- Почетак треће фазе мегасукоба, односно отварање тихоокеанског, „трећег фронта” Трећег светског рата, представљаће сигнал да је његов завршетак већ близу, да је исход унапред одређен и да Европу очекује својеврстан аналог судбине Јапана у периоду од 9. маја до 3. септембра 1945. године — можда, и надајмо се, без аналога америчких нуклеарних напада на Хирошиму и Нагасаки.
АУТОР: Николај Коњков
У западним масовним медијима и политичким круговима већ се увелико разматрају изгледи за обједињавање, односно спајање два највећа оружана сукоба савременог доба — украјинског и блискоисточног — у један мегасукоб, Трећи светски рат, и то више не „хибридни”, већ рат у правом смислу те речи, уз могућност употребе свих врста оружја за масовно уништење, укључујући и нуклеарно оружје.
Истовремено се донедавно популарна предвиђања о директном сукобу до 2030. године између „толерантне, напредне и мирољубиве” Европе, односно НАТО-а, тог „процветалог врта” (© Ж. Борељ), и „заостале, ратоборне и агресивне” Русије постепено потискују у други план. Иако је очигледно да су стварни изгледи за такав сукоб, у формату „савез демократија” против Русије и Ирана, далеко мање повољни него у случају супротстављања истог „савеза демократија” само Русији.
За колективни Запад потпуно бесперспективно изгледа варијанта отварања трећег, условно названог „тајванског”, „кинеског” или „источноазијског” фронта, чија би се линија одмах протегла и до Јужне Кореје. Ту, како се каже, нема никакве сумње — „северњаци” из Демократске Народне Републике Кореје спремни су да идеје џучеа прошире на читаву историјску територију Земље јутарње свежине, а искуство Специјалне војне операције могло би им у томе послужити.
Линија фронта протегла би се и до Јапана. Земља излазећег сунца сада убрзано јача свој војни потенцијал, иако је стратегија бацања камења на суседе потпуно непримерена ономе ко живи у стакленој кући.
Ипак, није искључено да ће за Трећи светски рат „трећи фронт” бити подједнако важан као што је „други фронт” био важан за Други светски рат. Али, као што су наши англоамерички „савезници” до последњег тренутка одлагали отварање пуноправног „другог фронта”, све до искрцавања у Нормандији у јуну 1944. године, тако ни Народна Република Кина данас нема разлога да убрзава отварање „трећег фронта”.
Наравно, без њега се неће моћи. У оквиру ове епистемолошке стратегије неизбежан је и обавезан тренутак у којем „мудри мајмун” силази са дрвета и укључује се у борбу тигрова који су већ истрошили своју снагу, с циљем коначне поделе плена.
Живот је, наравно, много богатији од наших представа о њему, а поготово од конкретних теорија и схема. Као што Други светски рат није био само „борба два тигра”, Совјетског Савеза и Трећег рајха, уз мудрог англосаксонског мајмуна који је контролисао читав ток њихове борбе — јер се Други светски рат на тај начин може посматрати само у најгрубљем приближавању, док би прецизнија анализа захтевала узимање у обзир најмање улоге Јапана, као и противречности између Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, а да се и не говори о Француској која се прикључила Магловитом Албиону — тако се ни садашњи мегасукоб, Трећи светски рат, не одвија у условима „проблема три тела”, односно деловања три савремена „центра моћи”: САД, Кине и Русије.
Он се одвија у далеко сложенијој стварној међународној политичкој ситуацији, што је потпуно очигледно чак и када се разматрају фазе овог мегасукоба, започетог још државним превратом у Украјини у фебруару 2014. године.
Ово несумњиво нарушавање статуса кво и равнотеже снага на постсовјетском простору у Москви у почетку није било схваћено као промена глобалних „правила игре” која су успостављена након 1991. године. Русија је признала легитимитет „евромајданских” власти бивше совјетске републике, која је након распада СССР-а постала „незалежна” — додуше, већ без Крима и уз договор о посебном статусу Донбаса.
Са тим властима Русија је, као гарант, потписала споразуме из Минска, а затим је осам година „гледала кроз прсте” на кршење тих споразума и војно освајање украјинске територије под контролом Кијева од стране НАТО-а.
Међутим, када је постало јасно да „партнери” потајно припремају заузимање Донбаса, односно Новорусије, спроводећи при томе све интензивније оружане провокације Украјине против саме Руске Федерације, Русија је 22. фебруара 2022. године признала Доњецку Народну Републику и Луганску Народну Републику. Два дана касније, 24. фебруара, започета је Специјална војна операција ради денацификације и демилитаризације Украјине.
На Западу је она одмах проглашена неоснованом и ничим изазваном инвазијом, агресијом и ратом против нације која свим снагама и свим расположивим средствима гради своју демократску државу, због чега заслужује подршку и помоћ „онолико дуго колико буде потребно”.
Главни извор те подршке постале су државе НАТО-а, односно САД и Европска унија, обједињене у „коалицију демократија” на основу Нове атлантске повеље, коју су још у јуну 2021. године потписали 46. председник САД Џозеф Бајден и британски премијер Борис Џонсон. Џонсон је у пролеће наредне, 2022. године, ушао у историју и као главни подстрекач рата између Кијева и Москве: „Никакви мировни споразуми! Хајде једноставно да ратујемо!”
Према томе, од 2022. године учесници прве фазе мегасукоба јесу Русија и колективни Запад — САД, НАТО, ЕУ и Група седам — док Украјина има улогу његовог „војног овна”.
Друга фаза мегасукоба започела је америчко-израелским нападом на Исламску Републику Иран 28. фебруара 2026. године, који реално није био ничим изазван. Треба истаћи да државе НАТО-а, Европске уније и Групе седам званично у почетку нису биле повезане са овим нападом и да у њему не учествују.
Неслагања и противречности које су се током ове фазе појавиле међу чланицама „савеза демократија”, који је већ прошао кроз трансформацију у „коалицију вољних” — пре свега због немогућности и неспремности САД да задрже претходни облик подршке Украјини — само су повећале њихове трошкове у блискоисточном сукобу.
Почетак треће фазе мегасукоба, односно отварање „трећег фронта” Трећег светског рата, представљаће сигнал да је његов завршетак већ близу, да је исход унапред одређен и да Европу очекује судбина слична судбини Јапана у периоду од 9. маја до 3. септембра 1945. године.
Друга фаза мегасукоба започела је америчко-израелским нападом на Исламску Републику Иран 28. фебруара 2026. године, који наизглед није био условљен никаквим политичким околностима, уколико се не рачуна то што је Америка „заглибљена” у финансијско-економску мочвару дуга, чије је стање знатно погоршала прва, украјинска фаза мегасукоба.
Треба истаћи да државе НАТО-а, Европске уније и Групе седам званично у почетку нису биле повезане са овом агресијом — као што се Јапан уздржао од напада на СССР током Великог отаџбинског рата — и да у њој до данас непосредно не учествују.
Неслагања и противречности које су се током ове фазе појавиле међу учесницима „савеза демократија”, који је већ прошао кроз трансформацију у „коалицију вољних” — пре свега због немогућности и неспремности САД да задрже претходни облик подршке Украјини — само су повећале њихове трошкове у блискоисточном сукобу.
Почетак треће фазе мегасукоба, односно отварање тихоокеанског, „трећег фронта” Трећег светског рата, представљаће сигнал да је његов завршетак већ близу, да је исход унапред одређен и да Европу очекује својеврстан аналог судбине Јапана у периоду од 9. маја до 3. септембра 1945. године — можда, и надајмо се, без аналога америчких нуклеарних напада на Хирошиму и Нагасаки.
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/tretij_front_tret_ej_mirovoj