у цркви Христова васкрсења у Чикагу, 16. јула 1954.

            Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје“. (Јован, 15: 13)

            „Поштована господо, српска браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божјег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски. (…)

Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога.

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: За Крст Часни и слободу златну. (…) Зато ће правична историја славити како њега, тако и сву његову изгинулу војску. Јер сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики кнез на Косову са својом крстоносном војском, и Карађорђе са својим устаницима. Увек и заувек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

Са свима описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Боду дан и нож, постио, причешћивао се и држао Крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанство с њим?

Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци, који са својим славним командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. (…)

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти а близак вакрсењу, већој слави и пунијем животу. (…) Јер док су код неких других народа у прошлом светском рату вође били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа на челу са Дражом били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Имена оних првих небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством; док ће имане ових других на небу бити песма бесмртвих духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бити све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нега подржавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају небеске Србије.

Амин, Боже, дај!

Слава му!“

(из књиге: Милисав Марковић, „Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса“, друго допуњено издање, Торонто–Београд 2006, стр. 594–597)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *