Река Дон има душу, то осећате на сваком кораку, шетајући обалом. Духовно-патриотски центар Св. Јована Крститеља живи је свет православља и витештва.
Сваки сусрет са Ростовом на Дону, градом цвећа, јоргована, ружа, божура… мириса цветњака из ушушканих, високо ограђених дворишта, прелепих светиња, радује срце. Ту у првом реду, мислим на чудесни, тихи Дон, кога Ростовљани зову “Дон Баћуша”. И свом Баћушки Дону, они су и леп споменик изградили! И на раскошни Катедрални саборни храм, посвећен Рођењу Пресвете Богородице, на људе јужњачког, топлог срца и блиставих осмеха.
Док путујете Русијом
Прилике су такве да од Мосве до града на Дону, може да се стигне само жележницом, због раних дејстава и сигурности путника. Путовати 28 сати и 15 минута чувеном, до савршанства разрађеном, руском железницом је веома леп осећај. Путујете Русијом, пролазећи њене градове, поља, цркве златних купола, древне манастире, језера, реке, села, шуме.. Ушушкани. Све чисто, особље професионално и љубазно. Имате утисак да сте код куће. Удобно, тихо, мило…
Река Дон, заиста, има душу. То осећате на сваком кораку, шетајући обалом. Дон плови, миран и тих, и без краја, као руска душа. Казује о себи, људима, о царској раскоши, о руским несрећним, страшним временима, о козачким степама, о прохујалним столећима. Има људи, који су, читајући Шолоховљев Тихи Дон, заувек заволели Русију. Ту руску душу, рођену под донским небом.
Ростов на Дону је у време Другог светског рата дао огромне жртве. Ростовљани на достојанствен начин обележавају своја стратишта. Они своје не заборављају. И вечни огањ са молитвом за њих пламти деценијама.
Силни бађушка Сергеј
И овај пут у Ростов на Дону нас је позвао свештеник Сергеј Красников. Речју, силни бађушка, познат и цењен у Ростовској области. Дочекао нас је са ведрим, широким осмехом. И искреном радошћу. Отац Сергеј много воли Србију, Србе и одлично познаје српску историју. Када сретнете оца Сергеја, схватите, како је све у животу благословено, када волите Бога, свој народ, Земљу. По њему, никада не знате да ли му је тешко, да ли има проблем. Он има-осмех. Он служи Богу свим својим срцем.
Са матушком Катарином је изродио 12 деце и исто толико, они су усвојили. Већина деце је већ отишла својим путем, формирали породице или су се осамосталили. Остало је још шесторо, деце, различитих узраста. Они одлично знају за ред, поредак. И са истим радосним осмехом, као у њиховог тате.
Има дана када Свештеник Сергеј Красников крене од куће у свој храм Свих светих на руској земљи на јутарњу службу око 6 сати… Литургија се заврши, али људи… људи имају својих мука, траже топлу реч, утеху, савете, или просто хоће да попричају. Чудо је са колико стрпљења и љубави отац свима приступа. Тако понекад у цркви, где је он старешина, промили време и дође време и за вечерњу службу. Тек после вечерње службе отац се упути кући.
Матушка и отац не возе раскошне лимузине. Живе лепо, хармонично, и како Бог заповеда. Имају за превоз комби, јер сва деца треба да стану у возило. Породицу Красников сви поштују, и воле и верници и они који ће то – постати. Велики је круг очевих познаника и пријатеља, од уметника, сликара, архитеката, песника, композитора, професора, до обичног света од Ростова на Дону, до Таганрога, Азова, Старочеркаска, Новочеркаска…
У граду на обали Дона летње врућине, за наше схватање, оне су несносне.
Али, и поред тога, није тешко бити на литургији, срести се са већ драгим и познатим људима. Већ четврти пут нас позива отац Сергеј у посету његовом храму и Ростову на Дону. Имамо осећај да се сусрећемо са блиским рођацима.
Посетити Саборни храм Рођења Пресете Богородице, прави је празник. Црква, пројектована и првобитно изграђена 1781 године, претрпела је многа искушења. Саграђена је поново 1854. Недавно је обновљена и представља духовни и грађевински понос ростовске области. Петокуполни бели храм са златним куполама, изграђен у раскошно византијски-руском стилу, блешти на сунцу. У пространој, уређеној порти је постројен бели звоник, висок 75 метара. Небо се спустило на Донску свету земљу.
У храму тихо пролазе верници и они који су на послушанију. На раскошним златним свећњацима трепере свеће. Посматрамо прелепу велику икону Пресвете Богородице Донске. Народ стоји у реду да би се поклонио, помолио се. И ми са њима.
Уз храм, на главном тргу, постављен је монуметнални споменик св. Димитрију Ростовском.
Излазимо на жарко сунце. Пржи. Од силине сунца је немогуће гледати. Али, Ростовљани су навикнути на жестоке температуре.
Са нестрпљењем чекамо нови сусрет са Доном. Нисмо се са Баћушком Доном видели пуне две године. Има нешто бајковито, мистично, нешто што човека носи ка обали тајанствене реке, која шапуће о вековима, о песми козака, о руској бесмртној души… Долазимо до баћушкиног споменика, споменика Дону. Радосни смо, као да смо срели рођака, који нас верно и весело, увек, чека на истом месту. На обали своје реке!
Нису Ростовљани заборавили ни Пушкина, ни Шолохова, ни Аксињу и Григорија Мелхова, ни козаке, ни чамџије. Све је то овековечено на обали Дона, као на длану. Права раскош од градитељства споменика. Шеталишта су богато украшна зеленилом, са низом ресторана. Све је у знаку Дона. Утисак је да Ростовљани заљубљени у своју реку.
За нас је био импресиван сусрет са Духовно-патриотским центром Св Јован Претече, оствареном жељом оца Сергеја Красникова. Својеврсна школа православља, знања и дружења смештена је у непосредној близини Азова, између Азовског мора и Дона. Цео један живи свет православља, витештва и вештина. Свет младих и оних који им та знања преносе.
За воланом комбија је Сергеј Белорус, бизнисмен, блиски пријатељ оца Сергеја. Сергеј се давно преселио са породицом из Белорусије и нови дом саградио у Ростову на Дону. Његова породица је благословена, а унукица Василиса, живи пример Василисе прекрасне. Напред седи отац Сергеј, а иза њега весела граја дечијих срца. Поподне тропско, једва се дише. Из возила посматрамо град који остаје иза нас, па Дон, мала језера, индустријске комплексе, пролазимо поред града Азова, иза нас остају малена језера, прелазимо високи насип и улазимо у простор Духовно-патриотског центра. Они га још зову Градић Јована Претече. Пропушта нас спец. стража. Овде се мали Руси уче, већ од узраста од 7 година, како се воли и чува своја земља. У кампу тренутно борави више од 100 младих Руса, узраста од 7 до 18 година. Православним Центром руководи Максим Фомин. Духовник Центра је отац Сергеј. Свештеник Красников, свакога дана после вечерње службе посећује градић св Јована Крститеља.
Тренутно у Духовно-патриотском центру има седам група и свака група свог инструктора. Рано јутро почиње се молитвом и химном. После доручка, свако има своја задужења. Овде се млади уче витешким вештинама, војним, другарству, солидарности, молитви, праштању. Они су у својој униформи. На 15-дневну обуку долазе деца из свих крајева Русије.
Затекли смо велику групу дечака који трче око кампа, сазнајемо, већ седми круг. Напољу је 26/27 степени, а младим Русима не сметају ни врућина, ни влага, ни комарци…
Диван је призор – молитва вечерња и чин праштања, некада стара монашка традиција.
Простор Центра је ограђен високом жицом и насипом, висине од преко три метра. Свугде је поредак. У пространим шаторима порећани су кревети. Све је уредно сложено. Постоје дежурни по секторима и задужењима. Као права војска. Центар се налази у срцу природе, где расту, рађају стабла јабука, дудова, крушака, шљива … около су велике пољане.
Унутар градића св Јована Претече живи стари монах. Молитвеник. Невидљив, неприметан. Људи брину да монах има све што му је потребно и зими и лети. Своју скромну молитвену кућу, опасану цвећем, монах не напушта.
Да нам буде угодно, осим оца Сергеја, потрудила се и млада Рускиња у униформи, Марија Ољеговна. Маша нам показује грађевине, управу, кухињу, здања која се граде. Отац са радошђу показује место где ће бити изграђен храм. Пењемо се на високи насип.
Марија нас води на ергелу. Храни коње јабукама, они послушно једу из њене руке. Овде, на ергелу долази жена ветеринар и инструктор за јахање, тако да полазници похађају и курс јахања.
Жене су у обавези на напусте камп до 20 сати.
Време вечере почиње са молитвом. Стотину полазника, као војска седе за скромну трпезу, вечерају без приче, док им отац Сергеј чита духовне поуке или неку историјску, херојску причу.
Рађа се жеља да и српска деца стасавају као Светосавци у својим православним српским Духовним центрима, учећи се љубави, слози, молитви, херојству. Имају српска деца бескрајну небеску галерију српских витезова, цара Лазара, Милоша Обилића, св Јоввана Владимира, Немање … Имају на кога Српчад да се угледају, само да то осмисли наша Црква и Војска. Тако се воли свој народ, Род, Бог….
Током ноћи небо над Ростовом и Доном било је немирно. Надлетала је авијација Војске РФ, бранећи град и околину. Ту ноћ, са украјинске стране, беспилотне летелице и пројектили су угрозили Рафинерију у Азову, нафтна постројења у Таганрогу, родном граду Атнона Павловића Чехова. Гађали су и Ростов на Дону. Срећом, није било погинулих.
Ми, Срби, разумемо. Знамо да Русија не штити само Донбас и Крим, Русију… Против Русије плански ратује НАТО. А Украјина- разјарена до сатанског зла, безумља. Страшно је гледати у очи онога коме је НАТО брат.
Нама, Србима не треба да се објашњава ко је – НАТО. Памтимо, како су нас они 78 дана зверски бомбардовали дан и ноћ, убијали људе, децу, старце, спаљивали, рушили, уништавали оно што је НАШЕ и СВЕТО. Зато што умемо да волимо! Да волимо нашу свету земљу Косово и Метохију, Србију, наш народ, Бога….
Овде, у Русији, живе они, чија молитвена срца куцају за Господа, Родину, за слободно руско небо. У томе је највећа снага једног народа. У томе је тајна- победе.
АУТОР: Биљана Живковић
Јули 2026. године