Све три њих заједно нису имале више од двадесет година.

Најстарија Ана, угледавши је са десне стране, на пар корака од ивице магистралног пута, на први поглед имала је максимум десет година.

У десној руци држала је теглу купина. Образа прозирно порумењелих од планинске свежине, али, вероватно и страха који се назирао у погледу, погледу и сокола и уплашеног ланета, трудила се храбро ме гледати.

Возећи од Требиња ка Београду, делом пута од Гацка и Тјентишта ка Фочи, у смирај дана, рани сумрак, уз пратњу дивљег неуморног хука Дрине са десне и мирисног јесењег непрестаног шума планине са лијеве стране пута, на једном недугом правцу угледах две дејвојчице.

Друга, нешто мало млађа, око годину дана, две није сигурно, стајала је са лијеве стране пута, пратећи погледом ауто доласку.

У дјелићу, малом дјелићу скунде, помислих, одох у Дрину.

Крај! И нека је!! А можда је и прелазак у рај! Помислх у трену!

Нека је! У мислима полетјех ка небу! Већ летим изнад Засаде. Изнад моје родне куће!?

Идем са АНЂЕЛИМА у Дрину! Па зар има ишта љепше на овом окрсном свијету?

Јер сузе су чест мој нијеми, спутани сапутник, посебно када сам возим, онда су и оне и ја слободније.

Током путовања поред Дрине све могуће слике из прошлости, из дјетињства прелистам и прегледам, присуствујем сахранама и славама, игрању са малом дјецом мојим друговима, брању предивног воћа – шљива џанарика и дрењина, првом разреду основне школе итд. итд……!

Гледам учитеља Пека у школи и слушам страшне приче тетке Петре навече, поред шпорета, посебно када је напољу хладно.

Успорих сасвим брзину аута, и тек прилазећи њима угледах трећу! Трећу сестрицу! Можда је три-четири године имала. Смеђе рашчупане косе, божански умрљана купинама око усана, по анђеоској брадици, чак мало и по нисићу.

Прави Анђео!!!

Заустављајући ауто, кроз отворен прозор сувозача, упитах Ану, продајеш ли купине.

Дјечијим, анђеоским гласом, са погледом уплашеног ланета, одговара, кратко.

Продајем.

Колико, купићу. Збуњено упитах, јер сопствене сузе ме притискоше. Како да заплачем пред дјететом, помислиће лудак, пијанац, уплашит ће се, …. помислих.

Две марке.

Имаш ли још?

Имам још једну теглу.

Купит ћу обадвије, рекох некако.

Она не прилази, држи две тегле. Уплашена!

Ја сузе спутавам, знам да се плаши, да је рат стао пре непуну годину дана, да је свесна страхота овога краја које је могу задесити.

Друге две гледају. Сигурно су и оне у страху?

Узевши тегле, пре покретања аута, добро погледах малог анђела лијево на сеоској ногостопини недалеко од пута која воду у шуму, уз брдо.

Јесте била најмлађа али је имала сигурно тешку улогу. Ако, недај боже, крене нешто позлу са сестрама, она би сигурно кући рекла шта се десило.

Моје сузе су ослобођене и плач мој почео је тек када сам кренуо и у ретровизору видео како Ана задовољно прелази улицу ка млађој сестри, радосно ме испраћајући погледом, не знајући да их гледам у ретровизору, споро возећи.

Оне су сретне, пресретне, помислих, јер су зарадиле 5 (пет) конвертибилних марака (или у динарима 300 динара). Пет конвертибилних марака!?!

Када сјутра оду до Вишеграда моћи ће купити по сладолед, или можда ујутро одмах морају до Вишеграда да баки, или можда мајци купе андол. Можда Аспирин?

Скупљи лијек и нису могле купити!!! Но и није битно шта су могле купити, битно је, и најбитније, да су биле задовољне и сигурно се мђусобно вољеле!

—– / —–

Идући тако све три заједно веселе кући, издалека зачуше Рекса. Рекс је одавно почео лајати, осетивиши њихов долазак, но, Ана примети да не лаје као што би требао лајати, јер разазнаје она његов лавеж. Он увијек различито лаје, тако да се по лавежу тачно могло препознати да ли лаје на неку дивљач, посебно ноћу и то крупну – на медвједа или вука, или лаје на некога непознатог ко иде код њих или лаје посебним лавежом, тако рећи веселим лавежом, а то је када се неко од укућана враћа кући.

Помисао на бабу, да јој се није нешто десило, попут муње грома простријели је од главе до шете, цијелим тијелом. Није баки ништа, следаћа је помисао била, али лавеж Рекса?! Кораци јој отежаше. Ноге као бетонске. Не зна да ли уопште хода, док најмлађа сестра, идући, више трчкарајући за њима двема, кроз смијех прича неке дјечије догодовштине, срете их Рекс! Покуњено, сломљеног погледа погледа Ану, као да хтједе нешто јој рећи!?

Ани очи скоро засузише. Нема сумње баки се нешто десило! Можда је пала, тјешећи себе, пружи корак, помоливши се Господу! Господе Исусе Христе сине божји, помилуј ме грешну и помози мојој баки, молим ти се.

Док две млађе сестре, ниште не примјећујући заосташе још који корак даље, Ана прва пристиже пред кућу, и кроз већ полуотворена врата примети баку на поду.

Ничице, лијевим образом приљубљеним уз бетон, са сувом ћепаницом у десној руци, лежала је испред шпорета, очију отворених према вратима куће. Ишчекујући поглед! Поглед који је исчекивао наш повратак! Као да је и мртва хтјела да се увјери да смо стигле кући!?!.

Аутор: Славољуб М. Вујовић

One thought on “ТЕГЛА КУПИНА: Есеј о Православној љубави у свијетлу тегле купина у Источној Херцеговини!”
  1. Slavoljube, postovani i dragi prijatelju imaš citaoca koji nestrpljivo isčekuje naredni tekst! U toj suzi kojom brižno pratiš sestre nastanila se sva tuga ovoga sveta, sva strepnja za njihove živote, sva muka koja ih tek ceka…jer ostaju same. Tvoji zapisi su životni, izatkani od bola i tragedije koja je svuda oko nas. Mnogi ne zele da se udubljuju u muku sa životom tih malenih devojcica. Ti proživljavaš i donosiš citaocima dirljiv zapis o kupinama koje simbolično u njihovim rucicama imaju vecu vrednost, znace opstanak u teškom vremenu. Uprkos strahu, ta herojska deca stoje na putu i cekaju dobronamernog kupca za teglu kupina …koje one nece pojesti. Mila, divna deca stoje sa kupinama kao sa krstom u odbranu prava na zivot. Pred tobom, koji sa suzama i brigom, vidiš njihov težak zivot.
    Hvala ti na ovim zapisima. Vracaju nas na naše bogoliko sopstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.