ТРЕЋИ КРСТАШКИ ПОХОД ЕВРОПЕ ПРОТИВ РУСИЈЕ?

• „Европи нису потребни преговори са Русијом. Европи је потребно уништење Русије.
• И потом дербан, подела и колонизација.
• Зато што је то једина варијанта да се поврати новац уложен у украјински пројекат.
• Само капитулација, репарације.
• За њих се не ради о смени власти, већ о уништењу историјске Русије.
• Коначно решење руског питања”.

АУТОР: Владимир МИХЕЈЕВ

Не треба се замарати скрупулозним претрагама по пространствима интернета у потрази за доказима да се милитаристичка реторика европских политичара различитог ранга претворила у рутински наратив. У својеврстан обавезни ритуал за потврђивање њихове лојалности глобалистичкој партији рата.

Министар спољних послова Литваније Кестутис Будрис је 18. маја, у интервјуу за Neue Zürcher Zeitung (NZZ), изјавио да НАТО има могућности за наношење удара по руским војним објектима у Калињинграду, додуше, оградивши се – „уколико буде потребно”.

Пољски најглавнији дипломата Радослав Сикорски саопштио је америчкој телевизијској компанији CBS да су спремни за оружани сукоб са Русијом. „Урадићемо оно што смо увек радили”. Реченица је двосмислена, јер упућује на биографију ове нације и на ону непобитну чињеницу да су Реч Посполиту и њену наследницу делили пет пута због лошег карактера и понашања.

Раније је шеф немачког Пентагона Борис Писторијус допустио могућност да војни сукоб између НАТО-а и Русије може почети не 2029. године, како се раније рачунало, већ већ 2028. године. У јуну је премијер Пољске Доналд Туск говорио о перспективама „напада Русије” у интервјуу британском The Financial Times-у: „То је заиста озбиљан проблем. Говорим о краткорочној перспективи, пре о месецима него о годинама…” Изгледа да се рокови померају улево.

Идејни и биолошки изданци нациста

У потпуности у складу са животном мудрошћу која се често користи у англо-америчком политичком жаргону, „речи имају последице” (words have consequences), монотоно и рутинско понављање мантре о томе да је рат Европе са Русијом неизбежност претвара се, користећи се не мање популарним изразом, у „самоиспуњавајуће пророчанство” (self-fulfilling prophecy).

Не треба очекивати да ће политичари у западном делу нашег заједничког континента бити уздржанији на језику. Њихови позиви подсећају на вољно или невољно бајање новог рата. И није ствар само у томе што су се у пројекат „анти-Русије”, који је довео до формирања ултранационалистичког режима у Кијеву, европски владајући кругови уложили у пуној мери.

Да, они би желели да поврате део инвестиција. Њихова улога је значајна: почевши од прећутног благослова Мајдана 2014. године, па све до текућих издвајања за план уништавања демографског потенцијала бивше УССР и спонзорисања братоубилачког рата међу Словенима.

Међутим, позадина русофобске помаме тамошњих властодржаца има дубоке историјске корене. Код бивше шефице Министарства спољних послова Немачке Аналене Бербок, деда Валдемар Бербок био је официр Вермахта, који је добио нацистички крст „За војне заслуге”. Деда канцелара Фридриха Мерца Јозеф Паул Совињи ступио је 1933. године у редове јуришника, добивши чин обершарфирера, а пет година касније приступио је Хитлеровој владајућој партији.

На Петербуршком међународном економском форуму (ПМЕФ-2026) бивши председник Русије, а сада заменик председника Савета безбедности РФ Дмитриј Медведев констатовао је: „Нажалост, Немачком сада управљају идеолошки и биолошки наследници нациста”.

Затим је Медведев додао да Европском унијом у целини руководе „неприпремљени, понекад неразумни људи” без потребних квалификација и стварног искуства управљања, при чему део владајућих кланова отворено жели пораз и распад Русије.

Рат НАТО-а са Русијом који се сада одвија на украјинском театру војних дејстава представља покушај реванша за рушење Трећег рајха, који је постао претеча уједињене Европе под вођством хитлеровске Немачке, и за осуду фашизма на Нирнбершком трибуналу.

Топови уместо маслаца

Речи су речи, али оне су поткрепљене конкретним примерима милитаризације Старог света, и то ударним темпом. У Естонији и Летонији натовски стратези планирају да у борбеној готовости и на сталној основи разместе немачко-холандски корпус, а за сада су створили командни центар – на церемонији његовог отварања присуствовао је министар одбране Немачке Борис Писторијус. Из тог центра ће се вршити руковођење не само послатим страним контингентима, већ и локалним војним јединицама.

У прибалтичким лимитрофијама изводе се радови на побољшању транспортне инфраструктуре ради брзог пребацивања трупа и технике ка руској граници. НАТО је повећао број и обим војних вежби управо у суседним земљама, које се одржавају по сценаријима који подразумевају сукоб са Русијом. Стварају се нове војне базе у Пољској и Финској. У земљи Суоми званично је укинут табу на размештање нуклеарног оружја на тој територији.

Недавни договор Париза и Варшаве о спремности да употребе оружје Судњег дана, и то без икаквих консултација са командом НАТО-а, повећава вероватноћу да конфликтна ситуација на континенту измакне контроли. Као и у време када је америчка ракета „Першинг-II” могла да стигне до Санкт Петербурга за 8 минута, а администрација САД исповедала доктрину „ограниченог нуклеарног удара” (ограниченог, разуме се, Европом), данас улози поново нагло расту.

НАТО је, како је сазнао портал The War Zone (TWZ), објавио тендер за приватне програмере – понуђено им је да створе технологије за уништавање позадинских ваздухопловних база Русије. Циљ је да се руским ВКС одузме могућност да врше редовне летове и наносе ударе по критичној и војној инфраструктури кијевског режима са удаљених аеродрома у дубини своје територије. Ако ово није конкретан пример припреме НАТО-а за агресију, шта је онда?

„Паралелно, као печурке после кише, појављују се и алтернативни војни савези попут ‘Северног савеза’ од десет држава под вођством Велике Британије, као и билатерална удружења између самих чланица Северноатлантског савеза попут британско-пољског одбрамбеног савеза, француско-пољског и немачко-пољског”, – констатује Зоран Метер, коментатор хрватског издања Geopolitika.news, и повлачи непријатну историјску паралелу: „Све то личи на ситуацију у Европи уочи Првог светског рата (ПСР), када су се множили исти такви савези”.

Парадоксална мисао о изворима ПСР-а америчке списатељице Барбаре Такман, коју је формулисала у роману „Августовски топови”: „Рат нико није желео. Рат је био неизбежан”, није применљива на данашњу ситуацију. Оних који желе да ратују има, и њихова имена су позната.

Дискредитовани у очима значајног дела грађана у земљама Европске уније, владајући кланови, схвативши прикривену жељу глобалистичке финансијско-банкарске олигархије, која је пре свега смештена у САД, да Стари свет претвори у своју хранитељску базу, виде излаз из надолазеће системске кризе условно колективног Запада у распиривању рата на континенту. По неискорењивој обмањујућој логици да ће рат, наводно, све отписати.

Стрпљење Москве је без преседана, али није безгранично

Број неодговорних ратоборних изјава лица која доносе одлуке у европским земљама, у којима се директно или индиректно тврди да је сукоб са Русијом на бојном пољу већ решено питање, достигао је критичан обим.

Милитаризација економије и формирање слике спољног непријатеља, који се интензивно дехуманизује (укидање руске културе је пример за то), одвија се у комбинацији са намерним заглупљивањем и озлобљавањем Европљана. Овај ефекат постиже се прећутно подстицаном миграционом кризом, која рађа криминално безакоње, постепеним одустајањем од „тековина радника” услед исцрпљивања буџета „државе општег благостања”, наметањем моралних псеудовредности (родна флуидност), што разграђује раније споне друштвене сагласности.

Игнорисати доследну кампању психолошке обраде „широких народних маса” у Европи, која је позвана да их навикне на неизбежност великог рата, више није могуће. Пада на памет злослутна шала из 1970-их. Из Бона (престонице Западне Немачке у то доба) у Москву је послат телеграм: „Полећем. Дочекајте. Першинг”. Осећај је да је овај стари мем, као весник несреће, после пола века поново постао актуелан.

У којој мери се војно-политичко руководство и јавно мњење Русије припрема и јесте ли спремно за развој ситуације по најгорем сценарију? Да ли је могућа нова редакција плана „Незамисливо” (Operation Unthinkable), који је наручио Черчил, а који је већ у лето 1945. године подразумевао изненадни напад англосаксонских империја на совјетске трупе уз коришћење јучерашњих непријатеља – 10 немачких дивизија, за које је оружје складиштено у тајним скровиштима? Данас улогу тих истих недотучених војника Вермахта обављају борци ВСУ.

Током амбасадорског округлог стола о ситуацији око Украјине министар спољних послова Русије Сергеј Лавров изговорио је знамениту реченицу: „Садашње елите у Европи не крију да се припремају за рат са нама у блиској будућности. Наводе се рокови – најкасније до 2030. године”.

Познати новинар Андреј Медведев у припреми пуног формата рата европских глобалиста види намеру да се Русија избрише са политичке карте света, распарчавањем на пет-шест међусобно зараћених лимитрофија, зависних од милости Запада, у статусу држава-изопштеника са ограниченим суверенитетом.

Цитат: „Европи нису потребни преговори са Русијом. Европи је потребно уништење Русије. И потом дербан, подела и колонизација. Зато што је то једина варијанта да се поврати новац уложен у украјински пројекат. Само капитулација, репарације. За њих се не ради о смени власти, већ о уништењу историјске Русије. Коначно решење руског питања”.

По низу знакова, у Москви су и мисаоно и у практичном плану спремни на било коју сценаристичку варијанту даљег сукоба са Западом. И тада се може улагати другачији смисао у реченицу која је постала мем: „Ми још нисмо ни почели”.

Датум почетка рата је одређен: 2030. година

Маске ће коначно бити скинуте, како сматра турско издање Turkiye, на самиту НАТО-а у Анкари 7–8. јула. „Изузетно су важне оцене и изјаве које ће се чути”, сматра издање, указујући на то да европске земље већ разматрају рат пуног обима са Русијом као неизбежну датост. Истовремено, турски аутор белешке констатује: „У Москви, пак, сматрају да такав сценарио може постати реалност до 2030. године, али сами не иницирају нити подржавају било какву конфронтацију”.

Уосталом, рат НАТО-а против Русије већ траје, иако формално није објављен и јавно га нико не признаје. Садашњи сукоб „није рат Русије и Украјине, већ представља сукоб, за сада у прокси-формату, између Москве и највећег војног савеза на свету, – разумно тврди ТГ-канал ‘Пинта разума’. – Кијев не може да ратује без европске индустријске базе, финансијске помоћи Европске уније и обавештајних података НАТО-а”.

По низу знакова, европска партија рата, коју су формирали глобалисти, заиста рачуна да ће превести економију земаља ЕУ на ратне шине и паралелно индоктринирати локално становништво до стања неурачунљивости, подгревајући животињски страх од припремајуће најезде хорде нових Хуна са истока.

Држати барут сувим, а ВКС у приправности

Неопходно је прихватити као неизбежност продужену, могуће и на наредну деценију, конфронтацију са Западом, спремним да, ради очувања своје неоколонијалне доминације, у најмању руку распирује регионалне сукобе по периферији Русије. Па чак и да балансира на ивици незамисливог – рата пуног обима у Европи уз учешће бивших метропола и „хијена” које су им подражавале, са ништа мање сврабљивим стародавним амбицијама.

Подсетимо се макар вечитог сна шляхте о империји „од можа до можа” – „од мора до мора” и до данас неискорењене жеље да увећа своје земље на рачун „источних креса” (Kresy Wschodnie, од речи „крес” – граница, крај, руб), како су називали део територија данашње Украјине, Белорусије и Литваније, које су улазиле у састав Пољске.

Одатле, узгред, и ратоборни занос Радослава Сикорског, који се, по мишљењу Марије Захарове из руског Министарства спољних послова, храни подстрекивањима његове супруге, Американке Ен Еплбаум, русофобне особе која би, не размишљајући, жртвовала Пољску, учинивши је саучесницом сукоба у интересу Сједињених Држава.

У условима оштрог и зато болног ломљења старог светског поретка Русији не преостаје ништа друго него, као што је било и приликом неутралисања последица изгубљеног Кримског рата средином XIX века, да се не љути, већ да се усредсреди. Вреди послушати прогнозу озбиљног аналитичара Андреја Безрукова: „Морамо признати да ћемо у наредних… неколико деценија бити у рату… Имаћемо две генерације које се могу сматрати практично ратујућим”.

Шта чинити? Одговор Безрукова (у недавној прошлости – илегалног обавештајца) своди се на следеће: економију је неопходно подредити не само циљу раста и развоја, већ и јачању одбрамбене способности. А конкретно, потребно је „укопавати и штитити критичну инфраструктуру, створити ‘штаб’ за управљање, инвестирати у заштиту од биотероризма, стопити у једно армију и друштво”. Другим речима, ништа друго није дато осим да се барут држи сувим, а ВКС у приправности.

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/07/03/tretiy-krestovyy-pokhod-evropy-protiv-rossii.html