• Не ретко се, нарочито од српских политичара чује флоскула, када говоре о САД, Великој Британији, Француској, да су то наши „традиционални, стални пријатељи“, позивајући се при том на светске ратове и аналогно томе о Немачкој, као „традиционалним, сталним непријатељима“. 
  • Њима се, наравно, може одговорити сазнањем, које услед честих понављања у међувремену делује слично банално, поседује међутим предност да је то истина, наиме, да у међудржавним односима у принципу не постоје никакви традиционални, стални пријатељи, већ само традиционални, стални интереси.
  • Тим српским политичарима се може, дакле, опростити декламовање дотичне мантре о пријатељству, само ако а. ни сами не верују у то и још важније б. ако вазда имају на уму да им је основни задатак заштита сопствених националних и државних интереса свога народа.
  • Узмимо за пример, као кратко образложење овог става своје „традиционалне, сталне (не)пријатеље“, САД и Немачку, а у контексту последњих балканских ратова при распаду друге Југославије.

АУТОР: Владимир Умељић

Ако покушамо да поједностављено и фигуративно представимо себи функционалну структуру САД и при томе се помогнемо биологизирањем, онда би срце овог организма смео да представља Волстрит, не наравно у некаквом емоционално-поетском смислу, већ као моћна пумпа, који одлучује о доларском крвотоку, пумпа ту зелену крв у све делове организма, усисава потом и пречишћава дотичну, ма колико успут упрљану „течност“ и одлучује о степену њеног враћања у оптицај.

Пентагон тј. војно-индустријски комплекс би по овом моделу размишљања смео да фигурира као активни фактор прибављања „хране“ за Волстрит ван САД, „нормални“ људи одговарају удовима а политички естаблишмент (Председник, Влада, Конгрес, Сенат) представљају мозак, односно ону познату десетину можданог капацитета, коју и хумана медицина познаје у односу на човека.

Осталих девет десетина, о чијој функцији и функционисању се само може нагађати, индиректно закључивати или пак шпекулисати, чине тајне службе и њихови господари.

Задржимо се на овим последњим.

За подсећање, прво пар података о ситуацији пре и за време последњих балканских ратова при распаду друге Југославије:

Иницијална каписла избијања оружаних сукоба у другој Југославији било једнострано проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поновно уједињена и ојачала Немачка у децембру 1991. буквално изнудила – преурањено и селективно – међународно признање ових сецесионистичких југословенских република од стране „НАТО-демократија“.

Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције: Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер (HansDietrich Genscher) је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским Кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније. Дефиниција („узурпација власти над дефиницијама стварности“) правне основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.

Тиме је радикално прекршен и поништен један табу, који је од краја Другог светског рата био битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још – ЕГ) у холандском Мастрихту једноставно одбио да разговара о договореном историјском увођењу једне заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких југословенских република).

То се на крају једне напорне преговарачке ноћи и догодило и тадашњи амерички министар иностраних послова Џејмс Бејкер (James Baker) је ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту“.

Једнострани акционизам Немачке (иницијално и Ватикана) у деведесетим годинама XX века се значи легитимно може означити као планска „примена дипломатске силе“, као отворено опредељивање за једну конфликтну страну и за стављање како савезника, тако и противника пред свршен чин. На први поглед ризична калкулација Берлина се међутим убрзо показала исправном, јер је свесно провоцирана ескалација сукоба у Југославији у смеру рата била у суштини и врло очигледно добродошла САД и НАТО-савезу, чији се експанзионизам од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, од нестанка тзв. биполарног света перманентно и непревидиво потенцирао.

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће оваква политика неминовно довести до одсудне ескалације у Југославији: Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар (Javier Pérez de Cuéllar) упозорио је нпр. већ 15. децембра 1991. „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

И званични посредници САД и ЕУ за Југославију, Лорд Карингтон (Peter Carrington) и Сајрус Венс (Cyrus Vance), упозорили су на непримереност „самосталних и појединачних признања”. Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар упозорио је још једном 16. децембра 1991., да су „прерана и селективна признавања штетна“, итд.

Свакако, то нису биле никакве спонтане и непромишљене радње, јасно је да су пре паљења оне иницијалне каписле (проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске), које је резултирало ратовима на Балкану, биле неопходне вишегодишње систематске припреме за овај пројекат.

Погледајмо ко је заправо вршио те припреме.

„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском тајном службом систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао један интензивни контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (…) Познато је и да је тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер у телефонским контактима са хрватским председником Туђманом, који су снимљени од стране америчке тајне службе, више пута изричито стављао Туђмана под притисак, да обзнани независност Хрватске (иницијална каписла избијања оружаних сукоба).“

Постоје, међутим, и подаци, који говоре да је та сарадња немачке тајне службе БНД, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена, што је потом кулминирало крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. БНД-шеф је тада био Клаус Кинкел (Klaus Kinkel), који ће потом постати немачки министар иностраних послова у време припреме НАТО-напада на остатак Југославије 1999.:

„У то време (седамдесете године XX века, прим. аутора) партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму, од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачићеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор (подвучено од стране овог аутора) политике на Балкану.“

За подсећање – дотични Крајачић је већ у шездесетим годинама XX века врло експлицитно и јавно заступао свој став у односу на Србе: „Било је и тада, свакако, одступања од те комунистичке „интернационалистичке, братствено-јединствене“ форме заташкавања усташке прошлости. Када је нпр. 3. јула 1966. године, отваран један спомен-парк на терену некадашњег концентрационог логора Јасеновац, високи хрватски комунистички функционер, бивши шеф југословенске и хрватске тајне службе, и тада актуелни председник хрватског парламента, Сабора, И. С. Крајачић, поздравио је српску делегацију речима: „Мало вас смо, својевремено, овде побили!“ „Кажњен“ је, искључиво, повлачењем са положаја председника хрватског Сабора.

Погледајмо овде како је један хрватски аналитичар 2008. видео ову изузетно занимљиву историјску фигуру. Миро Симчић такође потврђује горе наведени став и наводе Цумаха (Andreas Zumach) и Енбома (Erich Schmidt Eenboom) (ослањајући се делимично на последњег) о улози немачког БНД при разбијању друге Југославије, а тиме индиректно и континуитет немачке (наравно и хрватско-националистичке) политике кроз читав XX век, без обзира на класичну и у суштини одавно превазиђену поделу на „десну“ или „леву“ идеолошку оријентацију њених носилаца:

„Иван Стево Крајачић. Послије оснивања ОЗН-е 1944. године, постављен је за њезиног начелника, а на тој се дужности налазио и послије рата, до 1946. године, када је, у чину генералпуковника, преведен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова Хрватске. На тој се дужности налазио до 1953. године, од 1953. до 1963. био је потпрједседник Извршног већа Сабора Хрватске и члан Савезног извршног већа, и предсједник СУБНОР-а Хрватске од 1959 до 1961, а од 1963. до 1967. налази се на дужности предсједника Сабора Хрватске.

Иницијалне припреме „помирења усташа и комуниста“ извео је Иван Крајачић Стево (…) Он је, наиме, припремио 150 југославенских путовница већ на почетку осамдесетих година прошлог стољећа и с њемачком тајном службом, као и у договору с усташким екстремистима подијелио их значајним члановима хрватске националистичке емиграције.

Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи, противили тому. Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…) Да се догодио опасан и трајан раскол у југославенском политичком врху, Њемци су закључили већ 1962. године на основи британских открића. Антун Духачек дјеловање њемачке тајне службе дијели на три фазе. На почетку је само пасивно про-матрала догађаје, послије 1971. активно подупрла хрватски сепаратистички покрет, а након Титове смрти веома активно разбијала Југославију.

Еенбоом држи да је Крајачић заправо био увјерени хрватски националист и сепаратист. Послије рушења маспока 1973. године створио је снажну мрежу сурадника, а БНД је у Хрватској створио своју мрежу с више од сто агената. Циљаним запошљавањем Крајачић је на крајње спретан начин увукао своје људе у цивилну и војну обавјештајну службу, у дипломацију и различите структуре власти.

Његови су кадрови били Јосип Манолић и Јосип Бољковац, први министар унутрашњих послова у Туђмановој влади. Манолић је вратио Совјетима 1983. године своју радијску станицу којом је десетљећима био повезан са совјетским тајним службама. Манолић и Бољковац наслиједили су Крајачићеву мрежу и његов пројект осамостаљења Хрватске с БНД-ом. Еенбоом спомиње и друга имена, од којих су нека актуална и данас. Прије свега Туђмана, који је по његовим ријечима, од идеолога хрватске самостојности Бруне Бушића украо рјешења и послије их продавао као своја. Ту је још Стипе Месић, Јосип Перковић, али и особе из опозиције, примјерице, Дражен Будиша и Звонимир Чичак.

Првобитну немачку тајну службу после Другог светског рата, која ће се касније преименовати БНД, основала је окупациона сила САД већ у јуну 1945. а ЦИА ју је званично и директно преузела 1. јула 1949., две године после сопственог оснивања. Ту службу је водио Хитлеров високи обавештајац и витез римокатоличког Малтешког реда, генерал Рајнхард Гелен / Reinhard Gehlen, а водећа места су – са знањем и сагласношћу Американаца, који су и о томе водили статистику – великим делом заузели бивши припадници Хитлерових тоталитаристичких елита, нацистичких партијских и државних, полицијских и војних организација Гестапоа, СС, СД, СА, Вермахта и Абвера.

Тај исти Гелен је (под шифрованим агентским именом „Др. Шнајдер“) водио БНД, од 1. априла 1956. сада и званично под само немачком јурисдикцијом, у новој демократској Немачкој све до 1968. године.

То му није сметало да се и даље стара о својим злочиначким „ратним друговима“, да на пр. помогне најближем сараднику Адолфа Ајхмана, два пута у одсуству на смрт осуђеном СС-Хауптштурмфиреру Alois Brunner-у, да побегне од руке правде у Сирију, као и да здушно помаже убеђеном неонацисти Gerhard Frey-у да после рата етаблира своју екстремно десничарску организацију (политичку партију „Deutsche Volksunion“), као и надрегионалне новине истог идеолошког опредељења „National-Zeitung“.

Малтешки витез Гелен није, наравно, заборавио ни своју матичну организацију, те је ревносно снабдевао и Ватикан резултатима своје шпијунаже. То је спроводио преко свог полубрата Јоханеса Гелена / Johannes Gehlen-a (шифровано агентско име „Đovani“), који је у Ватикану радио као секретар једног од директора Малтешког ордена.

Разумљиво је, да су САД а) по природи ствари (императив континуитета предвођења блока западних сила) морале да опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО-политике и б) да је политичко-економски и војни лоби у америчком естаблишменту у овом развоју ситуације, у међувремену открио (или накнадно само препознао) своје сопствене глобално-стратешке интересе.

Оних девет десетина „мозга“ САД и Немачке, тајне службе, испостављају се дакле као изузетно компатибилне. Како се то слаже са чињеницом, да су ове две државе у оба светска рата биле противници? Где би требало тражити додирне тачке?

Другим речима, какав интерес је у овим трагедијама пронашао Волстрит, „срце“, животна пумпа америчке државе, која неуморно усисава, пречишћава и испумпава зелену доларску бујицу?

Разлози се налаза како у идеолошкој, тако и наравно (превасходно) у финансијској области.

Адолф Хитлер није крио одушевљење и знао је у свом програматском памфлету „Мајн Кампф“ да похвали, као и да у свом следственом „Програму еутаназије мање вредног живота“ (убијање стотина хиљада болесних и хендикепираних лица) примени у пракси једну од детерминанти социјалне климе у САД од почетка XX века:

„Томе је припадала бизарна идеологија „нордијске господарске расе“ или пак елиминација „мање вредних (еугеника). Већ 1914. је влада САД заједно са познатим фондацијама, са Рокфелеровом, Карнегијевом, итд. као и са познатим научницима са америчких универзитета израдила детаљни „Расни програм“ и то не само за своју земљу, већ за читаво човечанство. По тим плановима је требало да до 1985. године само у САД буде уништено око 45 милиона „мање вредних људи“.

Осим ове расистичко-идеолошке компатибилности тј. подршке и инспирације постојала је и врло конкретна привредна сарадња, чији мото је тадашњи шеф Џенерал Моторса Alfred Sloan на следећи начин образложио: „Један интернационални концерн води своје послове искључиво на пословној бази и не обазире се на политичке погледе на свет свог руководства или држава, у којима се одвија његова активност.“

Фирма Кодак је признала да је тада користила раднике, које су нацисти присилно доводили из окупираних земаља. Амерички публициста Edwin Black је у својој књизи „IBM и Холокауст“ указао на чињеницу да је ова фирма развила систем картица и тзв. Hollerith-машине, помоћу којих је организација депортовања Јевреја у концентрационе логоре и њихово масовно убиство постало знатно ефицијентније. Кока Кола је 1933. продавала око 100.000 сандука свог напитка годишње у Немачкој 1939. већ око 4,5 милиона и исказала је своју захвалност режиму нпр. и спонзорством Олимпијским игара у Берлину 1936, које су пропагандистички подизале Хитлеров углед у свету, итд.

Још већу тежину имају резултати истраживања, које је јавности представио Antony C. Sutton:

„Док се полуистина да је хитлеризам побеђен захваљујући доприносу америчких оружаних снага неуморно утерује у главе, пређуткује се друга половина истине. Чињеница да је хитлеризам само уз помоћ англо-америчког капитала уопште могао да настане, представља наиме још увек табу-тему званичне историографије“.

Финансијска и привредна сарадња између САД и Немачке је заправо започела одмах после завршетка Првог светског рата, када су побеђеној Немачкој наметнуте ратне репарације у скоро утопијској висини од 132 милијарде златних марака:

„Њујоршка банка Morgan & Co је прво развила тзв. Owen Young -план а потом Dawes -план, по коме су од 1924. у Немачку ишле милијарде долара годишње као кредити, највећим делом из САД а мањим из Велике Британије. Један део је ишао немачкој држави (по повишеним каматама) а други немачкој индустрији, да би се поново подигла привреда. Држава је та средства употребљавала мањим делом за изградњу инфраструктуре а већим за отплату репарација, које су значи само кроз кредите исплаћиване.

То је било врло профитабилно за приватне банкаре, за инвесторе из САД и Велике Британије а немачка привреда је почела да цвета и релативно брзо постала друга по снази у свету. Захваљујући кредитима повериоци (Италија, Белгија, Француска, итд.) су добијали репарације и плаћали сопствене ратне дугове САД и Великој Британији, које су дакле вишеструко профитирале на Првом светском рату и његовим последицама.

Кружни ток капитала је био довршен.

Англо-амерички финансијски магнати су уз то у двадесетим годинама радили на изградњи картелског система у немачкој индустрији, који ће неколико година касније битно помоћи доласку Хитлера на власт. Три највећа кредита у оквиру Dawes-плана, која су од стране интернационалних банкара у Wall Street-у стављена на располагање, отишла су управо дотичним немачким картелима, монополистичким концернима. Три четвртине укупне суме су дале три америчке банке – Dillon, Read & Co, Harris, Forbes & Co и National City Company – и оне су оствариле и највеће профите.

Међу продуктима које су два немачка картела, „IG Farben“ и „Vereinigte Stahlwerke“, производила, издвајају се нарочито катран, један споредни продукт при производњи кокса из каменог угља и хемијски азот (Nitrogenium), који су од есенцијалне важности при производњи експлозива. Ова два концерна су дакле у предвечерје Другог светског рата 1937-1938. производила 95% немачког експлозива и то захваљујући америчком капиталу а делимично и америчкој технологији. Други битни предуслов за вођење рата је поседовање течних горива. Немачка није поседовала налазишта нафте, али велике резерве каменог угља јесте. Хемичари концерна „IG Farben“ успели су да развију поступак хидрирања, којим се угаљ трансформише у нафту и то уз обилну помоћ америчке компаније „Standard Oil“ (John D. Rockefeller). У смислу интензивирања сарадње немачка фирма „IG Farben“ је основала своја представништва у САД, 1928. „Holding IG Chemie“ и 1929. „American IG Chemical Company“ и делила светска права на процес хидрирања са америчким „Standard Oil“.

Хитлерова Немачка је решила питање производње експлозива и течног горива.
Тиме се помоћ САД при милитаризацији нацистичке Немачке није исцрпела. Опел, у стопроцентном власништву америчког Џенерал Моторса и Форд, у стопроцентном власништву америчке Форд Мотор Компани Детроит, били су највећи произвођачи Хитлерових тенкова (војних камиона, џипова, итд), против чега ове компаније никада нису протествовале, њихове су зараде на нечовечном рату немачког диктатора биле наиме енормне.

Историчар Ashby Turner је открио да је Џенерал моторс водеће позиције код Опела разделио нацистима а јеврејске сараднике или отпустио или мањим делом преместио у САД. И амерички ауто-концерн Форд је активно помагао нацистички режим чак и за време рата путем послова робне размене. Хенри Форд је био отворени и горљиви антисемит, и Wolfgang Zdral је установио да је он сваке године честитао Хитлеру рођендан уплатом од 50.000 рајхсмарака на његов приватни рачун код банке Bankhaus J. H. Stein. Форд је пак за узврат од свог нацистичког пријатеља добио највише одликовање за странце, „Großkreuz des Deutschen Adlerordens“.

Познато је да Хитлерова национал-социјалистичка партија NSDAP од раних двадесетих година добијала велику подршку немачких индустријалаца. Antony Sutton је међутим установио да су то претежно биле немачке фирме са интернационалним карактером, које су биле основане америчким капиталом, делом биле у америчком поседу и биле вођене од стране америчких директора, дакле – поред на пр. немачких Thyssen и Kirdorf – IG Farben, AEG, DAPAG (Deutsch-Amerikanische Petroleum A.G., итд.

Само 1932-1933. је један од директора АЕГ (30% у америчком власништву), Фридрих Флик (Friedrich Flick), уплатио 150.000 рајхсмарака директно на банковни рачун NSDAP. При познатом „Сусрету у Кајзерхофу“ између Хитлера и неколико индустријалаца (међу њима представника немачке и америчке фирме „IG Farben“) у мају 1932. скупљено је 500.000 рајхсмарака и уплаћено на рачун Хитлеровог заменика Рудолфа Хеса у Deutsche Bank. Херман Геринг је био домаћин сусрета 20. фебруара 1933, када је Hjalmar Schacht примио око 1,3 милиона рајхсмарака за финансирање Хитлерове кампање за изборе од 5. марта, итд.

Ово указује на чињеницу да шта више ни у случају Адолфа Хитлера „црно-бела“ представа стварности не одговара правом стању ствари. Он и његова партија као и читав репресивни државни апарат (полиција, војска, тајне службе, итд.) Немачке несумњиво сносе највећу одговорност за све ужасе Другог светског рата као и за велике геноциде у европском XX веку (и у случају Србоцида у хрватској држави 1941-1945. та одговорност је енормна, али индиректна). Велики број других учесника тадашњих историјских догађања сноси међутим своју (асиметричну) одговорност за развој истих.

Ко су дакле биле најважније финансијске, идеолошке, политичке, војно-индустријске и извршне „бабице“ из окцидентално-европске културолошке традиције при рађању и „вољни помагачи“ (Д. Ј. Голдхаген) при јачању и делању нацистичког диктатора?

‒ При утемељењу свог убилачког расизма Хитлер се ослањао на миленијумску традицију римокатоличке цркве: „Јеврејска нација не ради (…) она је слична једном огромном полипу (…) то су све сами паразити…“ (орган папинског језуитског реда Цивилтà цаттолица, 1896); „Ако и ми постанемо жртве овог тиранина свих народа, читава земљина кугла ће потонути у загрљај тог огромног полипа (…) Јевреји су паразити на телу других народа…“ (Хитлер у „Мajн Кампфу“); „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“ (Адолф Хитлер, 1936), као и на расизам и антисемитизам у САД (идеологија „нордијске господарске расе“ и елиминација „мање вредних људи“ (еугеника). То су дакле биле идеолошке „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ По изласку из затвора он је добио битну помоћ немачких римокатолички детерминисаних политичких партија при поновном легализовању његове NSDAP а по демократском уласку у парламент добио је од истих партија одлучујућу помоћ при рушењу Вајмарске републике и увођењу једнопартијске страховладе, тоталитаризма у Немачкој. То су дакле биле политичке „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Богати немачки индустријалци и банкари заједно са богатим не-немачким индустријалцима и банкарима из исте културолошке традиције, у првој линији из САД и Велике Британије, постарали су се за обезбеђење довољног капитала за финансирање Хитлерове изборне кампање и улазак у немачки парламент. То су дакле биле финансијске „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Милиони Немаца (као и не баш занемарљиви број других „нормалних“ људи из исте културолошке традиције, јер само у СС-јединицама је нпр. служило око 150.000 добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе, највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца) дубоко су интернализовали Хитлерову нељудску идеологију и дали му свој глас на демократским изборима а потом и нацистичку дехуманизацију циљних група геноцида, и извршили њихово масовно убиство. То су дакле биле извршне „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Представници исте културолошке традиције за време последњих балканских ратова на крају XX века показали су принципијелно исти начин мишљења (говора и) делања, закључно са поново васкрслом масивном дехуманизацијом циљне групе. Они су се ослањали на репресивну наддржавну НАТО-силу, да би остварили своје политичке и економско-финансијске циљеве. Паралелни покушаји да се дехуманизација циљне групе представи као морално-етички условљена реакција „у име хуманизма, демократије и одбране људских права“ последица је консеквентне узурпације власти над дефиницијама стварности и психагогије. Тај (начелно исти) начин мишљења (говора и) делања нема никакве везе са етиком и моралом.

Историја се поновила и по завршетку Другог светског рата, тада је „Dawes-план“ постао актуелан под именом „Маршалов план“ и САД су ставиле 13,12 милијарди US $ (одговара вредности од 127,1 милијарди US $ 2013.) на располагање, од чега је Немачка добила 1,4 милијарди као кредит, разуме се са каматама. Та средства су имала несумњиво позитивно дејство, не толико у реалном економском колико у каритативном и психолошком смислу, јер су износила мање од 3 % националног прихода у 16 држава-прималаца помоћи. Историчар економије Barry Eichengreen је израчунао да је кроз њих брутосоцијални продукт прималаца растао између 1948-1951. просечно само за 0,5%.

Колико, дакле у светлу ових неоспорних историјских чињеница има смисла говорити о српским „традиционалнм, сталним пријатељима“, односно о „традиционалним, сталним непријатељима“?

Зар није много примереније спознати, да су Срби од стране Запада кроз читаву историју били третирани или као сопствено „топовско месо“ или као „колатерална штета“? А са фактички истим циљем, да преживеле трансформишу у сопствене поданике, јефтину радну снагу и ревносне конзументе?

И, сходно томе, опростити српским политичарима декламовање дотичне мантре о (не)пријатељству, уколико је у одређеним ситуацијама сматрају опортуном, само ако а. ни сами не верују у то и још важније б. ако вазда имају на уму да им је основни задатак заштита сопствених националних и државних интереса свога народа.

ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-tradicionalni-srpski-neprijatelji/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.