- У преводу који мање или више сви знамо, Макијавелијева реченица гласи “ЦИЉ ОПРАВДАВА СРЕДСТВО“. Проблем је што та реченица у делу фирентинског писца не постоји.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
ПРАВЕДНИКОВА МОЛИТВА*
I. Вјенчавши краљевскијем вијенцем брата свога Стефана у светој и доцније названој седмовратој Жичи крену се Свети Сава пространом српском државом да поучи народ: да га утврди у вјери у Бога и у љубави према брату и ближњем свом. А потреба бјеше велика, јер трагови и спомени од тешкијех дана и од страшне међусобне војне коју заврже син Немањин а слуга туђинов, Вукан, трајаху јоште једнако. И потребна бјеше народу Светитељева назочност и блага његова ријеч. Ријеч та падаше и оживвљаваше као благи летњи дажд што пада и оживљава;и народ га примаше онако жељно као жедна земљица што прима и упија благословљене кишне капљице. Слушаше га народ српски и памћаше ријечи његове, урезиваше их на скрижалама срца свога и предаваше их пас пасу до данашњега дана. И данас још након седам вијекова, остаде у народу спомен: многе приче о путовању његовом и о благом науку који Св.Сава сијаше народу. И сјеме то донесе плодове који храњаху народ наш у тешкијем данима искушења,која у потоња времена наступише.Једна таква приповијетка коју столећима чуваше, незаписану али запамћену, народ у памети својој – овдје је записана и изнесена. Обишао Свети Сава загорске епископије српске, ца се спустио бјеше у Приморје, да се помоли Богу у епископији Захумској и епископији Зетској. Да се поклони Свешој Богородици у Стону, и Светом Арханђелу Михајлу на Превлаци у Боци Которској. Дочека га стонски епископ што столоваше у манастиру Свете Богородице стонске. И угости га обилно како царски ваља и требује. А Свети Сава га богато награди за дочек:обилно га исплати и одврати му за дар уздарјем: богатим науком ријечи од свете вјере. –“Лијепо збориш, свети архипастиру наш“, рече му стонски епископ- “и ријеч ти капље са усана слатка и мирисна као мед пчелин, као мед липовац из уљаника Немањина у Дабшору. Али је још много кукоља међу чистом пшеницом, много иновјерника међу правом вјером. Тама незнабожја још покрива земљу Захумску, и горе и приморје њено. Мрак је притиснуо све, и тешко се разбија. Наша је свјетлост слаба да озари у мраку рођене и живеће у мраку, и глас наш слаб да продре у заглухнуле уши њихове. Зато пођи, Пресвети; пођи и разгони густу тмину под којом још стењу и чаме многи од племена и језика нашега.Пронеси свјетлост кроз таму; отвори им очи да виде крст праве вјере, и уши, да чују ријечи праве вјере. Крени свете стопе своје по земљи мрака, студени и странпутица многобожачкијех“ Послуша га Светитељ и крену се приморјем дан трећи. Са њим пођоше два најмилија ученика његова, иноци Арсеније и Доментијан. Путоваше тако поучавајући народ; упућене благосиљаше, неупућене упућиваше, а поколебане утврђиваше. Народ га раширенијех руку дочекиваше са благословом испраћаше; и босиље ницаше испод стопа путем, куд Светитељ земљом пролазаше.
II. И на путу по Приморју кад дођоше до једног мјеста чуше из далека неке узвике. Погледаше на ту страну и видјеше човјека једнога гдје прескаче један ров, и кад год би прескочио, узвикнуо би. Приступише му ближе и Светитељ и пратња му и гледаху га и слушаху. А старац једнако скакаше преко рова вас обливен знојем. Једнако скакаше преко рова и викаше; “Ово Богу“ и враћаше се скоком натраг и викаше опет “Ово мени“. И једнако тако, колико би год пута прескочио ров викнуо би: “Ово Богу“, “Ово мени“. Насмија се Светитељ (а од смијеха његова се руже расцвјеташе) кад видје ово и чу, па ће запитати старца: “Шта то чиниш, старче?“ -“Ето, молим се Богу“. . . “Па како се то молиш ?!“ -“Ето тако, као што видиш“ …- “Па откад се молиш?“ – “Одавно!“ – рече старац и обриса зној са чела, па застаде мало.- “А кад ћеш свршити ту твоју молитву?“ – запита га Светитељ смијешећи се благо.- “Кад се уморан срушим у ров, онда је молитва завршена“ -одговори старац.- “А јеси ли Кришћанин?“ -запита га Св. Сава. – “Јесам као и дјед што ми је био!“ -одговори старац.- “Па што се онда не молиш друкчије?“ – запита га Светитељ. –“Бог види, па и ово разумије“ -рече старац. “Што се не молиш ријечима, молитвама“ -“Не умијем“ одговори старац. – “Колико умијем, толико дајем“. -“А што не научиш?“ запита га Арсеније инок а ученик Савин.- “Младост ми прође без науке. Пустише ме као младо дрво у пустој планини да накриво растем, па ко ће ме сад стара исправити?!…Младо се дрво савија, незнани човјече“, рече старац – “а старо се слама, али се не савија!“ -“Што се ријечима не молиш?“ -рече инок Доментијан. “Молитве научи и у молитвама се, као Кришћанин, исповиједи и изброј гријехе своје“.- “Ја их немам“, рече старац. -“Мрава нисам нагазио, ни прах с крила лептиру отресао нијесам. Ни дрво зелено никад посјекао нијесам, јер знам да га то боли, па је гријех чинити то. Кад је дрво болно, пушта сок, то су сузе његове. Риба кад је кољу не пушта гласа: Бог јој није дао гласа ни кад живот губи! Риба ћути кад се коље, па и дрво ћути кад се ломи и сијече. Ја га не ломим и не сијечем, жао ми га је, јер и оно има душу!.. Бог му душу дао…“ – “А знаш ли, старче, гдје је Бог?“ запита га Доментијан. -“Знам“- рече старац, – “тамо горе. Нисам га видио, али му слуге виђам и знам“. – “А које су му слуге?“ – запита га Арсеније. -“ Па ето оно јарко сунце. Сунце му је слуга. Њему се молим јутром на уранку и вечером на заранку“… Натуштише се ученици Арсеније и Доментијан и скочише на старца да га покарају ради тијех ријечи, али их Свети Сава заустави и каза; “Добра је вјера овога човјека. Не дирајте га! Нема ријечи, али дјела његова и вјера његова- то је вјера правога Кришћанина“. То рече Светитељ, па се окрете старцу који се одмараше од силна умора од молитве,а крупне капље зноја падаху с њега и натапаху земљу.- “Јеси ли вољан, старче, да те научим лакшој молитви?“- “Јесам, незнани путниче!“ – одговори радосно старац.Тада га Свети Сава поче учити Молитви Господњој. Очита му неколико пута “Оче наш“, а старац за њим ријеч по ријеч изговараше. Дуго се мучаше Св. Сава да научи старца. Прискочише му у помоћ и ученици Арсеније и Доментијан, али старац научи само почетак а средину и крај не могаше никако да запамти, докле на пошљетку и почетак не заборави.“ Тада рече старац Св. Сави : – “О, света душо! Стар сам; мозак ми се, ето видиш, изобличио у тиховању. Не могу ти више памтити. Знаш ли какву краћу молитву, да је научим? Научи ме краћу, најкраћу ми кажи, да би се њом помолио и гријеси ми опроштени били, и ја умро као прави Кришћанин!“… –“Научићу те!“ рече му Светитељ.- “А ти ко си, незнани добар човјече?“ -запита га старац. Кажи ми име твоје, да знам бар име онога који ме примаче Богу и небесима!“- “Ово је Сава, архиепископ све српске земље и земље поморске!“ – рече Доментијан.- “Син Немањин !“ – кликну старац и обрадова се јако Тада га Светитељ научи да каже: “Во имја оца и сина и светога духа, амин!“ Мучио се Светитељ, па опет и говорио и учио, а старац за њим. Кад се Светитељ умори, поче Арсеније, а кад се и овај умори, прихвати Доментијан. И он се умори учећи, а старац не научи ријечи тијех. “Знаш ли, Немањићу Саво. што још краће? Ето видиш, стар сам, па ни тијех цигло неколико ријечи не могу да научим и запамтим, а мање их је, мним, него прстију на рукама мојијем!“… -рече старац болно. Насмијеши се Св. Сава и стаде га учити како да се прекрсти. Помогоше му и ученици, и сва тројица научише напокон јаднога старца. Благослови Св. Сава старца, и опростише се с њим и кренуше. Старац им благодари и испрати их до мора, до лађе, крстећи се једнако и шапућући да не заборави. Сједе Светитељ у лађу и навезе се на сиње дебело море пут Зетскијех страна храму Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки, а старац стајаше на обали и гледаше их кад се кренуше, крстећи се једнако…
III. А Свети Сава сјеђаше у лађи која пловљаше морем, и гледаше како се губи мало помало обала. И полако му се склапаху очи, докле га умор не савлада, и он не заспа тихијем сном, а лађа пловљаше мирном пучином. У једаред се трже Светитељ, јер чу вику с мора и још већу вику чу с лађе од уплашенијех морнара и путника на њој. Нешто се ваљало морем од обале и примицало све ближе лађи и викало. Прену се иза сна, протре очи и видје чудо невиђено, невјероватно очима! Видје и Св. Сава, видјеше и сви на лађи, како човјечја нека прилика хита лађи; корача преко мора као преко равна поља, маше рукама пут лађе и виче, а вјетар доноси гласе: “Стани! Чуј ме, Немањићу Саво!“ На заповијед Савину свише морнари једрила, увукоше весла и зауставише лађу. Зачуђени сташе и чекаху га. А он трчаше поуздано по таласима и када стиже лађи, познаше ученици онога старца што га мало прије учаху молитвама. -“Шта је ?“ -запита га зачуђено Светитељ. -“Кога тражиш?“ -“Тебе, Немањићу Свети ! “ -рече старац. “Како дође амо, чудни човјече?! “, запита га Сава у чуду. “Ногама, морем! Као дрва што плове, тако и ја, ето, не потонух, јер теби светитељу хитам!“, рече старац. – “А што ћу ти ја?“ – запита га Сава Немањић. – “Невоља ме гони! Згријеших јако !.. Заборавих, грешник, науку твоју!“ -“Па како се не утопи?“ -чуђаше се Св. Сава.- “Теби сам ишао, зато ме је, грјешника, вода и носила и није ме прогутала!… Заборавих којом руком треба да се крстим, лијевом или десном! И то заборавих, а доли ријечи оне да не заборавим! Заборавих, Свети, и науку, и молитву, и крштење…“ – “О праведниче божји!“ -рече Светитељ и диже зачуђене очи небу. “Зар ја да тебе учим!?“ –“Научи ме! Научи ме, Светитељу, да грјешан не умрем!.. Кажи ми молитву још једном!“ – рече старац и паде коленима на таласе. “О рајска душо! Адамско кољено!“ -кликну Св. Сава. – “Велики грјешници нека чате и велике и дуге молитве, а ти, праведниче, моли се Богу као и досад што си. Твоје су молитве угодније Богу него наше. Моли се Богу за себе, за мене и за сва четири васељенска патријарха!.. Моли се као и до сад. Због таквијех пушта Бог благословљену кишу; због таквијех и нас грјешне грије оно јарко сунце Божје!..“
*Легенда, Забележио Стеван Сремац, 27. Апр. 1902. Дубровник
НА ЗАПАДУ НЕШТО НОВО
У преводу који мање или више сви знамо, Макијавелијева реченица гласи “ЦИЉ ОПРАВДАВА СРЕДСТВО“. Проблем је што та реченица у делу фирентинског писца не постоји.
Но, ако погледамо шта Макијавели јесте написао у свом другом ремек делу “Расправе о првој декади Тита Ливија’‘, кад пронађемо реченицу коју је рђави тумач превео као ЦИЉ ОПРАВДАВА СРЕДСТВО, видећемо да је ту носећа реч EFFETO, учинак, последица, ефекат, дакле иста она реч која се налази у придеву EFFETUALLE, учинковита, делотворна, ефикасна, она која производи последице, те сада те две речи упућују једна на другу, а најзагонетније место Макијавелијевог дела, због којег је он проглашен црњим од ђавола (макијавелистом), сада се може разумети на потпун другачији начин. Својим одличним преводом Грубиша сугерише управо такво читање.“
Иван Миленковић.“Данас“ културни додатак 20-21 јун 2020 страна XIII “Нови превод загребачког политолога Дамира Грубише (Владар, Диспут, Загреб 2020)/