27.марта, данас ул.Краљице Марије. Прва представа у којој је играла 1921.г. била је опера “Хофманове приче“ Жака Офенбаха. У Народном позоришту добила је ангажман 1922.г, да би након три године 1925-26.године била послата на специјализацију у Париз код Олге Преображенске (2.фебруар 1871. Санкт Петербург- 27.12.1962. Сен Манде Француска). По повратку са усавршавања представила се југословенској публици насловном улогом у балету “Копелија“ Леа Делиба, кореографија Александра Фортуната.
Београдско “Време“ 22.9.1926.г. пише: “Један интересантан деби у нашем балету. Госпођица Наташа Бошковић игра у “Копелији“ после студија у Паризу-У среду, 22. септембра, даје се у новој згради Народног Позоришта балет Копелија, у коме главну партију игра први пут позната наша балерина, г-ца Наташа Бошковић, која се недавно вратила из Париза са једногодишњег специјализирања у балетској уметности. Још пре свога одласка у Париз г-ца Бошковић била је обратила на себе пажњу београдске публике. У школи г-ђе Пољакове она се била необично развила и истакла као најбоља од младих домаћих балерина. Зато ју је прошле године наше позориште и упутило на спепијалне студије код г-ђе Преображенске, некад прве играчнце Маринског Позоришта у Петрограду која сада има свој студио у Паризу. После извесног времена, г-ца Бошковић полагала је испит за играчицу у Дагиљевом балету, пред самим Дагиљевим, директором најбољег руског балета. н најбоље положнла испит од свију кандидата. Зато је неколико пута играла у Дагиљевом балету у париском Позоришту Саре Бернар. Овога вечера г-ца Бошковић се појављује у својој новој, највећој креацији. Ово је први пут да наша домаћа балерина игра главну партију у балету.
Успешну међународну каријеру започела је 1927.г. Како “Време“ јавља 8.12.1927.г, о успесима наших балерина у Шпанији, Наташа Бошковић и Даница Живановић добиле су ангажман у Барселони у музичком позоришту “Гран Театро дел Лисео“- “…поред свих тих чувених светских снага, г-ца Наташа Бошковић је прва снага балета и у регистру позоришта, под рубриком “Примерас Балеринас“ тек после имена г-ђице Бошковић долази и име чувене шпанске играчице Мануеле дел Рио“. Партнер јој је био Гори Плувис из Риге.
1929.г. Наташа је упловила у брачне воде са инг. Едвардом Брадном. 26.јуна “Време“ је у рубрици личне вести но.161 објавило: “Г-ца Наташа Ст. Бошковић примабалерина Народног позоришта и г.Едо Брадна инжењер венчани“. Од тада је носила презиме Бошковић-Брадна, како је забележено и у Просветном гласнику Министарства просвете Краљевине Југославије“ свеска 2 из фебруара 1939.г, с тим да у службеном гласилу фигурира њено аутентично име “Наталија“. Eduard Brаdna рођен је 15.јуна 1899.г; по подацима Музеја холокауста у Вашингтону где је наведено и да је био заточеник концентрационог логора Дахау почев од 9.августа 1944.г, место његовог рођења је Бон, а по евиденцији Министарства војске Француске за лице Bradna Edouard Edo, то је Босански Шамац. Београдска “Правда“ од 8.9.1933.г. о њему пише да је “Бокељац родом“ и пионир престоничког једриличарства. Његова једрилица носила је име “Натедо“- скраћеница личних имена Наталија и Едвард. Био је и асистент на Грађевинском факултету у Београду. Уследила су и даља усавршавања у Паризу и Лондону, ангажман у руској балетској трупи Монте Карло “ -„Ballet Russe de Monte Carlo“ – са репутацијом првог светског балета“, на чијем је челу био Леонид Мјасин (Москва, 8. VIII 1885 – Боркен, Вестфалија, 15. III 1979). Један од интервјуа са нашом балерином новинар “Правде“ Брана Симеоновић урадио је 28.9.1933.г. управо на једрилици названој по супружницима Наталији и Едварду. Чланак је насловљен “На палуби своје једрилице, полазећи на уобичајени вик-енд, прима балерина престоничног театра г-ђа Наташа Бошковић, прича своје утиске из Париза и Лондона“: Као гусар атакирам малим чамцем ол махагонија на велику једрилицу која, једара високих до неба, хитро плови Савом. И не питајући за дозволу, ускачем на палубу. Када је човек новинар и када се ради о каквом разговору са једном величином уметничког света, овога пута са омиљеном звездом нашега балета, г-ђом Наташом Бошковић, онда правила свакодневних конвенција савршено губе своју вредност. Људи иначе из уметничког света већ су се одавно помирили са тиме да свој трибут слави морају да плате потпуном абдикацијом на, иначе најлегитнмније право свакога грађанина, абдикацијом на лични мир, на тихе часове посвећене искључиво себи. Упасти у будоар какве ведете, прекинути је у по ручка или вечере, ословити је у аутобусу, писати јој писмо, изненадити је, раскомоћену, у позоришној гардероби, узнемирити је у ма коме тренутку дана и ноћи нико се не може назвати неучтивошћу. Већ се утврдило уверење да су уметници, љубимци публике, општа својина и да свако има право да им изрази своје снмпатије како зна, било где и било како. Г-ђа Наташа Бошковић, примабалерина престоничког театра, једина је из балетског кора која свако лето проведе на странниради студија и усавршавања. Тако је и ове године провела три месеца у Паризу и Лондону, одакле се тек вратила. – „Правдиним“ сарадницима не стиже ништа промаћи; они се створе и тамо где им се човек најмање нада, мислим и на онај случај да сте једини успели да снимите краљевски састанак на железничкој станици у Београду па, ето, и овде – каже г-ђа Бошковић. Без великог извињавања због свога наступа, прелазим на сгвари са бујицом питања. У упадљивој и топлој пижами, заваљена на палуби своје дивне и простране јахте – једрилице, којом управља њен супруг, г-ђа Бошковић нас потсећа на велике ведете Европе на одмору. Брзо се сналази од „препада“ и прича нам о изванредно интересантним стварима. – Још од времена Дјагињева није се видело такво одушевљење за руски балет, као ове сезоне у Паризу и Лондону. Заслуга за то припада руској балетској трупи Монте Карло, која је, напорима и способностима њених директора г. г. Блума и Базила, као и главног балетмајстора Мјасина и редитеља Григоријева, стекла репутацију првог светског балета. – Кореографија? -У данашњој кореографији настао је потпун преврат. Враћа се старој класици као бази. Сви пређашњн трикови и измишљотине савршено су преживели. У садашњем балету осећа се више мирноће и продубљености. То је мишљење највећег руског балетског критичара Светлова. Дакле, база је класична. Могуће је да је баш због отсутности те базе балет Дјагиљева отишао у антиартисгичку крајност. – Смер данашњег балета? – Рад садашњих балетских мајстора, Нижинске, Масина, Боланчии других, необично је тежак, јер морају да створе једну хармоничну целину на бази класичиог балета. а да, уједно, буду у складу оа данашњом, често крајње модерном музиком. Упоредо са модерним балетом дају се и чисто класични као „Силфиде“ од Шопена, које имају огромни успех. Дакле, никакав модернизам није у стању да уништи шарм класичних балета. Са истим успехом игра се други чин Лабудовог језера, где се истиче примабалерина Данилова. Од нових балета најинтересантнији су пета симфонија од Чајковског, Претсказање, које има као симбол борбу човека сз злом судбином. У првом делу човековом стваралачком раду сметају различите жеље и саблазни; у другом, љубав и страст поколебани су страшном судбином. у трећем, човек се предаје лаким задовољствима и на крају опет борба са злом судбином побуђује човека на борбу и херојство; после свих опасности човек излази као победилац. Изразити овако апстрактне психолошке моменте помоћу пластике – задатак је невероватно тежак. Репутација Леонида Мјасина светског је ранга, па ипак његова кореографија Пете синфоније била је право откровење за највеће лондонске балетске критичаре, који су били задивљени да се једна тако ко«пликована симфонија може сјајно тумачити чисто играчким језиком. Главне су балерине трупе Монте Карло Данилова, Рјабушинска и Баронова. – А други? – Упоредо са овом трупом гостовала је и у Парнзу и у Лондону, и балетска трупа Руски балет 1933, под управом чувеног балетмајстора Баланчина. Изванредна млада прима балерина ове трупе Тамара Туманова освојила је све сим патије. Трупа Руски балет 1933 гостовала је у Паризу у Шанз-Едизе-у, а у Лондону у Савоји. Интерес је био толики да је пред билетарницом долазило и до туче. -Том приликом сам видела да су приче о флегматичним Енглезима чисте предрасуде; ентузијазам, понешеност и одушевљење лондонске публике још нисам видела нигде. На Сави се диже јак ветар и прети да преврне иначе стабилну једрилицу. Бура се стишава, ја питам: – Код кога сте радили? -У Паризу сам радила каже г-ђа Бошковић, код чувене балерине Олге Преображенске која је створила садашње примабалерине Туманову и Баронову, са којима сам ја радила у истој групи. У Лондону сам радила код сјајне примабалерине пређашње трупе Дјагињева, Љубочке Чернишеве, која ми је рекла да би радо дошла и код нас на гостовање, само ако би то било изводљиво. – Сусрети? – У Паризу сам срела Николску, која је и код нас гостовала. Она је заједно са својим партнером прешла у чешко поданство. Чеси су јој дали средства, образовали трупу, па је послали на чикашку светску изложбу да тамо репрезентује чешку уметност. -Новости, пројекти? -Сада се увелико говори о организовању нове балетске трупе, која ће, у ствари, бити реорганизована трта Ане Павлове. Већ смо били у Макишу. Откачио сам чамац и завеслао натраг. Г-ђа Бошковић, звезда и понос нашег балета. чије је име већ и на страни знано, махала је, можда у знак поздрава, а можда од задовољстза што је опет сама, махала је свиленом црвеном марамом. Отишла је да са својим супругом проведе свој уобичајени вик-енд. “
Међу турнејама по иностарнству вели пажњу јавности изазвало је гостовање Наташе Бошковић у Африци, о чему “Време“ 19.јуна 1934. пише: “Наша прва балерина Нашаша Бошковић игра на најјужнијем рту Африке! Између два океана, после тропске врућине, тамо где је сада јесен, наша балерина пожњела је велике успехе. Европски балет, организован у једну одабрану трупу, отиснуо се пре месец дана из Лондона, на Атлантски океан, са планом да упозна егзотичну Јужну Африку са игром и музиком белих људи. Тупу води познати импресарио пок. Ане Павлове – Левитов; а две прве балерине су чувена Немчинова са својим партнером Обуковим и наша Наташа Бошковић, прва балерина наше Опере, са својим партнером, истакнутим енглеским играчем Станлејом. На огромној прекоокеанској лађи, трупа је преко Мадере и Камарских Острва, клизила по Гвинејском мору. Тако је Наташа Бошковић први пут прешла преко Екватора, сносећи тропску врућину са својим друговима на лађи, на којој нису изостале многоструке атракције, конфор и освежења, којима се бели људи охрабрују на радозналост за егзотиком која им на путу предстоји. Најзад се читав сан остварује и лађа их искрцава у Каптаун у најјужнији град Африке, крај Рта Добре Наде. Стижу тамо, где се понова, на другој полутки земљине кугле, ваздух припитомљује од вреле грознице и клима мења; али људи који их дочекују сасвим су други. Наташа Бошковић отседа у европски хотел са црначком послугом. Кроз прозор своје собе види како се баш ту сусрећу две огромне аждаје, два океана, с једне стране Атлантски а с друге Индијски. Господари колоније, Енглези, дочекују европски балет са великом помпом. Хотентори, који су до сада скора у дивљим пределима били људождери, данас у смокинзима посећују оперу у Каптауну.Општи утисак који чини европска балетска трупа изазива привлачност за прву претставу. Трупа је састављена од једанаест народности. У њој су Руси, Енглези,Французи, Немци, Италијани, Пољаци. Србе претставља као прва балерина Наташа Бошковић, а Бугаре млада Јулијана Јенакиева. Међународни карактер ове изврсне балетске трупе, са еминентним играчима, изазвао је појмљиву сензацију. Штампа у Каптауну, на енглеском језику, одушевљена је балетским програмом и успехом првих претстава. Листови “The Capе Argus“ и “Cape times“ пуни су похвала. Али, што нарочито пада у очи, они особито истичу успех наше балерине Наташе Бошковић, преплавивши своје стране њеним сликама и карактеристикама о њој. Њен успех после првог гостовања крунисан је и пажњом енглеског гувернера, који је присуствовао претстави, и усхићен савршеном игром Наташе Бошковић, позвао је сутрадан на чај у своју палату њу и њеног партнера Станлеја. У своме писму из Каптауна, које је приспело у Београд авионом преко Сахаре, Наташа Бошковић јавља да је све то за њу још сан, као да није на јави. У писму вели да се са здрављем осећа одлично и да ће после гостовања у Каптауну, кренутн за Трансвал преко Дурбана (Порт-Натал), где ће у главном граду Јоханесбургу провести три недеље у тамошњем позорншту. Описује залазак сунца на ивици афричке обале, и како оно у томе тренутку изгледа као да скаче у воду, обавијено црвеним пламеновима, а затим нагло наступи мрак. Све то за њу значи невиђену и нову бајку, од необичног утиска. Поменута каптаунска штампа, која нам је такође приспела авионом, говори о гостовању Наташе Бошковић са необичним комплиментима, истичући је као српску балетску звезду из Београда. У “The Capе Argus“ (у броју од 16 маја), лист вели о Наташи Бошковић “љупка балернна београдске краљевске опере, пуна је грације и окретности као чигра, чије су пируете и арабеске савршенство. У интервјуу са њоме, лист истиче, да она највише воли Стравинског и своју дрвену црну мачку, коју је понела собом чак у Африку из сујеверја. Лист “Cape times“ (од 19 маја) после прве претставе, пише да је Наташа Бошковић у својој главној улози “била нарочито перфектна у стакато- покретима и савршена у техници игре, а у заједничкој игри са Станлејем, доказује необичну хармонију са партнером што је публика својим обилним аплаузом потврдила“. На крају прве претставе одиграна је “Половецка игра“, у којој су- вели лист- Наташа Бошковић, Анатол Обуков и Еленора Мара- испољили до танчине, као главни играчи, дух саме игре и оставили најдуљби утисак.У далекој егзотичној Африци, иза песковите и вреле Сахаре, Наташа Бошковић овог тренутка проноси наше име и на терену уметности оставља завидан траг пропаганде наше земље, стичући јој симпатије у свету. После своје игре на најјужнијем рту Африке, балетска трупа у којој је Наташа Бошковић креће за Мадагаскар“.
Колико је Наташа Бошковић била уважавана у својој земљи, сликовито говори детаљ да је поводом хуманитарног наступа на “балу Зимске Помоћи“ у Београду, о чему је “Правда“ известила 1.марта 1937, после завршеног наступа – изведбе једног “Силфида“ Фредерика Шофена у кореографији Михаила Фокине (23.април 1880. Санкт Петербург-22.август 1942. Њујорк) позвана у дворски салон “где је представљена Њеном Краљевском Височанству књегињи Олги, која је уметници изразила своје дивљење“. Књегиња Олга Карађорђевић (11.6.1903.Атина- 16.10.1997. Париз) била је кћер велике руске књегиње Јелене Владимировне, унуке руског цара Александра Другог.
Након пар година, болест је запретила да угрози каријеру српске балерине. “Време“ 23.3.1940. извештава: “ Наташа Бошковић на путу опорављења. На генералној проби опере “Орфеј“, пре две недеље, у завршној балетској сцени триумфовала је у свом сјају примабалерина гђа Наташа Бдшковић. Проба је завршена посде трн по подне. У гардероби примабалерину чекају:’прва кројачица Народног позоришта и гардероберка. Наташа Бошковић проба ваздушасти пурпурни костим, који треба да обуче сутрадан на премијери. На крају пробе додаје, да жели на десном рамену црвене руже…. Примадона балета гђа Наташа Бошковић завршила је обе пробе. Балетску и са кројачицом. После пет сати проведених на генералној проби у позоришту, она одлази кући. У трамвају на путу ка Славнји осетила је нелагодност. Сумњала је да ће опет нешто бити са каменом у бубрегу. И још исте вечери лежала је у једном познатом санаторнуму, где је примила неколико инјекција за ублажавање болова. Настало је опет питање; да ли оперисати или не? Ако се бубрег оперише, онда наша највећа балерина неће више моћи да игра? Ако се камен и даље остави у бубрегу, може бити последица? Нико нема куражи да прими на себе ову одговорност, јер је у питању наша највећа балерина, југословенска Ана Павлова- Наташа Бошковнћ. Пре два дана Наташа Бошковић пренета је из санаториума својој кући. Она је сада реконвалесцент. Посетили смо је, интересујући се за њено здравље. Затекли смо велику уметницу на каучу са својом љубимицом, сијамском мачком и међ многим“фетишима“, од којих је сваки био -како би чича Илија рекао – у виду “животињк“1Балерина од расе, у чијим жилама струји “уметничка крв“ нема мира. И ако несме да се креће, мисли само на то, када ће почети да вежба. Своје мисли сконцентрисала је на Уметннчку академију (на своје ученице), на позориште и своје вежбе. Најмање мисли на Билдунген (бања у близини Франкфурта на Мајни) или на Вител (бања у Француској) где би требало што пре да оде на лечење.“
Није престајала са јавним ангажманом у доба немачке окупације, о чему су Недићева гласила брижљиво извештавала. У месечнику Коло за који је на страници Претражива дигитална библиотека означено да је “илустровани лист лист који је током Другог светског рата излазио у Београду у периоду од 1942. до 1944. године, са политичким и пропагандним текстовима који величају окупатора, али и прилозима из позотишта, културе уопште“ 17.10.1942.г. публиковано је да ће на концерту Александра Колација под називом “Вечите мелодије Моцарта“ учесовати…и наша одлична уметница Наташа Бошковић. Исти лист је 5.6.1943.г. своје издање обогатио (стр.14.) фотографијом Наташе Бошковић уз коментар: “У паузи између две игре, примабалерина наше прве сцене г-ђа Наташа Бошковић и балерина г-ца Колесникова проводе време кратког одмора у читању и плетењу“. Недељник “Српски народ“ који је током Другог светског рата излазио у Београду у периоду од 1942. до 1944. године, одговорни уредник Велибор Јонић, познати предратни фашиста, професор по занимању, министар просвете и вера у влади Милана Недића, којим се како стоји на страници Претраживе дигиталне библиотеке велича окупатор и позива становништво на борбу против комуниста и слушање окупатора, али има прилоге из религије, књижевности, филма, позоришта и културе уопште, објавио је 13.2.1943. вест “Велико балетско поподне“: “Сутра поподне 14. овог месеца у великој сали Коларчеве задужбине приредба на којој ће се искупити наши најбољи балетски мајстори и играчи. На овој приредби узимају учешћа шеф београдског балета г-ђа Нина Кирсанова, прима-балерина г-ђа Наташа Бошковић… За приредбу влада велико интересовање и карте су већ распородате“.
Играчку балетску раијеру завршила је 15.новембра 1943.године. Пред долазак Црвене Армије, емигрирала је 1944.г, боравећи прво у Бечу, потом у Минхену. Отац Стеван остао је у Београду, као веома цењени научник, да би у време нове Југославије постао и редовни члан САНУ. Према сећању рођаке Лепосаве Ђорђевић рођене Христић, пред смрт га је посетио председник републике Јосип Броз Тито. Наташа никада више није дошла у Југославију а као америчка држављанка одбијена је са захтевом за краћи боравак у Сплиту раних педесетих година. Од 1950.г. живела је на америчком континенту, углавном радећи као музички педагог и кореограф, првобитно у Масачусетсу и Канади.1958.г. венчала се у Њујорку са Љубишом Видосављевићем (1910-1999.), раније официром Војске Краљевине Југославије. Значајни део каријере, почев од 1959.г. провела је у њујоршком балетском студију Игора Јускевича (Igor Ivanovich Iuskevich – 12.март 1912-1994)- тридесетих година житељ Београда. Као и Наташа Бошковић био је ђак Јелене Пољакове, а касније главни партнер још славније Алисије Алонсо, једне од највећих светских балерина 20.века. Славу у ширим круговима стекао је као кореограф и играч у филмском балету Џина Келија “Позив на игру“.
Умрла је 30.јуна 1973.г. у Њујорку. Сахрањена је на гробљу Српског оравославногманастира у Либертвилу, Илиноис.
11.децембра 1991.г. југовловенску културни центар њој у част организовао је ретроспективну изложбу. Награда Удружења балетских уметника Србије за најбољу интерпретацију неокласичног стила носи име Наташа Бошковић. Њој у част 23.12.1974.г. приређена је изложба у Музеју позоришне уметности у Београду, аутор Ксенија Орешковић, кустос Позоришног музеја. Изложбу је отворио Предраг Милошевић (Књажевац, 4. фебруар 1904 — Београд, 4. јануар 1988)- композитор, диригент и професор Факултета музичке уметности. У тексту публикованом 5.априла 1975.г. у “Политици“ Предраг Милошевић изнео је детаљ да се са Наташом последњи пут срео у Њујорку 1965.године, када су се “на жалост, на њој видно примећивале тешке последице оног трагичног пада у Минхену“.
Друга изложба посвећена великој балерини приређена је у Београду 1989.г. “Борба“ од 24.7.1989.г. донела је текст Милице Зајцев: “Изложба о Наташи Бошковић (1901-1973) у Музеју позоришне уметности Србије, аутор мр Ксенија Шукуљевић Марковић. Личност чувене предратне примабалерине београдског Балета, Наташе Бошковић за већину данашњих љубитеља балетске уметности позната је само „по предању“ јер досад, на жалост, историчари позоришне уметности нису систематски обрађивали играчки, педагошки и кореографски рад ове врсне уметнице, као, уосталом, ни многих других који су својим плесним дометима – и у земљи и у иностранству -задужили нашу културу. Изложбом у Музеју позоришне уметности Србије, чији је аутор мр Ксенија Шукуљевић Марковић, ова празнина се бар донекле ублажава приказивањем, на прегледан и студиозан начин, балетског стваралаштва Наташе Бошковић, највеће српске балерине између два рата. Изложено је 200 експоната из њене богате заоставштине (укупно има 1530 предмета), која је по жељи уметнице и одлуци њеног супруга Љубише Видослављевића поклоњена Музеју позоришне уметности Србије, после њене смрти, 1973. године. …Изванредно надарена ученица Агрипине Ваганове и Јелене Пољакове, затим специјализант Олге Преображенске, ступила је на београдску сцену 1921, да би већ 1926. У конкуренцији изванредних руских балерина пстала примабалерина. На београдској сцени на којој је играла са mawim прекидима до 1944, она је остварила 33 балетске улоге и приближно исти број у балетским инсертима у операма. У интернационалној трупи „Руски балет“ (настала од бивше трупе Ане Павлове после њене смрти) Бошковићева је била 1934. примабалерина, а 1935. звезда ансамбла, са којим је обишла многе земље Африке, Азије и Аустралију. О томе сведоче већ пожутели новински исечци са изванредно похвалним иностраним критикама о техничкој перфекцији и изражајности са којом је Наташа Бошковић играла улоге из познатог класичног и тада савременог балетског репертоара. Одабране фотографије приказују рад Бошковићеве у СР Немачкој од 1945 (када је заувек напустила Београд) до 1950, када одлази у САД и Канаду где се до смрти (1973) бави педагошким радом, који је иначе започела још 1937. у Музичкој школи при Музичкој академији у Београду.О оригиналном кореографском раду Бошковићеве се не би могло говорити, јер је она током своје дуге каријере постављала односно успешно преносила кореографије Петипа, Иванова, Фокина и других, и то најпре пре рата у Београду, а 22 тим у САД и Канади. Њене белешке о томе, изложене овом приликом, су значајни документи о чувању традиције, актуелним и данас. С обзиром на то да заоставштина Наташе Бошковић, која представља изузетно вредну донацију из области балетске уметности (обухвата осим балетског стваралаштва самећ уметнице и обиље драгоцених података о развоју београдског Балета од 1921 до 1944) о њеном комплетном балетском стварлаштву” у земљи и иностранству, коју је написала мр Ксенија Шукуљевић Марковић, а чије представљање треба да буде у септембру. На тај начин, стварлаштво барем·једне уметничке личности београдског Балета ће бити целовито обрађено, што улива наду да ће и остали истакнути балетски посленици, који то својим уметничким доприносом заслужују, бити сачувани од патине заборава.“ Исте године објављена је и књига “Наташа Бошковић, примабалерина, кореограф и педагог“ Ксеније Шукуљевић Марковић. Како је Милица Зајцев тим поводом написала у “Политици“ Борби 4.1.1990- “…Није се по ослобођењу вратила у земљу, што је непроцењива штета и за њу и за генерације наших балетских уметника“.
Извори
Време 22.9.1926 с.5.Један интересантан деби у нашем балету
Време 8.12.1927 Време стр 6 Успеси наших балерина у Шпанији
Време 26.6.1929 личне вести бр.161- венчање Наташе Бошковић и Еда Брадне
Правда 28.9.1933,стр.6, интервју са Наташом Бошковић
Време 19.6.1934, с.6, Наша прва балерина Нашаша Бошковић игра на најјужнијем рту Африке!
Правда, 1.3.1937, стр.11, У Народном позоришту одржан бал “Зимске помоћи“
Време 23.3.1940, Наташа Бошковић на путу опорављења
Коло 17.10.1942 стр 2 Приредба на Коларчевом универзитету
Српски народ 13.2.1943, с.14, Велико балетско поподне
Политика 24.12.1974, Данас у Позоришном музеју Србије Наташа Бошковић- звезда групе “Ана Павлова“
Политика 5.април 1975, с 16, Предраг Милошевић, Незаборавна балетска уметница Наташа Бошковић (поводом изложбе у Музеју позоришне уметности у Београду
Борба 24.7.1989.с.8 Милица Зајцев, У част велике балерине
Борба 4.1.1990.г Милица Зајцев, Примабалерини у спомен
Политика,16.3.2013.г, културни додатак, Ксенија Шукуљевић Марковић: Прва српска балерина
Разговор са Лепосавом Ђорђевић рођеном Христић, родом из Зајечара, рођаком Наташе Бошковић, Кладово 28.8.1998.г.
Подаци Меморијалног центра холокауста Вашингтон о Едварду Брадни https://www.ushmm.org/online/hsv/person_view.php?PersonId=2615227
Подаци о Едуарду Брадни, Национални портал Француског архива, лични досије, за период 1919-1945 Dossier individuel de personnel de BRADNA, EDO EDOUARD
https://francearchives.gouv.fr/facomponent/112b97c2f4c4d97ba7c778075c980f3d18d4a09a
Биста Наташе Бошковић 1930.г, рад Сретена Стојановића https://artsandculture.google.com/asset/nata%C5%A1a-bo%C5%A1kovi%C4%87-sreten-stojanovi%C4%87/sAF1-1bb_XrkUA?hl=sr
Споменик Наташи Бошковић-Видосављевић на православном гробљу у Луисвилу https://www.findagrave.com/memorial/230781703/natalia-stephanovna-boshkovich#view-photo=234373019
Збирка фотографија Музеја позоришне уметности у Београду https://teatroslov.mpus.org.rs/digitalizacija.php?id=210150