„Ја сам видео човечански образ Бога, и спасена је душа моја!“

(св. Јован Дамаскин)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Иако су иконе у целом хришћанском свету постојале од самог почетка, што потврђују ранохришћанске фреске у катакомбама Палестине, Мале Азије, Кипра, Рима, Егејских острва и другде, појава иконоборачке јереси (гр. αἵρεσῐς, αἱρέσεως, „јерес“, нетачно мишљење из кога проистиче лажно учењε) је у Ромејском царству (Византији) по много чему специфична.

Почетком 8. столећа дошла је у Цариграду на власт династија Исавријанаца. Оснивач династије, цар Лав Трећи Јерменин (владао од 717–740) сматрао је да су свете слике (иконе) биле главна препрека за обраћање Јевреја, Хазара и муслимана у Хришћанство. Слично неким данашњим секташима из протестантских кругова, Јевреји и муслимани су се позивали на другу Мојсијеву (Божју) заповест која каже: „Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“ (2 Мојсијева 20, 4-5) Овај „доказ“ је од стране иконобораца изношен само на почетку, јер је јасно да се та заповест не односи на свете иконе.

Осим јудео–исламског, на појаву иконоборачке јереси утицао је и један покрет „увезен“ из Јерменије. Реч је о изразито антииконичној и антикултурној монофизитској јереси (гр.  Μονη φυσις – једна природа) коју је прихватила Јерменска црква. Као што је у историји Цркве познато, монофизити умањују и одричу људску природу Богочовека Христа, па самим тим и могућност ликовног изображавања Бога који је по својој природи невидљив.

Прогон православних поштовалаца икона започео је 726. године поменути цар Лав Трећи. Четири године касније (730) цар је издао и писмени едикт (указ) о уклањању и уништавању икона из храмова, што је спровођено широм Царства.

Прогон икона и иконопоштовалаца наставио је цар Константин Пети звани Копроним (гр. Κωνσταντῖνος Ε΄ Κοπρώνυμος „поганоимени“, 718 – 775), син Лава Трећег и наследник престола 741. године. Овог пута је иконоборачки прогон био много жешћи, па је за последице имао велике и страшне жртве: мученичке смрти преподобног Андрије Каливита (+ 761) а нарочито смрт преподобномученика Стефана Новог, свирепо измрцвареног по улицама Цариграда 765. године, када су га везаног за ноге вукли коњима по калдрми, а напујдана „народна маса“ трчала за њим ругавши му се.

Да би очувао какву–такву  спољашњу форму, цар Константин Пети „Поганоимени“ је године 754. сазвао један иконоборачки сабор у Јерији близу Халкидона, на малоазијској обали Босфора. Овај „сабор лукавих“ је својим одлукама несумњиво испољио монофизитску једностраност о „једној Божанској природи“ у Богочовеку Христу, у коме нема места за изворно јеванђелски и православни теохуманизам.

Иконоборачку пропаст зауставио је и спречио свети Седми Васељенски (светски) сабор сазван и одржан у Никеји 787. године, у предивном храму Свете Софије (Премудрости). (400 година касније, тачније 1219. године, у овом храму је рукоположен Свети Сава Српски за првог поглавара самосталне–автокефалне Српске Православне Цркве.

Седми васељенски сабор у Никеји сазвали су 787. новоизабрани цариградски патријарх св. Тарасије и побожна царица Ирина Атињанка по смрти свога мужа Лава Четвртог Хазара (775–780). Царица је од раније била тајна поштоватељка светих икона, па је одлучила да се престане са државним прогоном икона и иконопоштоватеља.

Сабор је одржан у малоазијској Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године.

Закључци и одлуке овог скупа изложени су у „Оросу“ тј. Символу вере Светих Отаца Седмог Васељенског сабора у Никеји. Тумачење и објашњење заснива се на „Словима у заштиту светих икона“ (Migne, PG94, 1223) једног од највећих богослова Цркве Христове, светог Јована Дамаскина (грч. Ιωάννης Δαμασκηνός, око 675-749); светитељ то овако објашњава:

„Не изображавам невидљиво Божанство, него виђено тело Бога. (…) Израиљ у древности није видео Бога, а ми смо видели и гледамо славу Божију: `И видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца` (Јован 1, 14) „Ја сам видео човечански образ Бога, и спасена је душа моја. Ја сагледавам образ Божији, као што га је Јаков видео, и другачије, и другачије: јер он је очима ума видео невештаствени праобраз будућег, а ја сагледавам оно што напомиње виђеног у телу“.

Четири столећа касније Свети Сава, први архиепископ Српске Православне Цркве, ће у својој чувеној Беседи о правој вери изговореној 1221. године на црквено–народном сабору у манастиру Жичи по повратку из Никеје са рукополагања за првог архиепископа српског.

„Клањамо се и штујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставшег непромењеног, тако да онај који је помазан вером сматрам да – на икони – види самога Бога, Који се јавиоу телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и икони пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих Светититеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво“.

 

Литература:

–  Свети Јован Дамаскин, „Слова у заштиту светих икона“, Мињ, Patrologia graeca 94, 1223.

  • Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Београд, 1969, стр. 174-175.
  • Исти, „Студије из историје борбе око икона у Византији“, Сабрана дела, књ. 5.

–   Георгије Флоровски, „The Iconoclastic Controversy“, Collected Works, vol II, Belmont, Mass. 1974.

  • еп. Атанасије Јевтић, „Из богословља Светог Саве: Жичка беседа о правој вери“, споменица „СВЕТИ САВА – поводом 800-годишњице рођења“, издање Св. Синода, Београд, 1977, стр. 162.еп. Атанасије Јевтић, „Из богословља Светог Саве: Жичка беседа о правој вери“, споменица „СВЕТИ САВА – поводом 800-годишњице рођења“, издање Св. Синода, Београд, 1977, стр. 162.
  • Јустин Поповић, „Догматика Православне Цркве“, књ. 3. Београд, 1978, 683-697.
  • Ouspensky, „La Theologie de l`icons dans l`Eglise Orthodoxe“, Paris, 1980.
  • еп. Атанасије Јевтић, „Свете иконе“, Светигора–Цетиње, 1999.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *