Свети Василије Велики је говорио: „Поштовање светитеља јесте подражавање светитељу”. Са страхопоштовањем стојимо пред светитељима, чак и онима наших дана. Светитељи су наши пријатељи из суседства, наша браћа, које је бескрајна милост Божја украсила сваким духовним драгуљем: трпљењем, уздржањем, вером, љубављу, кротошћу, добротом, дуготрпљењем, благошћу, сиромаштвом, смирењем. Све то нису људска достигнућа, већ дарови Светога Духа, који се дају сиромашнима духом и смиренима срцем!
Наша Света Црква ослушкује заједничко осећање верних, канонизује и истиче светитеље које је Бог прославио, како би били пример за подражавање вернима и прибежиште и утеха у бурама нашег живота.
Свим тим чуварима наше вере: светитељима, преподобнима, мученицима, јеромонасима и монахињама, свештенослужитељима и, уопште, свим клирицима, дугујемо много, много захвалности, јер су због наше вере постали безимени и без иметка и пошли за тим служењем. Они су миомирисни цветови манастира, скитова и келија, који су жртвовали све и живе скромно и свето, близу нашег Христа, и посредују пред Њим за све нас грешне, који се бринемо за имања и удобност, титуле и дипломе, славу и признање. Нека им Велики Бог подари здравље, снагу, веру, трпљење и истрајност да успешно одолевају искушењима овога века варљивога и да се непрестано моле за свет, како се не бисмо суочили са гневом Бога нашег због толико ружних ствари које види…
Нисам теолог, нити стручњак за црквена питања, већ један обичан, безначајан колумниста, који из поштовања, унутрашње љубави и ганутости жели да напише неколико речи о овом великом светитељу наших дана, Светом Пајсију, кроз искуства оних који су га познавали изблиза и који су видели и осетили да је Свети Пајсије био сав једна бескрајна љубав, узвишен, земаљски и небески истовремено! Иако су прошле 32 године од његовог упокојења, својом светошћу он наставља да надахњује и да нам показује своје присуство својим чудима!
Укратко: Свети старац Пајсије, или по световном имену Арсеније Ензепидис, рођен је у Фараси у Кападокији, у Малој Азији, 25. јула 1924. године. Дана 7. августа 1924. године, након размене становништва, са породицом и целим селом дошао је у Пиреј, пошто га је најпре у Фараси крстио Свети Арсеније, давши му своје име и благословивши његове родитеље да оставе „достојног наследника кума” пред његовим ногама, како би наставио његов монашки пут — што се показало пророчким! На крају су, после многих мука, стигли у Пиреј, затим на Крф, а коначно одредиште била је Коница у Епиру! Од малог детета, старањем његове баке и мајке, које су га напајале изворима наше вере и поред којих је налазио своју Итаку, издвајао се чак и од друге деце у основној школи по наклоности ка духовном и светом. Тих, вредан ученик, кога су учитељи много волели, понављао је: „Ја ћу постати добар калуђер”, и удаљавао се од друге деце и игара да би се молио. Очигледно је да је од малена, у складу и са благословом Светог Арсенија, „у себи носио монаштво и монашки живот”!
Изучио је столарски занат како би помогао својој породици. Дана 20. априла 1948. године ступио је у војску, добивши специјалност радио-телеграфисте, и истакао се чистотом свога карактера, храброшћу и духом самопожртвовања, све до 21. марта 1950. године, када је отпуштен из војске, да би одмах потом посетио место за којим је чезнуо. Врт Пресвете Богородице! Свету Гору!
Можда је он једини савремени светитељ о коме је написано највише књига, а реч је о човеку који је желео да прође непримећено. Истинско дете избеглиштва, увек је тежио исихастичком и монашком животу, увек усмеравајући свој боравак ка Светој Гори, потпуно предан Божанском Промислу, подвизавајући се у атонским манастирима, у манастиру Стомију код Конице, на богопохођеној гори Синају, да би се 1964. године коначно вратио „у Врт Пресвете Богородице”! На Свету Гору!
Свуда је несебично делио своју љубав онима који су тражили његов савет и утеху. Његов чудесни живот, љубав, пророчанства, чуда, изреке и нарочито његово смирење представљају путоказ савременом човеку који живи у пустињи овога пролазног света…
Дана 12. јула 1994. године, у 11.00 часова пре подне, у уторак, предао је своју преподобну душу Господу, кога је толико волео и верно служио, у 70. години живота, од метастатског малигног карцинома. Његов гроб је за мноштво хришћана из целог света постао место народног поклоњења!
У неколико речи, Високопреосвећени митрополит Едесе, Пеле и Алмопије скицира личност светитеља наших дана, Светог Пајсија: „Отац Пајсије је у овом свету живео као земаљски анђео. Истакао се као добар послушник у општежићу. Подвизавао се јуначки у пустињи Синаја, подижући победничка знамења једно за другим. Засјао је на своду Цркве као Светлост Христова. Оставио нам је свој пример као образац истинског монаха, своје учење као драгоцено завештање и своју љубав као свој прави завет”!
НЕКОЛИКО ИЗРЕКА И ПОУКА СВЕТОГ ПАЈСИЈА:
– Дужни смо да бол других учинимо својим болом.
– Када видимо човека са великом тескобом, бригом и тугом, иако има све, треба да знамо да му недостаје Бог.
– Највећа жеља ђавола јесте да убеди људе да он не постоји.
– Што се ноћ више смрачује, то је зора ближа.
– Када се молите, треба да осећате оно што осећа мало дете у наручју своје мајчице.
– Духован човек треба да има духовну логику.
– Не придај значај сновима. Значај придај ономе што Христос говори у Јеванђељима и ономе што говоре светитељи.
– Онај ко има смирење не поставља се као учитељ. Он само слуша, а када се затражи његово мишљење, тада га смирено износи.
– Добро је добро само онда када се чини и на добар начин.
– Када из себе вадиш један трн, боли те; колико ли тек боли када из себе треба да ишчупаш једну страст.
– Не постоји паметнији човек на свету од милостивог човека, који даје земаљско, а купује небеско.
– Смирењем и ћутањем дајемо места гневу. Ако заћутиш, разоружаваш другога.
– Они који чине неправду, чине неправду себи, и то вечно.
– Ако човек не почне да ради на себи, ђаво ће му наћи посао да се бави другима.
– Смирен човек је и кротак. То, међутим, не значи да су сви кротки људи и смирени.
– Онај ко се дуго бори, а не види духовни напредак, има гордост и егоизам! Духовни напредак постоји тамо где постоји много смирења.
– Разборит и паметан човек јесте онај који је добро схватио да постоји крај овога живота, па и сам хита да постави крај својим грешкама и недостацима.
– Треба да препустимо своју будућност Богу. Потпуно поверење у Бога има за мајку веру, којом се молимо и уживамо плодове наде.
– У наше време, нажалост, разум је уздрмао веру и испунио душе сумњама. Тако је природно да смо лишени чуда, јер се чудо живи, а не објашњава.
– Бог не допушта ниједну жалост и ниједно зло ако из тога неће произаћи нешто боље од онога што ми, људски гледано, сматрамо да је све.
– Ако желиш да се ухватиш за Бога, да би те чуо када се молиш, окрени дугме на смирење, јер на тој фреквенцији Бог делује.
– Онај ко, да би поверовао у Бога, тражи чуда, нема племенитости. За Бога то има вредност: да заволимо Бога само зато што је добар.
– Не треба да избегавамо грех зато да не бисмо отишли у пакао, већ из љубави, да не бисмо ражалостили свога добротвора Христа.
– Ништа се не дешава без Божјег промисла; сигурно ће оно што се дешава, колико год горко било, донети корист души.
– Највећи нагласак ставите на молитву, јер нас она држи у додиру са Богом, а тај додир мора бити непрекидан.
– Да би неко отишао у Рај, треба овде да поједе много горчине, да у руци има пасош искушења.
– Доброта омекшава и отвара срце као уље зарђалу браву.
– Док је човек млад, треба да се бори, јер што више стари, све мање може да учини. Тада му, у старости, смета чак и промаја која настаје кроз кључаоницу!
– Када се човек бори са надом, долази божанска утеха и душа снажно осећа миловања Божје љубави.
– Бог од нас жели само добру намеру и добру расположеност, које ћемо показати својим малим, часним подвигом и свешћу о својој грешности. Све остало даје нам Он.
– Блажени су јуродиви Христа ради. Блажени су они који су успели да се праве луди и на тај начин сачували своје духовно богатство.
– Блажени, и три пута блажени, јесу они веома мудри који се праве луди из љубави према Христу и исмевају сву таштину света, јер њихова лудост и јуродивост Христа ради вреди више од сваког знања и мудрости мудраца целога света.
ДУХОВНА ЗАВЕШТАЊА СВЕТОГ:
– За трпезу седамо сви заједно. Најпре се помолимо, а затим почињемо да једемо. Ако би неко почео да једе пре него што се трпеза благослови, говорили смо: „Овај је учинио блуд”. Недостатак уздржања сматрали смо блудом. „Распад породице” је када свако долази кући кад хоће и једе сам, без разлога.
– Бог нам, сликовито речено, има обезбеђена имања тамо на небу. Али када тражимо да нас избави од неког искушења, Он та имања даје другима и ми их губимо. А ако имамо трпљења, даће нам и камату.
– Не треба да имамо поверења у себе. Самопоуздање је препрека Божанској благодати. Када све препустимо Богу, Он је „обавезан” да нам помогне.
– Када неко има болест, тада може да разуме бол другога. И када макар мало погледаш бол свога брата, у великој мери се олакшава и твој бол. Бог допушта болест да бисмо отплатили или духовно уштедели. Болести су пролазне, али и веома корисне. Бог веома много пута чини оно што жели преко лекара. А ако много пута не даје одмах исцељење, то је зато да би човек имао користи.
– Воли своју жену више него самога себе. Делима, а не речима. И никада јој не говори ружно, јер понекад језик убија и уништава љубав. Такође, пазите, јер неки родитељи превише мазе своју децу и испуњавају им све жеље. А када превише мазиш дете, оно ће постати егоиста и кренути погрешним путем.
– Никада не верујте расуђивању световних људи.
– Највећа опасност за духовног борца јесте очајање.
– Треба да више волимо жалости и да их прихватамо боље него радости. Горки лек је много пута бољи од слатког, јер лечи. Истинска радост рађа се из бола.
– Данас је дошло време да се одвоје овце од јаради, верни од неверних. Касније ће доћи време када ћемо полагати испите, када ћемо подносити и прогоне због своје вере, и тада ће се показати шта је бакар, а шта злато.
– Благодат Божја је драгоцена ствар. Да би дошла и настанила се у човеку, треба да нађе човека који се по Духу слаже са Богом и који је исцрпео све људско. А ми желимо да дође божанска благодат да нас избави од слабости, без борбе. Да би се у човеку настанио Свети Дух, потребно је много самоодрицања, часности, смирења, племенитости, жртве. Духовни живот није уживање. Христос је поставио утичницу, али су наше жице зарђале и не примају Божанску благодат. Треба да очистимо жице од рђе, да се боримо да упознамо себе, да одсечемо своје страсти, да стекнемо врлине, и тако ће нас посетити благодат Божја.
– Увек је понављао: „Мој највећи непријатељ је моје име. Тешко монаху који стекне име, јер после неће имати мира, а и људи ће почети да измишљају разне ствари које нису стварност”.
– За учитеље је говорио: „Просветни радници треба да нађу начин да деци пренесу неке поруке о Богу и о отаџбини. Нека они посеју семе, па макар и не видели да ниче. Ништа не пропада; у једном тренутку ће уродити плодом.” За данашњи јаз између родитеља и деце предлагао је: „Да би се отклонила ова слабост у комуникацији, родитељи треба да се ставе у положај деце, а деца у положај родитеља! Блажени су родитељи који не користе реч ‘не’ пред децом, него их од зла заустављају својим светим животом, који деца подражавају.”
АСКЕТСКИ ПОДВИЗИ СВЕТОГ:
Старац Пајсије није само светитељ. Он је пророк, посвећеник, учитељ, апостол, проповедник истине Божје. Имао је многе дарове које му је подарио Тројични Бог, након непрестаних и упорних духовних и натприродних, по Светом Порфирију, подвига. Имао је дар исцељења од демона, дар разликовања духова, дар прозорљивости, дар видовитости, богословски дар, пророчки дар, апостолски дар и, што је најважније од свега, имао је расуђивање!
Колико ми то моја скромност допушта, из срца и из списа људи поклоника, „који су својим ушима чули и својим очима видели”, који су га познавали изблиза, покушаћу да представим неколико драгоцених каменчића из његових духовних завештања, и представљам их насумичним редом, кроз непознати монашки живот светитеља! Тамо, у испосницама, пустињама, пећинама, манастирима, подвижничким стаништима, у шумама, он је проживљавао потресна божанска искуства, али и велике духовне борбе и сукобе прса у прса са самим ђаволом, Лукавим, Противником!
Његово једино имање била је једна торба, у којој су се налазили једна конзерва која му је служила као шерпа, једна кашика, једна виљушка и једна или две богослужбене књиге! Постостојан у потпуном сиромаштву и веран Христовим речима: „Зато вам кажем: не брините се душом својом шта ћете јести или шта ћете пити, ни телом својим у шта ћете се обући; није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?” (Мт. 6, 25)
Најважније од свега: Свети Пајсије је био сав један бујични ток духовности, једна бескрајна љубав, узвишен, земаљски и небески истовремено! Осећао је рајска предокушања вечног живота! Његов врлински подвижнички живот, његове просвећене речи и поуке били су утеха и откривење за мноштво верних који су долазили да приме његов благослов и савете. Мала и велика пророчанства и виђења, која су се показала истинитим, као и његове чудотворне интервенције и присуства, утврдили су га у свести народа као представника и изразитеља воље Божје, много пре званичне канонизације од стране Васељенске патријаршије 13. јануара 2015. године.
Заједнички именитељ, рецепт спасења и вечни циљ свих нас који се трудимо и који смо обремењени, једноставан је и јасан, говорио је старац:
„Потражите даску спасења само близу Бога. А то ће се догодити само ако очистимо своје лукаво срце, из којег излазе сва зла!”
БОГОВИЂЕЊА:
Иако је Арсеније, потоњи старац Пајсије, имао само 15 година, у црквици Свете Варваре, веома близу Конице, која је била његово уточиште и његов рај, доживео је прво боговиђење, појавом Христа у обиљу светлости, који му је рекао: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће!” Христово присуство, боговиђење, било је да растера помисли сумње које су се појавиле под утицајем суседног атеистичког окружења. Петнаестогодишњи Христов столар увек је мислио: „Нисам ја за овај свет!”
Од детињства, потоњи монах и светитељ био је за многе недокучива тајна. Ипак, његово срце је примало све, без разлике. Био је аутентичан, човекољубив, дарежљив, иако је живео у самоћи и тишини. Сав је био љубав према целокупној творевини. У тој љубави биле су скривене све врлине. Од најранијег детињства светитељ је веровао да је логика Јеванђеља прожета логиком Крста. У православном хришћанском предању Распети, који му се јавио у боговиђењу, јесте „Цар славе”, а „Царство небеско на силу се узима и силни га задобијају”!
Он сам приповеда о посети Божанске благодати, док је служио у манастиру Есфигмену: „Доживео сам један догађај када су батерије биле потпуно испражњене, односно када су снаге биле исцрпљене од поста и молитве. Једне ноћи, док сам се молио стојећи, осетио сам како нешто силази одозго и целог ме облива.
Осећао сам радост и милину, а очи су ми постале две чесме из којих су непрестано текле сузе. Видео сам и чулно проживљавао благодат. До тада сам много пута осетио ганућа и сличне ствари, али ми се тако нешто први пут догодило. Тај догађај је био толико снажан, толико велик, толико потресан, да ме је укрепио и држао десет година, све до касније, на Синају, где сам проживео још већа стања, на други начин!” Божанска благодат, када те посети, електрише и магнетише цело твоје биће! Као што су се, такође, у редовним временским размацима дешавали и напади демона у његовој келији!
Оно што је оставио као завештање из свог кратког, због здравља, боравка на Синају, била је несебична љубав! То да се радост рађа:
– из љубави која се жртвује, а да се не чује!
– из љубави која бди, а да то не објављује!
– из љубави која брине, а да не обавезује!
– из љубави која трпи, а да не очекује!
– из љубави којој нису потребна објашњења, већ само тишине!
У овим реченицама скривена је мудрост целог света, Јеванђеља, Павловог учења, целог земаљског света. Зато је Пајсије светски светионик, непоновљив, јединствен!
Једнако је задивљујући био и разговор са самом Пресветом Богородицом, када је отишао да јој служи у манастиру Стомију у Коници, са одговарајућом обновом по налогу Пресвете Богородице! Као и у освећеној келији Ипатија у Катунакији, где га је посетила Нестворена светлост и чудесно га пренела у друго, рајско духовно стање. То је била Нестворена светлост, као и при Преображењу Христовом на гори Тавору. То је Нестворена светлост која, попут сунца, обасјава духовни свет и открива човеку духовне путеве, који су на други начин невидљиви. Она ни најмање није заслепљивала подвижника љубави, већ је осећао радост, милину, срећу, пуноћу!
Са истом сладошћу и смелошћу, боговиђенски је примио и посете Свете Ефимије, што је сматрао великом обавезом, јер му је указала ту част, и Светог Георгија у последњој келији свог земаљског живота, у пустињи, у Панагуди!
Када си близу старца Пајсија, у стварности немаш потребу да га слушаш, већ само да га гледаш како управља својим животом. Тада схваташ да си поред узвишеног човека, истинског подвижника, светитеља, анђела Господњег. Људска река поклоника свих сталежа и занимања свакодневно преплављује различите келије у којима је служио Христу, сви са жељом да га сретну у атмосфери тајне. Међу њима нема надмености ни охолости, већ су то погнуте главе, забринуте животним бригама, са спорим корацима. Из своје неприметности отац Пајсије открива и слуша „неизрециве речи” тишине и види невидљиве тајне другога живота.
Све представља слатко, нежно, мирно. Говори о чудесним стварима молитве, о Божјој благодати, и буди наслућивање другачијег начина живота. Једноставан подвижник, смирен, кротак, безбрижан, ненаметљив, блажен, слободан. Његов поглед чист, очи као ватре, његова појава прозирна, готово бестелесна. Поставља дијагнозу твојих проблема и приступа лечењу.
„Срећно, дете моје, нека те Бог увек просветљује!” Нежан и очински опроштај. Примаш његов благослов и одлазиш из његове келије радостан, срећан, лак! Одлазиш проживевши на својој кожи, али и у својој души, шта значе жртвена љубав, смирење, кротост. Осећаш колико си година живота изгубио јер га ниси раније познавао и живео си у тами незнања. Благослов Светог Пајсија није нешто уобичајено, већ нешто узвишено.
Он је почетак просветљења, промена пута. Он је начин живота!
Старац је, благодаћу Божјом, проживљавао натприродна стања непозната многима. Јасно је видео други живот, вечни, истински, који ми не можемо да видимо због своје грешности.
Света Гора, и оним што крије и оним што показује, има осећај јединственог, веома светог простора. Света Гора је пресвета! Јеромонаси и свештеници који су га посетили у келији чули су небеске псалмопоје и „Свет, Свет, Господ…”, док је светитељ, излазећи да их сретне, лебдео и није додиривао земљу. Био је најмање пола метра изнад тла и пратио га је снажан миомирис!
Имајући као пример поуке Светог Козме Етолског, који је поучавао 200 година раније и кога је увек побожно поштовао, просвећен Божанском благодаћу додао је и своја пророчанства за године у којима живимо и које долазе. Шест миља и рат који ће уследити, да би дошло до распада Турске! О Трећем светском рату, о милионима мртвих! О великој глади која ће задесити нашу отаџбину због повлачења јеврејског капитала! О политичком и државном нереду у нашој земљи, где ће се гласати закони и „срамни амандмани” који ће једно говорити, а друго порицати, и увек после поноћи. О жигосању и личном броју од стране представника Јевреја! О светској диктатури са бројем 666 и њеним последицама.
За данашње политичаре је говорио: „Жалосно је, јер је данас ђаво успео да зароби руководства. Плачем за Грчком. Данас ништа није остало усправно. Да би се Грчка спасила, сви њени вођи, где год се налазили, треба да оду у изгнанство. Да оду, јер својим присуством загађују.”
Говорио је и о дрвеном језику којим говори виши клир, који не може да убеди нити да се приближи омладини, као и о покушају да се изврши уједињење Цркава Истока и Запада без икаквог уређења и извињења за историјски нерешена питања са Западном црквом Папе, за варварства према хеленству и разлике у вери између Западне и Источне Православне цркве. Говорио је и о поновном блеску Православља и Грчке!
Одлазак старца ка Господу и Богу не значи да је напустио верне који призивају његово име да би нашли ослонац и помоћ. Напротив, сведочанства о његовим чудима све се више умножавају, доказујући да је његова помоћ страдалном човеку непрекидна када призива његову помоћ. Сведочанства верних о његовим чудима потресају, јер показују величанство Божанске благодати којом је Свевишњи обдарио Светог старца и пре и после његовог упокојења!
Начином на који се Свети Пајсије упокојио — храбро, преподобно, мученички, због страшних болова услед своје болести — доказао је да за истинског хришћанина смрт треба да буде славље, празник, радост! Сав његов живот био је једно непрестано чудо, крсто-васкрсни мученички пут кроз пустиње, шуме, пећине, келије и колибе. Својом смрћу поучио је да без смрти нема васкрсења!
Старац Пајсије одражава светлост Божју у овом таштом свету. Смрт га није победила, већ га је прославио његов освећени, мученички живот. И увек је имао смелост пред Христом.
– Прославио га је сам Христос!
– Почаст је указала Пресвета Богородица!
– Заволели су га светитељи и анђели!
Током целог свог живота имао је јасну чежњу за Богом и за својом смрћу. Његов однос према смрти био је пријатељски. Са њеном мишљу био је веома сродан. Његово срце, у стварности, није почивало на овом свету! Био је река доживљене теологије. Све је чинио ненаметљиво, са великом чежњом и дубоким смирењем. Био је сав једна бескрајна љубав…!
Нека имамо његове молитве и његова заступништва одозго, где је близу Христа, Пресвете Богородице и свих осталих светитеља и преподобних! Нека овај велики Грк, једноставан свештенослужитељ и родољуб, посредује и чува нашу земљу и народ од безбројних опасности које га окружују! Нека Свети Дух просветли политичаре да доносе исправне одлуке. Такође, нека посредује за свакога појединачно, за све који га призивају ради савладавања свакодневних тешкоћа — у здрављу, понашању, сарадњи и међуљудским односима!
Свештени клир му је, из бескрајне љубави и поштовања према једном светитељу, посветио следеће тропаре, које би било добро да сви научимо и уведемо у свој свакодневни живот, како би нас светост и дух нашег Светог Пајсија окруживали љубављу као духовни штит и ослонац у тешким и лукавим временима у којима живимо. Вечан му спомен!!!
—
Глас први
- Изданак Фарасе и украс Атоса, подражаваоца и равног преподобнима од века, Пајсија поштујмо, верни, сасуд дарова испуњен, као онога који чува од свих жалости оне који с вером кличу:
слава Ономе који ти даде снагу, слава Ономе који те овенча, слава Ономе који преко тебе свима даје исцељења.
Глас први
- Примивши огањ божанске љубави, превеликим подвигом сав си се предао Богу и постао утеха многим људима,
божанским речима поучавајући, молитвама чудотворећи, Пајсије богоносни, и сада непрестано посредујеш за сав свет, преподобни.
—
Хиљаде књига на више од десет језика написане су о овом васељенском светитељу широм света, а његове речи и даље представљају тачку ослонца за милионе православних и остају актуелне у времену пуном изазова, противречности и неизвесности! Са најважнијом поруком и наше Цркве, која није будућност, већ нагласак који је давао смирењу, љубави и молитви.
Свети Пајсије представља једну од најомиљенијих личности савременог Православља. Његове поуке, савети и духовне опомене настављају да надахњују хиљаде верних широм света, а његова казивања о будућности и даље су предмет разговора и промишљања!
Са своје стране, желим и ја да захвалим свим његовим посетиоцима који су га лично слушали: пријатељима, свештенослужитељима, мирјанима, официрима свих родова војске који су га познавали. Такође, писцима господи М. Виталију, П. Лијаку, П. Баилију и свима онима који су написали изузетна дела и сачували све то духовно богатство светитеља — његове поуке, изреке и мудре, освећене речи.
Преко свих њих, завештања која је светитељ оставио представљају оазу у данашњој неплодној пустињи живота. Нека имају благослов светитеља тамо где је, моју захвалност, и нека увек имају здравља, воље и расположења да нас сваки пут просвећују својим тако успешним делима! И као што је рекао Свети Јаков, брат Господњи, у својој Посланици Јеврејима: „…а плод правде у миру се сеје онима који мир творе.” Духовни плод правде и светости сеје се мирно и без свађа од оних који упражњавају и преносе мир, и који су заиста мудри и миротворни учитељи…
Јул 2026.
АУТОР: Јоанис Калакос