- На крају, ту је „Астреа лезбијан фаундејшн фор џастис”. Упркос лезбијском називу, фонд великодушно дели новац трансродним и родно разноврсним пројектима: заштити од насиља, приступу правосуђу и здравственој заштити. Очигледно је реч „лезбијка” у називу остала из носталгије.
- Све ове структуре, попут печурака после кише, ничу на америчком тлу, обилно ђубреном посебно створеном содомитском идеологијом и новцем оних који сањају да организују антрополошку транзицију читавог човечанства.
АУТОР: Алексеј Гончаров
Амерички портал „Американ тинкер” скреће пажњу на „јединствен феномен”. Према информацијама овог издања, 94% (!) деце водећих америчких познатих личности идентификује се као трансродне или небинарне* особе. Ова дивља статистика осликава слику у којој подршка такозваној родној разноликости међу звездама и њиховим потомцима подсећа на друштвено-психичко лудило. Међутим, сви ови процеси нипошто нису спонтани. Неко је овај модел вешто изградио, он није могао да се појави сам од себе.
Чињенице објављене у наставку преузете су из наступа Блер Вајт. Вајт је рођен у Калифорнији 1993. године, а са двадесет година прошао је кроз трансродну транзицију. На тај кобни корак одлучио се док је био либерал, али се касније претворио у један од најистакнутијих антипрогресивистичких гласова у САД. Посебно огорчење код њега изазивају покушаји увођења трансродне агенде у школе, медије и дечје главе посредством друштвених мрежа, што се у САД и сада догађа отворено и свуда.
Списак америчких познатих личности које имају трансродну децу подсећа на садржај холивудске енциклопедије. Меган Фокс, Двејн Вејд, Шарлиз Терон, Џенифер Лопез, Џенифер Гарнер, Синтија Никсон, Бен Афлек, Џејми Ли Кертис, Шер, Наоми Вотс, Роберт де Ниро — и то су само они чија имена није потребно „гуглати”. Ако се спустимо на ниво ријалити-програма, списак би се протегао на још три новинске стране.
Посебну пажњу заслужује прича глумице Меган Фокс. Глумица има тројицу синова и сваки од њих, судећи према њеним јавним изјавама, гаји склоност према хаљинама. Сама Фокс то објашњава дирљивом непосредношћу: „Ноа је почела да носи хаљине када је имала три године. Купила сам много књига на ту тему — неке су написала трансродна деца. Оне објашњавају да можете бити дечак и носити хаљину, изражавати себе кроз одећу и да то није нужно повезано са сексуалном оријентацијом. Зато сам од најранијег узраста укључила женску одећу у њихов свакодневни живот.” Реч је о свој тројици синова. Вероватноћа да тројица дечака, независно један од другог, пате од исте тежње ка ненормалности упоредива је са шансом да се три пута узастопно добије на пакленој лутрији. Подударност делује сувише наметљиво да би била случајна. Пре ће бити да овде питање није у деци, већ у њиховом окружењу. Тачније — у мами!
У старој медицинској литератури — оној која се данас у САД или оспорава или уклања из интернет-простора — помињу се бројни фактори који могу да изазову такозвану родну дисфорију. Међу њима је, на пример, трауматично искуство у раном узрасту. И ту је умесно подсетити се још једног цитата Меган Фокс: „Мој вереник и ја понекад пијемо крв једно другог искључиво у ритуалне сврхе.”
Небинарно дете Бена Афлека и Џенифер Гарнер извршило је каминг-аут са петнаест година. И то није учинило било где, већ на дединој сахрани — стојећи на позорници током опроштајног говора. Теже место за слична открића могло би се замислити једино у виду сопственог венчања. Сахране ионако ретко бивају веселе, али када се жалости дода и „родни ребрендинг” непосредно поред ковчега, то захтева посебну оцену. Очигледно васпитање у породицама познатих личности има своје антиљудске особености.
Све познате личности су по дефиницији нарцисоидне — иначе се у тој индустрији не може опстати. То није нужно лоше. Али када човек личне драме и осећања своје деце претвара у представу — зар то није застрашујуће?
Џенифер Лопез, бивша Афлекова супруга, такође не заостаје: њено небинарно дете објавило је то о себи са четрнаест година, непосредно на позорници током заједничког наступа са мајком.
Синтија Никсон је глумица лезбијка која, колико год то чудно звучало, има дете. Ипак, у томе нема ничег необичног. Она активно користи своју мајчинску улогу у јавним наступима са оваквим садржајем: „Овде сам као мајка поносног транс-мушкарца. Као тетка поносног транс-мушкарца. Дете моје најбоље пријатељице је транс. И најбољи пријатељ мог детета је транс.” Ако се у једном кругу испостави да су сви око њих трансродни, то више подсећа на секту него на некаква индивидуална одступања.
Глумица Шарлиз Терон усвојила је дете из Јужне Африке које је, према њеним тврдњама, са три године изјавило: „Ја нисам дечак.” Три године су узраст у којем су деца обично уверена да небом лети брадати деда са врећом поклона и уопште их није брига за питања родног идентитета. Касније је то дете више пута виђано у хаљинама, а у емисији „Поглед” Терон је исправила водитељку: уместо „он” рекла је „она!”. Међутим, према неким подацима, то исто дете у школи инсистира на мушким заменицама. У земљи из које потиче реч „трансродан” не постоји у речнику. Терон је извела дечака из сиромашне, али психички нормалне средине и упорно покушава да га претвори у девојчицу.
Двејн Вејд и Габријел Јунион представљају још један упечатљив дуо. Њихова ћерка Заја извршила је каминг-аут са дванаест година и готово одмах постала активисткиња, не чекајући пунолетство. Габријел Јунион, њена маћеха, држи ватрене говоре о правима црних трансродних особа: „Хоћемо ли се борити за неке или за све? Укрштање права црнаца и ЛГБТ* особа и даље је проблематично. Црне трансродне особе постају мете, изложене су терору и прогону. Сваког дана. Свуда…” Иронија судбине састоји се у томе што би се, када би се почели анализирати конкретни случајеви угњетавања црних транс-жена, брзо показало да у већини случајева жртве страдају од руку других црних жена. Али на церемонији доделе награда о томе је, наравно, забрањено говорити — дозвољено је оптужити белу Америку и прогласити злогласну нетрпељивост према нетрпељивости.
Када родитељи-звезде изведу своје малолетно дете на позорницу ради сличних изјава, они га заправо лишавају права на избор. Ако си већ са дванаест или четрнаест година постао јавни симбол транс-активизма, како касније рећи: „Знате, мислим да сам се ипак предомислио”? То је као да дете сместите у биоскоп из којег не може да изађе до краја пројекције. На тај начин деца познатих личности постају идеолошка сценографија глобалиста.
Најзабавније је — ако је та реч овде уопште примерена — што је ова пракса изашла изван граница Холивуда. Сада обичне беле либералне жене средње класе користе сопствену децу као додатак свом прогресивном имиџу — готово као ташну или брендиране наочаре. Трансродно дете постаје потврда родитељске толеранције, отворености и напредности. Оно постаје пропусница за заједницу „исправних и прихватљивих”. И што је живот детета због тога тежи, то је повољније за такве мајке.
Неко ће рећи да се тако пред нашим очима одвија деградација западне цивилизације. Међутим, у овој баханалији нема ничега историјски условљеног, ничега природног. Превише је подударности, превише режираних сцена, превише каминг-аута, превише тога што личи на добро постављену представу. И само једно питање за сада остаје без одговора: ко је главни режисер ове представе и зашто скрива своје лице? Не, глобалистичка Гулчатај никада неће изаћи из сенке.
Ипак, осим холивудских родитеља који сопствену децу претварају у дугине заставе трансхуманизма, постоји и сасвим организована финансијска инфраструктура која обезбеђује подршку овом правцу. Ево само неколико фондова који са завидном упорношћу улажу средства у оно што се не без основа назива „друштвеним експериментом над човечанством”.
Почнимо од фонда „Бореалис филантропи — Фанд фор транс џенерејшнс” (скраћено FTG). Овај фонд подржава организације које се брину о безбедности транс-заједнице, приступу хормонској терапији, операцијама промене пола, смештају, социјалној помоћи и грантовима.
Следећа структура је „Аркус фаундејшн”. То је стари, искусни играч на пољу транс-филантропије. Фонд финансира адвокате, борбу организација за људска права против дискриминације и пројекте за побољшање приступа хормонској терапији и операцијама промене пола.
„Тавани фаундејшн” је дело Џенифер Прицкер, транс-жене из клана Прицкер — оних истих чије им богатство омогућава да не брину о ценама јаја. Фонд подржава истраживања „разумевања рода и сексуалности” — јер без истраживања то никако не бисмо могли да разумемо — као и финансирање летњих кампова за транс-младе и иницијатива за подршку трансродним особама у војсци.
На крају, ту је „Астреа лезбијан фаундејшн фор џастис”. Упркос лезбијском називу, фонд великодушно дели новац трансродним и родно разноврсним пројектима: заштити од насиља, приступу правосуђу и здравственој заштити. Очигледно је реч „лезбијка” у називу остала из носталгије.
Све ове структуре, попут печурака после кише, ничу на америчком тлу, обилно ђубреном посебно створеном содомитском идеологијом и новцем оних који сањају да организују антрополошку транзицију читавог човечанства.
*Покрет ЛГБТ проглашен је у Русији екстремистичким и забрањен.
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/transsatanizm