«Томосологија» Константинопољске патријаршије. II део

У првом делу историјске студије о еволуцији томоса Константинопољске патријаршије упознали смо се са текстовима докумената о давању аутокефалности Руској, Грчкој, Српској, Румунској, Пољској и Албанској Црквама.

Бугарска Црква

Године 1945, после 73 године раскола, као резултат сложеног компромиса КПЦ је признала аутокефалију Бугарске Цркве (самопроглашена 1872 године) и издала је одговарајући томос. Сложеност компромиса с већ изграђеном организацијом очигледно је отежала могућност ограничења њене аутокефалије. Значајно место у томосу додељено је историјским акцентима на улози КПЦ в судбини бугарског Православља и народа. У томосу се нарочито истиче: «наша Велика Црква је родила у Господу и васпитала бугарски народ».

У томосу се игноришу вишевековна историја Бугарске Цркве, као и два периода њене аутокефалије и Патријаршије.

«…ми благосиљамо аутокефално уређење и управљање Свете Цркве у Бугарској, а такође одређујемо, називајући је Света Православна Аутокефална Бугарска Црква, да од сада буде призната као наша духовна сестра; нека управља и уређује своје послове независно и аутокефално у складу с поретком и сувереним правима осталих Православних аутокефалних Цркава, признајући као своју врховну црквену власт Свети Синод који се састоји од архијереја и чији је првојерарх Његово Блаженство Митрополит Софије и Егзарх целе Бугарске.

… по општим црквеним питањима о којима је потребно васељенско разматрање и проучавање, нека се споразумева с нашим Светим патријаршијским Васељенском Престолом и од њега нека тражи и добија како његово ауторитетно мишљење и разумевање, тако и мишљење и разумевање осталих Светих сестринских Цркава“.

У томосу је прописан монопол Фанара на посредовање у односима Бугарске Цркве с другим Помесним Црквама. Бугарска Црква је названа Сестринском Црквом Константинопољске Цркве

1. Упркос древниим традицијама Патријаршије у Бугарској Цркви, њен првојерарх не добија патријаршијско звање.
2. Питање светог мира се у томосу не покреће.
3. У томосу је прописан монопол Фанара на посредовање у односима Бугарске Цркве с другим Помесним Црквама.
4. Бугарска Црква је названа Сестринском Црквом Константинопољске Цркве.

Грузијска Црква

Године 1990. КПЦ издаје још један томос о признању аутокефалије, који има двоструку интерпретацију. Ради се о аутокефалији Грузијске Цркве која је ову први пут добила од Антиохијске Патријаршије у 5. веку и која је потврђена у 11. веку. Црква ју је привремено изгубила у 19. веку у Руској империји, али након што је Грузија стекла независност 1917. године она је поново самопроглашена. Услед једностраног карактера те обнове аутокефалије она у почетку није била призната од стране Руске Православне Цркве на Помесном Сабору 1917. године, али је на следећем Архијерејском Сабору 1943. године (окупљен је одмах после попуштања гоњења) аутокефалија Грузијске Цркве била призната од стране Москве.

Упркос несумњивој историчности, каноничности и легитимности аутокефалије Грузијске Цркве, Фанар је сматрао за сходно да је не признаје још 47 година. Један од разлога за то постало је већ формирано у оквиру Константинопољске Цркве учење о монополу на давање аутокефалије. И ситуацију с Грузијском Црквом тешко је било угурати у оквире те доктрине: прва аутокефалија је била добијена од Антиохије, а друга од Москве.

Фанар 47 година није признао аутокефалију Грузијске Цркве. Један од разлога за то била је доктрина о монополу на давање аутокефалије, која се већ обликује у дубинама Цариградске цркве. А ситуацију са Грузијском црквом било је тешко угурати у оквир ове доктрине: прва аутокефалија примљена је из Антиохије, друга из Москве.

Била је то очигледна противречност с новим учењем Фанара. Поред тога, радило се о древној Цркви која већ има признање у светском Православљу. Било је немогуће приказати да јој је аутокефалија дарована само од Константинопоља и да се то догодило недавно – то је било како вапијућа неистина, тако и чињеница да никада не би било подржано у самој Грузији. Резултат замршеног задатка постао је двосмислени томос Фанара о „признању аутокефалије“. У Грузији га сматрају просто закаснелим признањем аутокефалије. Али текст томоса омогућава Фанару да га интерпретира као давање аутокефалије, о чему гласноговорници Константинопоља отворено изјављују у својим интервјуима.

Наравно, узимајући у обзир да се радило о древној Грузијској Цркви, покушавати да јој се окрње права одузевши јој патријаршију или јој огранишивши аутокефалију, било би крајње тешко, због чега томос гласи:

«Света Православна Црква која постоји на благословеној Кавкаској земљи у границама Републике Грузије, добила је самоуправу и независну власт и, у складу с тим, црквену административну организацију.

… У свим случајевима она се обраћа нашем Васељенском сабору и тражи благослов и прихватање њене самоуправне структуре. По споразуму, као што лоза не дели цео виноград Божји, канонски међу другим локалним Православним Црквама она би могла да настави препород Тела Христовог. Ово обраћање и молбе пуне поштовања с љубављу смо прихватили ми и наш Свети и Свештени Синод зато што наш Васељенски престо има обавезу да помаже Светим Православним Црквама које моле законита права и статус, и да им пружа руку помоћи у решавању животних проблема који ничу у складу с потребама времена, током многих столећа црквеног живота, правила, те ауторитета стеченог с почастима, доделио јој је повластицу давања аутокефалне управе и формирао административна права.

По одлуци Синода и освећени Духом Светим, ми признајемо Свету Цркву Грузије као исту структуру и организацију коју је она од давних времена имала, о чему сведочи Валсамон, написавши: ‘кажу да је у време његове Светости Патријарха Божанственог града Велике Антиохије господина Петра била доносена синодална одлука о слободи и аутокефалији Цркве Иберије'(Γ.Α. Ράλλη, Μ. Πότλη, σύνταγμα τῶν θειών και ἱέρων κανόνω. Ἀθ., 1852, τομ Β, σελ. 172). Ми сматрамо да се она налази у јединству братских Правславних Цркава и овим изјављујемо да ће се она називати Светом Аутокефалном Православном Црквом целе Грузије. Ми је признајемо за нашу духовну сестру…

У складу с канонским и црквеним правилима, признаје и поштује врховну власт нашег Васељенског Патријаршијског Престола, и сопствени Синод, формиран од стране јерарха Цркве Грузије, чији је председник Архиепископ Мцхете-Тбилисија и Католикос целе Грузије, као највиши административни орган…

По питању светог мира, постојећа црквена традиција ће бити сачувана да би се испунило и објавило како видљиво, тако и невидљиво унутрашње и спољашње јединство Православне Цркве. Осим тога, саветујемо Архиепископу Мцхете-Тбилисија и Католикосу целе Грузије да се у случају црквених проблема и препрека општег карактера, који захтевају свестрано разматрање и гласање, обраћа нашем Светом Васељенском Патријаршијском Престолу који ће ступити у везу са свима православним епископима који верно поучавају реч Истине, да изразе свој став и размотре проблем заједно с братским Црквама…“»

Први пут је  у томосу употребљено помињање верховне власти Константинопоља: „признаје и поштује врховну власт нашег Васељенског Патријаршијског Престола“.

У овом томосу видимо:

1. Аутор избегава да назива првојерарха Грузијске Цркве Патријархом, већ користи титулу Католикоса.
2. Не уочава се покушај мешања и уређивања система формирања Синода Грузијске Цркве.
3. Црква Грузије, как и остале Помесне Цркве, названа је „сестром“, али је при томе прву пут у томосу употребљено помињање врховне власти Константинопоља: „признаје и поштује врховну власт нашег Васељенског Патријаршијског Престола“.
4. Помињање монопола Константинопољске Патријаршије у питањима посредовања у међуцрквеним односима исказано је у благом облику: „саветујемо“.
5. Не помиње се отворени захтев да се свето миро добија од Константинопоља, али се на то прави јасна алузија у тексту.

Православна Црква Чешких земаља и Словачке

Сличан проблем признања аутокефалије другим Црквама у заоштреном облику се поставио пред Фанаром у односу на Православну Цркву Чешких земаља и Словачке (ПЦЧЗС). Православље су у Чехословачку донели служитељи Руске Цркве у 19. веку. У годинама бољшевичких гоњења ту је штафету преузела Српска Црква и ова је створила аутономну Чешку епархију која је 1948. године ушла у састав Руске Цркве. Паралелно је од 1923. до 1959. године у Чешкој деловала и епархија Константинопољске Цркве која по традицији није усклађивала своје деловање са сестринским Црквама које су већ раније деловале на тој територији. Године 1951. ПЦЧЗС је добила  атокефалију од Московске Патријаршије, што Константинопољска Патријаршија није признала. Питање признања се отегло на 47 година, после чега је КПЦ 1998. године издала свој томос којим је признала Чешку Цркву, али је то учинила под условима који су се битно разликовали од свих претходних историјских преседана:

«Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословио учешћем Своје Божанске и всеблаге воље да засија светлост истине и Његов Свети Дух на територији благословених земаља Чешке и Словачке – вера православна. Његов драгоцени Крст био је подигнут овде у 9. веку од стране богоносних и свехвалних проповедника Божанског Слова – светих апостола Кирила и Методија, које је овамо позвао тадашњи кнез Велике Моравске и које је послао усрдни богоносац Свети Патријарх Фотије Велики.

Њихова мисија је било сејање Божјег семена у срцима благословених народа чешког, словачког, моравског и карпатског…

… Наша Света и Велика Христова Црква којој је поверено старање о свим светим Божјим Црквама и која никада неће оставити ниједно своје чедо без заштите и никоме другоме неће дозволити да чини нешто на шта нема права, и која као жива Црква – Црква која живи животом највишег живота, објављеног из гроба васкрслим Господом, врши своје служење – доделила је част аутономије Помесној светој Цркви у Чешким земљама и у Словачкој, која живи у слободној, сувереној и либералној држави, упркос томе што је та Црква малобројна, издавањем 1923. године патријаршијског и синодског томоса. Од тог времена све до данас Помесна света Православна Црква у Чешким земљама и у Словачкој постојала је упркос неким њеним неканонским поступцима које ми спокојно опраштамо, знајући да све што није остварено канонски и на основу правила и традиција Једне свете Православне Цркве, од самог почетка нема важност, ништавно је и никада неће бити одобрено…

Наша смерност… је одлучила, узимајући у обзир и руководећи се канонским прописима светих отаца, да су сви који се живе у варварским земљама, то јест, сви хришћани који живе ван граница светих патријаршијских и аутономних Цркава, налазе под духовним старатељством искључиво Великог Престола Новог Рима, и прихватила је поднесену молбу Светог Синода Помесне аутономне Православне Цркве у Чешким земљама и у Словачкој, коју ценимо због усрдности како њеног свештенства и монаштва, тако и мирјана у православној вери, те овим патријаршијским и синодским томосом уздиже у слави растућу Помесну Православну Цркву у тим земљама са аутономне на аутокефалну, а такође поставља следеће неопходне услове које Свети и Свештени Патријаршијски Синод, који нас окружује и који има пуномоћје власти, које услове уводи, с једне стране, ради поштовања православне вере, православног поретка, а с друге – ради успешног раста и славе новообразоване аутокефалне Православне Цркве.

Услови су следећи.

А. Највише руководство Помесне аутокефалне Цркве у Чешким земљама и у Словачкој јесте Свети Синод епархијских архијереја који учествују у пастирском служењу. Архијереј који се пастирски стара о Прашкој епархији од овог тренутка се назива Његовим Блаженством Архиепископом Прашким и свих Чешких земаља и Словачке и постаје председник Светог Синода и поседује све привилегије које припадају првом архијереју сваке Помесне Цркве у складу с 34. апостолским правилом. Остали епархијски аријереји који учествују у пастирском служењу, то јест, Прешовски, Михаловски и Оломоуцко-Брновски, именују се митрополитима, а њихове епархије митрополијама. За Архиепископа Прашког и свих Чешких земаља и Словачке може бити изабран било који архијереј или други достојни клирик јединствене аутокефалне Цркве Чешких земаља и Словачке.  

Сваки митрополит Прешовски именује се егзархом Словачке и има право да сазива на црквене саборе високопреосвећене митрополите и остале клирике Словачке, које одреди Свети Синод аутокефалне Цркве Чешких земаља и Словачке да би размотрили питања која имају искључиво локални словачки карактер. Одлуке датих сабора неопходно је подносити на контролу и износити на расправу Светом Синоду једне и јединствене аутокефалне Цркве Чешких земаља и Словачке. Исто тако може чинити и Његово блаженство Архиепископ Прашки и свих Чешких земаља и Словачке ради потпунијег проучавања и решавања искључиво локалних проблема Цркве у Чешким земљама. Црква у Чешким земљама и у Словачкој може посредством канонски донесених синодских одлука да оснива нове епархије у складу с новонасталим пастирским потребама.

Б. Свети Синод се на основу свештених правила на одговарајући начин сазива ради решавања административних питања најмање два пута годишње и ради решавања пастирских догматски-канонских проблема који могу настати.

В. Канонски изабран и постављен Његово блаженство Архиепископ и остали високопреосвећени митрополити остају на својим катедрама доживотно, изузев оних који добровољно оду или буду одстрањени због канонских прекршаја.

Г. Ђакони и јереји су у надлежности другостепених судова, архијереји – првостепених судова и по свим питањима својих дужности у надлежности су, према светим канонима, канонски основаним синодским судовима за чији се рад позивају, у сарадњи с Васељенским патријархом, јерарси искључиво из јурисдикције Цркве-Мајке, то јест, Васељенског престола. Осуђени архијереји се апелацијом ради коначног решења могу обратити Васељенском патријарху.

<…>

Д. Његово блаженство Архиепископ Прашки и свих Чешких земаља и Словачке има право да носи белу камилавку с крстом украшеним драгим камењем. Високопреосвећени митрополити – црну камилавку, такође с крстом украшеним драгим камењем.

Ђ. Црква у Чешким земљама и у Словачкој у знак духовног јединства с Црквом-Мајком добија свето миро од Васељенске Патријаршије.

Е. Главни и први задатак Светог Синода јесте чување чистоте православне вере и општења у Светом Духу с Васељенском Патријаршијом и осталим Православним Црквама. У исто време њему се налаже обавеза да у случају било каквих преступа апелује не само на Свети Синод Васељенске Патријаршије него и на већи, проширени Синод који се сазива у том циљу старањем Васељенске Патријаршије и на њену иницијативу.

Ж. Што се тиче глобалних тема и питања црквеног карактера, која превазилазе оквире могућности Помесних Православних Цркава, Његово Блаженство Архиепископ Прашки и свих Чешких земаља и Словачке такође има право да се обрати нашем светом Патријаршијском Васељенском престолу који се налази у општењу са свима православним епископијама које на правилан начин проповедају реч истине. Васељенска Патријаршија ће затражити од сестринских Цркава њихово мишљење и став…“

Константинопољска Црква је дефинитивно потврђена у томосу баш као Црква-Мајка, а не Црква-Сестра.

Текст је заиста оригиналан, почев од облика излагања, па све до садржаја. Први пут се користи подела томоса на тачке – очигледно, ради јаснијег обраћања пажње на сваку значајну тачку.

1. Цео уводни део текста је посвећен образлагању права КПЦ да одлучује о судбини Чешке Цркве.
2. Први пут се, уз различите облике изражавања хришћанске љубави и поштовања, срећу и оптужбе на адресу Цркве – адресата томоса.
3. За разлику од томоса Грузијске Цркве, такође издатог након десетлећа од стицања аутокефалије, у тексту нема никакве двосмислености. Текст јасно износи смисао: никакве аутокефалије раније није било, било је неканонских поступака, и тек сада, упркос вашој кривици, ми вам ту аутокефалију дарујемо. Ко жели може да упореди формулације с томосом Бугарске Цркве која је такође прошла кроз дуготрајни сукоб с Фанаром, али њен томос садржи апсолутно други тон.
4. У томосу су јасно изложени структура и принципи делатности управљачких органа ПЦЧЗС. Нова аутокефална Црква нема никакву слободу у успостављању сопствених органа управе.
5. Прописане су чак и одежде јерарха. Регламентировано даже облачение иерархов.
6. Први пут је у томосу изражено учење о монополском праву Константинопоља на духовно старање о свим „варварским земљама“, то јест, о свој православној дијаспори „ван граница светих патријаршијских и аутономних Цркава“. У светлу ове формулације остаје нејасно питање положаја неаутономних, али аутокефалних Цркава које немају статус патријаршија: Грчке, Пољске, Албанске, као и саме ПЦЧЗС: јесу ли оне потчињене Константинопољу?
7. Константинопољска Црква је коначно потврђена у томосу управо као Црква-Мајка, а не као Црква-Сестра.
8. Највиша инстанца судских спорова у новој аутокефалној Цркви нису њени сопствени јерарси већ јерарси Константинопоља. На тај начин утврђен је механизам свакојаког мешања и стеге у управљању ПЦЧЗС од стране Фанара.
9. Недвосмислено је утврђено да се свето миро добија од Константинопоља.
10. Као и у многим другим томосима, пропиосано је монополско право Константинопоља на посредовање у општењу нове аутокефалије с другим Помесним Црквама.
11. «Јединство с Васељенском Патријаршијом“ је у томосу уздигнуто у главни смисао постојања Светог Синода Чешке Цркве упоредо са „очувањем чистоте Православља“. Сама формулација онемогућава ПЦЧЗС да прекине општење с Фанаром у случају канонских или догматских несугласица, а да при томе није дала повод за оспоравање своје аутокефалије.
12. Христос се као Глава Цркве у томосу не помиње.О Христе как Главе Церкви в томосе не упоминается.

«Јединство с Васељенском Патријаршијом“ је у томосу уздигнуто у главни смисао постојања Светог Синода Чешке Цркве упоредо са „очувањем чистоте Православља».

Томос о аутокефалији, који је КПЦ издала Чешкој Цркви, фактички завршава еру „ограничених аутокефалија“, која је започела Грчком Црквом и наставила се у 20. веку. Овај документ почиње нову еру „номиналних аутокефалија“ у којима је низ права тобоже независних Цркава мање широк него код аутономних Цркава. Срећа што Чешка Црква има дипломатску алтернативу по питањима општења с другим Црквама и да може да се позива на разне томосе. Тако су у Прагу 2012. године одржане свечаности у част годишњице добијања томоса од Московске Патријаршије, што је изазвало гнев Фанара и приморало Чехе да се правдају да се радило само о празничној литургији, а не о свечаностима. Упоредо с тим, томос добијен од Руске Православне Цркве несумњиво је привлачнији за ПЦЧЗС, јер не садржи онаква ограничења.

Овај документ започиње нову еру „номиналних аутокефалија“ у којима је низ права тобоже независних Цркава мање широк него код аутономних Цркава.

 «Најсветија Црква Украјине»

Године 2019. КПЦ је први пут у историји издала томос о аутокефалији не само на туђој канонској територији, већ расколницима који немају апостолско прејемство, и то је учинила насупрот мишљењу већине православних земаља.

Уосталом, наш задатак је да размотримо управо садржајни део томоса, а не контекст његове појаве.

Почетак документа, као и у случају Чешке Цркве, посвећен је образлагању упада на туђу канонску територију. Даље документ гласи:

«наша смерност… ради исцељења стално претећих раскола и подела у Помесним Црквама, једним умом одређујемо и проглашавамо да цела Православна Црква која се налази у границама политички формиране и потпуно независне државе Украјине, заједно са свештеним митрополијама, архиепископијама, епископијама, манастирима, парохијама и свим црквеним установама у њима, која се налази под заштитом Оснивача Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Богочовека Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, од сада постоји као канонски аутокефална, независна и самоуправна, имајући… канонског првојерарха који носи титулу Његовог Блаженства Митрополита Кијевског и целе Украјине – не дозвољава се никаква допуна или одузимање од његове титуле без допуштења Константинопољске Цркве – који је председник Светог Синода који се сваке године сазива од архијереја, позваних по реду и по њиховом старешинству, од оних који имају епархије у географским границама Украјине…

…признајемо и проглашавамо установљену у границама територије Украјине аутокефалну Цркву за нашу духовну кћер и позивамо све светске Православне Цркве да је признају за сестру и да је помињу под именом “Најсветија Црква Украјине”…

…не може да поставља епископе или да оснива парохије ван граница државе; оне које већ постоје од сада се потчињавају, у складу с поретком, Васељенском Престолу који има канонска овлашћења у дијаспори зато што се јурисдикција ове Цркве ограничава на територију Украјинске државе.

… уз то задржава се право свих архијереја и осталог свештенства на апелационо обраћање Васељенском патријарху који има канонску одговорност да доноси безапелациона судска решења за епископе и друга свештена лица Помесних Цркава у вези с 9. и 16. свештеним канонима Четвртог Халкидонског Васељенског Сабора.

Појашњавамо горе реченом да аутокефална Црква Украјине признаје за поглавара Најсветији Апостолски и Патријаршијски Васељенски Престо, као и други патријарси и првојерарси, и има заједно с другим канонским обавезама и одговорност да пре свега ради очувања наше православне вере нетакнутом, одржава канонско јединство и општење с Васељенском Патријаршијом и другим Помесним Православним Црквама.

На тај начин, Православна Црква Украјине је… дужна да учествује у односу на важна канонска, догматска и друга питања у међуправославним саветовањима која се одржавају с времена на време, а по свештеном обичају који су давно утемељили оци.

…од Првопрестолне Цркве Константинопоља по обичајима, добијајући од ње и свето миро, ради показивања духовног јединства с њом.

Ради решавања значајних питања црквеног, догматског и канонског карактера Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине у име Светог Синода своје Цркве треба да се обраћа нашем Најсветијем Патријаршијском и Васељенском Престолу у тежњи да добије од њега ауторитетно мишљење и чврсто узајамно разумевање, при чему се права Васељенског Престола на егзархат у Украјини и свештене ставропигије чувају као неповредива…

… под свим овим условима наша Света Христова Велика Црква даје благослов и проглашава Православну Цркву Украјине аутокефалном…“

Покушајмо да систематизујемо особености и новине овог томоса.

Важна догматска новотарија: Господ Исус Христос је назван само „Оснивачем“ Цркве а не Поглаваром.

1. Као глава Цркве поменут је Константинопољски престо, а не Господ Исус Христос Који је назван само „Оснивачем“ Цркве. Ова особеност више нема само канонски него и важан догматски значај.
2. Титула првојерарха Цркве није само утврђена у томосу него се помиње и забрана њене промене без сагласности Константинопоља. Разлози су очигледни: превентивно спречавање претензија на патријаршију.
3. Исто као и у Чешкој Цркви, строго је прописан принцип рада Синода.
4. Нова аутокефалија на названа „кћерком“. Њој се не даје назив „сестре“. Али се упоредо с тим друге Помесне Цркве називају „сестрама“ нове аутокефалије. На тај начин, старим терминима се придаје нови смисао: постоји „Црква-Мајка“, а остале Цркве су „кћери“, а једне другима су „сестре“.
5. Забрана постојања парохија ван граница Украјине и одлука да се оне потчињавају Константинопољу који тобоже поседује монопол на православну дијаспору.
6. Док је у томосу Чешке Цркве право мешања јерарха с Фанара у њене унурашње ствари одређено као право највише инстанце после црквених судова унутар ПЦЧЗС, у овом томосу се већ помиње да било који епископ или свештеник има право да се обраћа непосредно Константинопољској Цркви како би ова тамо донела „безапелационо“ судско решење (спорни карактер наведеног тобоже канонског аргумента захтева посебну расправу која превазилази оквире овог чланка).
7. У томосу је речено да је Константинопољски престо „поглавар“ не само нове аутокефалије него да га као таквог признају и „остали патријарси и првојерарси“. То значи да формулација са заменом Главе Цркве Христове „главом Цркве Васељенског патријарха“ није селективно примењена на „ПЦУ“ већ је проглашена за цео православни свет.
8. Утврђена је обавеза (а не само право) нове аутокефалије да учествује на свим саветовањима и у свим подухватима Константинопољске Цркве. Очигледно је узето у обзир неуспешно искуство Критског сабора који је организовао патријарх Вартоломеј и који су игнорисале многе Помесне Цркве.
9. Утврђена је обавеза сваког новог првојерарха „ПЦУ“ да своја путовања почиње посетом Фанару.
10. Као и у многим другим томосима, утврђена је обавеза „ПЦУ“ да добија свето миро управо од Константинопољске Патријаршије.
11. Ако је раније Фанар претендовао на монопол и првенство у посредовању спољних црквених односа нових Цркава ради решавања „питања црквеног, догматског и канонског карактера“, према новом томосу оваква узајамна сарадња више нема смисла. Сада ће сва потребна објашњења Васељенски престо дати сам, без међуцрквене расправе.
12. Поред нове аутокефалије на територији „ПЦУ“ се ствара егзархат и ставропигија Константинопољске Цркве чија су права неповредива. То јест, канонске границе нове структуре функционалне су само једнострано: „ПЦУ“ не може имати парохије у иностранству, а на њеној територији Константинопољска Патријаршија може имати своје парохије и њена права су неповредива.
13. У закључном делу је додатно прецизирано да се аутокефалија даје управо под тим условима. То прецизирање омогућава укидање аутокефалије у случају кршења поменутих услова.

Закључци

На основу анализе постепене промене садржаја томоса о аутокефалији, које издаје Константинопољска Православна Црква видимо генезу како њене општецрквене еклисиологије, тако и представа о властитој улози и улози других Помесних Цркава.

Још у 16. веку се пораст броја патријаршија схвата органски (барем формално) и одлука о њима доноси се саборно, што видимо из аутокефалије Руске Цркве.

Делимично је чинилац саборности присутан приликом давања аутокефалије Грчкој Цркви, тако што у том давању, осим КПЦ, учествује и патријарх Јерусалима. Али после тога више не видимо одраз принципа међуцрквене саборности у новим томосима.

У 19-20. вековима нове аутокефалне Цркве уз знатан напор добијају статус патријаршија, чак и у случају када су тај статус историјски поседовале у прошлости. А некима не успева да га добију све до данас.

У целини се однос Константинопољске Цркве према својој улози у свету и према другим аутокефалним Црквама битно мења у мери губљења власти Константинопољског патријарха у Османској империји. Управо је у њој патријарх Константинопоља поседовао, за разлику од Византије, и формалну и реалну политичку власт, наиме статус етнарха, поглавара Рум-милета, који је обједињавао све православне хришћане империје. Унутар Османске империје многе су древне аутокефалије биле ликвидиране и укључене у састав Константинопољске Цркве, као на пример, Бугарска или Пећка (Српска) Патријаршија. Али чак су и древне Цркве Јерусалима, Антиохије, Александрије и Кипра које су сачувале своје аутокефалије, биле политички потчињене етнарху. Губљење земаља од стране Порте аутоматски је одузимало утицај и власт Константинопољској Патријаршији. Нашавши се пред лицем нових изазова и захтева националних аутокефалија, Константинопољ је био принуђен да тражи путеве компензације губитака. Ова тенденција се делимично испољава у 19. веку, што видимо на примеру формата аутокефалије Грчке Цркве.

Али у пуној мери ова тенденција се развија у 20. и 21. веку, после коначног краха Османске империје и губитка од стране Константинопољске катедре како политичког утицаја, тако и парохијана у самој Турској као резултат погрома над Грцима и исељавања Грка из земље.

Ова тенденција долази до изражаја како у спољној експанзији Фанара, чији смо сведоци све до данас тако и у покушају ограничавања аутокефалије нових Цркава и очувања своје власти и утицаја на њиховим територијама.

При првом покушају ограничавања аутокефалије Грчке Цркве Константинопољ се дотиче само питања светог мира, посредовања у спољним односима и, оквирно, принципа формирања Синода. Касније, на примеру Српске и Румунске Цркве, видимо практично потпуно признање нових аутокефалних Цркава као једнаких себи (изузев давања овима статуса патријаршије, што је било учињено касније). Полазећи од тога, искуство ограничавања аутокефалије у грчком томосу могло би се сматрати несистемском епизодом. У 20. веку се све мења. Очигледно је да су покушаји да се преко томоса минимизира реална независност нових аутокефалних Цркава, да се максимално потчине Фанару или да се барем ставе у зависан положај, повезани управо с поменутим губитком позиција етнарха, јер су све оне поделиле судбину ликвидације Османске империје. И оне су очигледно управо покушај компензације тих губитака.

У суштини, признање потпуних аутокефалија у 20. веку од КПЦ добијају само Бугарска и Грузијска Црква. И ту се фактички ради о признању свршеног чина: обе Цркве су већ биле самосталне, свака по 73 године (необична подударност „стажа непризнавања од стране Фанара“!). Осим тога, обе Цркве су имале старе патријаршије које су некада изгубиле аутокефалије услед историјских перипетија. У тим случајевима Константинопољски престо претендује само на посредовање у међуцрквеним односима, и то у случају Грузијске Цркве у облику препоруке.

Долази до преиспитивања саме улоге Цариградског патријарха и Цариградске Цркве. Јасно можемо уочити метаморфозу „првог међу једнакима“ у „првог без једнаких“.

Али сасвим другачије изгледа став Фанара о аутокефалији нових Цркава: Пољске, Албанске, Чешке и тим више Украјинске. Овде уочавамо далеко већа ограничења овлашћења и утврђивање полуга утицаја на унутрашњи живот тих Цркава.

Осим тога, запажа се преосмишљавање саме улоге Константинопољског патријарха и Константинопољске Цркве. Ту очито видимо метаморфозу „првог међу једнакима“ у „првог без једнаких“. У почетку уочавамо несумњиву констатацију православног учења о Христу као Глави Цркве. Затим помињање тога постепено нестаје из докумената и на крају у украјинском томосу на месту главе Цркве више не видимо Христа већ Константинопољски престо. Терминологија која одражава међуцрквене односе такође се мења у томосима: КПЦ је најпре и Сестра осталим Црквама и Мајка нових аутокефалних Цркава које се издвајају из њеног наручја, а затим им је она само Мајка. И на крају је она већ само Мајка свим Црквама – укључујући ту и Цркве старије од ње – а Сестре су једна другој само остале Помесне Цркве.

У «украјинском томосу» на месту главе Цркве не видимо Христа, већ Константинопољски престо.

Ако 1990. године у грузијском томосу Константинопољ, наводно дајући „ову аутокефалију“, признаје древност аутокефалије Грузијске Цркве коју је ова добила од Антиохијске Цркве, 2018. године гласноговорник Фанара, архиепископ Телмиски Јов (Геча) каже у интервјуу за BBC:

«Друге Цркве које постоје у православном свету данас – почев од Православне Цркве у Русији, па преко Цркава у Грчкој, Србији, Румунији, Пољској, Албанији, Бугарској, Грузији,  Чехословачкој – нове Цркве – нису биле потврђене на Васељенским Саборима и постоје захваљујући  Константинопољу који им је дао тај статус».

У почетку КПЦ не претендује на дијаспоре осталих Цркава, али 1922. године Синод Константинопољске Цркве доноси одлуку о „обавезном и искључивом“ потчињавању целе православне дијаспоре. Одраз тих претензија тако видимо и у томосима. То је новина 20. века.

Али у 21. веку КПЦ иде још даље и полаже право на оснивање својих егзархата и ставропигија не само у дијаспори него и на територији других Помесних Цркава, територији коју она одреди, што је очигледно у украјинском томосу. Тако постепено звучна и почасна титула „Васељенска“ постаје таква по реалним претензијама. Папизам у православној редакцији све више и више поприма очигледне црте.

Од средине 20. века видимо да се у томосима одражавају претензије КПЦ на највише судске функције и све активније уређивање унутрашњег модела управе Помесних Цркава, све до одежди првојерарха.

Почев од украјинског томоса видимо укључивање у томосе захтева учествовања на саборима које организује КПЦ. Доживевши фијаско у окупљању представника свих Помесних Цркава на Криту 2016. године, Фанар одлучује да учврсти своју прерогативу у томосима.

Фактички видимо етапно обезвређивање значења аутокефалије за Помесну Цркву и њено свођење на аутономију.

При томе треба истаћи да готово у свим томосима КПЦ изјављује: аутокефалија се даје локалној Цркви, јер се појавила одговарајућа посебна и независна држава – тврдећи да то и јесте разлог проглашења аутокефалије.

Ево шта о томе каже у поменутом интервјуу архиепископ Јов (Геча):

«Треба разумети да се у Православној Цркви администрација Цркве увек подудара с државном, земаљском администрацијом – то нисмо измислили ни ја ни патријарх Вартоломеј, то је речено у 17. правилу Четвртог Васељенског Сабора. Зато у принципу, када се појављује нова држава, премда то није обавезно, она може да тражи устројство аутокефалије за своју Цркву».

Међутим, у поменутом правилу не налазимо никакву сличну тврдњу, као што у принципу ни у једном канону свих седам Васељенских Сабора не налазимо сличну тврдњу управо у контексту аутокефалије.

Упоредо с тим уочавамо селективност приступа КПЦ овом питању: тамо где то дозвољава политички контест КПЦ у 20. веку уопште не оснива аутокефалне Цркве већ своје епархије, у најбољем случају с правима аутономије: Архиепископија у САД, Финска Православна Црква, Естонска Апостолска Православна Црква, новогрчке епархије и тако даље.

Тако је на пример, без признања од стране КПЦ остала Православна Црква Америке, а молба Финске Православне Цркве Константинопољу да јој да аутокефалију већ 40 година остаје без одговора.

Уочавамо селективност приступа КПЦ овом питању: тамо где то дозвољава политички контест КПЦ у 20. веку уопште не оснива аутокефалне Цркве већ своје епархије, у најбољем случају с правима аутономије: Архиепископија у САД, Финска Православна Црква, Естонска Апостолска Православна Црква, новогрчке епархије и т.д.

И тек тамо где међуцрквени или политички контекст захтева искључиво аутокефалије, Константинопољ их проглашава. Али при томе је реални статус тих аутокефалија често мање независан него код аутономија.

Као пример за то може да послужи Украјинска Православна Црква која има самоуправни статус у саставу Московске Патријаршије, чија је независност далеко шира него код аутокефалне „Православне Цркве Украјине“. Права која је УПЦ добила од РПЦ далеко су шира него права „ПЦУ“ која је овој одредио Фанар, о чему је већ више пута раније писано.

Још једна новина томоса, почев од чешког, јесте утврђивање „услова под којима је аутокефалија дата“. Право њеног укидања није непосредно прописано у документима, али оно је ипак већ поменуто од стране представника Фанара:

«И у принципу, како сматрају неки канонисти, пошто те нове аутокефалије или нове Патријаршије никада нису биле потврђене на Васељенском Сабору, пошто је њих створила Васељенска Патријаршија, у неком тренутку, ако Васељенска Патријаршија то буде сматрала потребним, она може и да укине тај статус.

Зашто онда неки говоре да Васељенска Патријаршија губи неку власт, на основу чега?

На основу канона, према учењу Православне Цркве, Васељенска Патријаршија има одређене привилегије. Ко се с тим не слаже, тај фактички сам себе одсеца од Православља“ (архиепископ Јов (Геча) у интервјуу за ВВС од 2.11.2018).

Права која је РПЦ доделио УПЦ много су шира од права „ПЦУ“ које је дефинисао Фанар, о чему је већ раније било више пута писано.

А сада упоредимо формулацију из украјинског томоса (2019 г.):

«Ради решавања значајних питања црквеног, догматског и канонског карактера Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине у име Светог Синода своје Цркве треба да се обраћа нашем Најсветијем Патријаршијском и Васељенском Престолу у тежњи да добије од њега ауторитетно мишљење и чврсто узајамно разумевање»,

– са сличном формулацијом из, на пример, бугарског томоса (1945 г.):

«…по општим црквеним питањима о којима је потребно васељенско разматрање и проучавање, нека се споразумева с нашим Светим патријаршијским Васељенском Престолом и од њега нека тражи и добија како његово ауторитетно мишљење и разумевање, тако и мишљење и разумевање осталих Светих сестринских Цркава»,

– и с формулацијом чешког томоса који претходи украјинском (1998 г.):

«Што се тиче глобалних тема и питања црквеног карактера, која превазилазе оквире могућности Помесних Православних Цркава, Његово Блаженство Архиепископ Прашки и свих Чешких земаља и Словачке такође има право да се обрати нашем светом Патријаршијском Васељенском престолу који се налази у општењу са свима православним епископствима која на правилан начин проповедају реч истине. Васељенска Патријаршија ће затражити од сестринских Цркава њихово мишљење и став…».

Као што видимо, 2018. године Фанар већ себе сматра довољним извором одговора на питања „црквеног, догматског и канонског карактера“ и нема потребу за мишљењем Цркава-Сестара (кћери?), коју је имала раније. Саборни разум Цркве замењује се ауторитарном одлуком архиепископа Новог Рима

Можемо се присетити и друге формулације, крајње блиске овој по смислу:

«Врховни Понтифекс због свог положаја поседује непогрешивост у учењу, када он, као највиши Пастир и Наставник свих верних Христу, обавезан да учвршћује своју браћу у вери, на коначан начин проглашава учење о вери или обичајима, учење којег се треба придржавати».

Управо овако гласи тачка 1 749. канона Римокатоличке цркве, којом је 1870. године на Првом Ватиканском сабору утврђен догмат о непогрешивости Римског папе. У случају Константинопољске Патријаршије функцију сабора је извршио Синод КПЦ, а нови догмат се одразио у томосу.

ТГ-канал «Лабарум. Сим победиши»

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/75121-tomosologija-konstantinopolyskogo-patriarkhata-chasty-ii