- Технологија служи јачању интереса који се око ње окупљају. То су, најпре, економски интереси, који имају користи од друштва доведеног у трајно ванредно стање — било оно стварно или вештачки створено — као што су бројне интернет платформе, системи за праћење и установе за задржавање и притвор.
- Ту су и интереси повезани са редефинисањем политичког деловања, замишљеног као реакција једног човека који самостално управља свиме.
- Иза реторике безбедности оцртава се тоталитарни заокрет који води ка распаду друштва.
АУТОР: Ђузепе Ђанини
Политика служи управљању и доношењу одлука, па стога мора бити способна да тумачи догађаје и управља њима, превазилазећи пуку самореференцијалност. Када допринос долази споља — од удружења, па све до револуционарних покрета — изван политичких странака, уз покретачко учешће различитих струја присутних у друштву, политика се културно и друштвено обогаћује.
Ова врста ангажовања већим делом је одавно мртва. Политичке странке су, са своје стране, након дубоке кризе препознавања и легитимитета, започете седамдесетих година прошлог века, претворене у нешто друго. Захваћене појавама глобалних размера и потчињене њима, оне су остале групе посебних интереса, удаљене од стварности свакодневног живота и способне једино да сачувају анахроне форме, док се њихова суштина мења.
Са појавом снажних личности које концентришу економску моћ и усмеравају комуникацију, способних да на свој начин тумаче дух времена и, у сваком случају, утичу на масе — Берлусконија, Трампа и суверениста — боље од оних који наступају са висине технократског знања — Драгија, Лагардове, фон дер Лајенове, Котарелија и њима сличних — постдемократија и постистина постале су нормалност са којом се морамо суочити како бисмо спасли демократију и саму политику. Откако је технологија направила огромне кораке, преобликујући свакодневицу сваког појединца и стварајући неизбежну садашњост која понижава људске способности, она је постала средство моћи на располагању онима који ту моћ поседују. Нова слика света — Weltanschauung.
Реакционари и технократе то веома добро знају. Иновације које се примењују у било којој економској области, уместо да поједноставе активности, не представљају ништа друго до осавремењене облике подаништва. Оне истовремено стварају и нову врсту бирократије — дигиталну бирократију.
На једној страни налазе се они који их дистрибуирају и њима господаре — програмери и послодавци — а на другој они који их трпе — корисници и радници. Реч је о непрекидном процесу отуђења, праћеном притиском да се стално постижу резултати и зависношћу од садржаја и апликација. Технологија стављена у службу других области, попут војне сфере или управљања јавним редом, у првом случају постаје средство уништења које превазилази правне норме, док у другом носи опасност да односе међу члановима друштва измени у ауторитарном правцу. Уколико се они који би требало да имају улогу ауторитета и одговорности — родитељи, просветни радници, представници институција и оружаних снага, здравствени радници и власници предузећа — одрекну своје улоге, ствара се празнина коју је тешко попунити. То је отворена рана коју носимо још од тренутка када су одређене обавезе некритички препуштене технологији. Сада на површину избијају све настале деформације.
Помислимо само на употребу мобилних телефона од најранијег детињства. Штета је већ начињена. Покушај да се последице ублаже увођењем ограничења, иако закаснелих, може помоћи у обнављању оних когнитивних способности које су нестале у црној рупи дигиталне мреже.
Реч је о ненормалном одрастању које је убрзано и посредовано технологијом, али које истовремено успорава учење и мења односе међу људима и животна искуства. Када се, потом, одређени случајеви понављају са извесном учесталошћу — вршњачко насиље, хомофобија, нетрпељивост, напади ножем и туче — и када они доводе у питање одговорност оних који би требало да надзиру ученике, тада се конкретизује хибридизација човека и машине. Машина надомешта осећајност и преображава животе оних који нису способни да овладају сопственим емоционалним стањима. Васпитање и поштовање као да припадају неком другом времену, изгубљени у лавиринтима данашње дистопије. Заједно са њима изгубљени су и превенција, позив на разговор и спремност да се други саслуша.
Њих је заменила употреба силе, која посредством закона и интервенционизма државних органа одбацује разлоге друге стране, намећући модел који криминализује и кажњава све оно што се сматра одступањем. Тако се поступа у области безбедности и управљања јавним редом.
Све се ставља у исти безбедносни котао, било да је реч о појединачним грађанима који губе контролу, о неком верском фанатику или о протестима који настају одоздо и којима се не управља споља. Такви протести узнемиравају и парламентарну већину и опозицију, уједињене у очувању угледа елите, због чега су неспособне да објасне разлоге друштвених борби.
Из тог разлога политичко-медијска власт настоји да се усредсреди на појединачне догађаје из црне хронике, како би истакла насиље поданика — демонстраната — али не и насиље државног апарата и оних који би требало да их штите. Осим што је реч о још једној операцији масовног одвраћања пажње, заснованој на преувеличаним подацима — као што је број повређених полицајаца — и спорним тврдњама, користи се и атмосфера напетости, намерно створена како би се усвојиле законске мере којима се ограничавају слободе.
Превентивна задржавања, мере обезбеђења и употреба технолошких уређаја и средстава — дронова, вештачке интелигенције, камера и биометријских контрола — од инструмената који би требало да се користе изузетно, ради гарантовања безбедности, претварају се у средства којима се, у име неке апстрактне опасности, надзирање маса чини нормалним.
На крају, технологија служи јачању интереса који се око ње окупљају. То су, најпре, економски интереси, који имају користи од друштва доведеног у трајно ванредно стање — било оно стварно или вештачки створено — као што су бројне интернет платформе, системи за праћење и установе за задржавање и притвор. Ту су и интереси повезани са редефинисањем политичког деловања, замишљеног као реакција једног човека који самостално управља свиме. Иза реторике безбедности оцртава се тоталитарни заокрет који води ка распаду друштва.
ИЗВОР: https://www.lantidiplomatico.it/dettnews-tecnopolitica_la_svolta_totalitaria/52860_68394/