• Борба за идентитетско, историјско, духовно и културно наслеђе српског народа не престаје. Ту борбу коју су вековима уназад инспирисали освајачи и окупатори од пре два века инспиришу два егзистенцијално супротна погледа. Иако и данас битишу један поред другога они су суштински непомирљиви. Јер, један води ка Царству вечних вредности док други (за)води ка идентитетском изумирању свега онога што је српски народ кроз своје многовековно стваралаштво сабрао
 Једно бекство у манастир, бекство Светог Саве, и друго бекство из манастира, бекство Доситеја Обрадовића, опредељују животни пут не просто две личности, Светог Саве и Доситеја; не значе само ни утемељење две епохе у историји Српске културе – средњовековне, од Светог Саве до Доситеја, и нововековне – од Доситеја до данас; та два историјски независна чина судбински се одражавају на ход једне нације кроз векове, али истовремено символишу жеравичну раскрсницу на којој се непрестано налази човек уопште, и од које зависи његова судбина у времену и у вечности.
Свети Сава и Доситеј су два егзистенцијална става према животу и свету, два става који се узајамно додирују и прожимају на многим тачкама, али и који се суштински разликују у оном што је најбитније и најпресудније за човеков живот у времену и простору, али и дубље и шире од времена и простора……Доситеј је у бити трагична личност, као што је трагична и наша модерна култура и просвета чији је он био „први попечитељ“. Отуда, на њему зидати будућност значи одрећи се свог историјског континуитета и идентитета, одрећи се Светог Саве и светосавског Предања. Његови противници, још за његовог живота, нису само били горњокарловачки владика Евгеније и цариградски патријарх Антим V који су тражили чак и забрану Доситејевих дела, због мисли и одељака скроз безбожних и јеретичких.И међу српским писцима имао је за противнике између осталих и два највећа: Његоша и Вука. И то није било ни мало случајно. Вук Караџић, који је трагао за прошлошћу, за народним песмама и обичајима, као за „живом старином“, израстајући из народа и урастајући у народ, није могао бити исто са Доситејем, за кога су све то били „плесниви обичаји“, достојни презрења, својствени „простоти и глупости“. Још мање је могао Доситеја прихватити Његош, и то не само због његовог „антикалуђерства“, како неки сматрају, него ради много дубљих и озбиљнијих разлога. Владика цетињски је и те како осетио да је код Доситеја умртвљено чуло за праву и истинску просвету.

Суочивши се са вулканском трагиком људске природе и историје, Његош је веома лако могао увидети површност и наивност Доситејевог просвешченија, али и опасности које се иза те наивности крију по судбину народа. Зато је његове списе назвао „источницима… горким и отровним“, а његово просвешченије – „развратним“, сматрајући да није корисно народу, јер није саобразно „данашњима опстојатељствима нашима“ и није утемељено на „благочестију“ (православној вери). Његош у свом суду о просвјешченију Доситејевом зна да буде још оштрији и опорији. Он то просвјешченије не воли јер су му „зли основи учињени на поруганије светиње словенске“. И додаје: „Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије потсмјејанија над благочестијем“.

Да ли смо сазрели да се као народ и култура озбиљније замислимо над овим опорим, али далековидим речима Његошевим? У сваком случају, сваком оном који је иоле свестан жеравичне раскрснице на којој се налазимо и трагике историјског тренутка у коме живимо, из дана у дан постаје све јасније, да темељ наше будућности нити може нити сме бити Доситеј, него Свети Сава и светосавско Предање. И да је то Предање у његовој свеобухватности једини истински критериј и мерило свих збивања у нашој прошлости и нашој садашњости. Јер само у његовој светлости је могуће правилно осмислити нашу прошлост, стваралачки њоме обликовати нашу садашњост и на основу свега тога утемељити и прозрети у нашу будућност.

Митрополит Амфилохије
Из књиге “Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *