Криза око енклаве Сеута – а потом свуда?
- Посебан деструктивни елемент у разарању националног идентитета постало је никада прекинуто индоктринирање по орвеловским канонима, које изазива, како су Руси сазнали током бурних деведесетих, ефекат два Д: дебилизацију и дехуманизацију.
- Све то заједно може довести до стварања посебне „историјске заједнице“. А та људска маса, са пробуђеним троглодитским геном, осећајући сопствену инфериорност, плашећи се несређености и неизвесности и лако подложна сугестији, славиће лидере који нуде једноставна решења.
АУТОР: Владимир Михејев
Током два дана око 60–70 хиљада Мароканаца, очајнички жељних бољег живота, привремено је окупирало Сеуту – енклаву која припада Шпанији, на северноафричкој обали Средоземног мора. Уверени да је „преко мора живот бољи“, рачунали су да ће и на њих пасти благодат закона који је у јулу усвојио шпански парламент, а којим се легализује… милион илегалних миграната који су се раније населили у тој земљи.
Када су се, међутим, илузије тих луталица распршиле, стихијска „армија инвазије“ напустила је некадашњи колонијални посед шпанске круне, стигавши претходно да запали десетине аутомобила, опљачка продавнице и остави за собом гомиле смећа. Чинило се да је инцидент окончан, да је избегнута велика хуманитарна катастрофа и да је статус кво, како-тако, обновљен, али…
Одрицање од принципа увек боли
Одјек изненадног прилива непозваних странаца осетио се у свим националним становима формално јединствене европске породице. Највише су се узнемирили политичари десног центра у Италији, предвођени Ђорђом Мелони, и донели одлуку без преседана: да једнострано затворе границу за све који ваздушним или поморским путем стижу из земље сродног језика.
Са своје стране, Мари Рантанен, министарка унутрашњих послова Финске, изјавила је да се „Мадрид неодговорно понео према обавези заштите спољне границе ЕУ“, те да стога има смисла следити пример Италије и, у суштини, подвргнути Шпанију остракизму, односно оградити се од ње са свих страна.
Та два дана потресла су Европску унију, нарушивши светост принципа слободе кретања, који је у бриселске светиње уписан као једно од најважнијих достигнућа тог транснационалног устројства, заједно са слободним кретањем капитала, робе и услуга преко унутрашњих граница ЕУ. Шенгенска зона, по свему судећи, улази у период полураспада, јер се тема миграната који се не могу апсорбовати, припадају другим верама и културама, у протеклих годину дана у најмању руку претворила у једно од најжучнијих питања дана.
Није прошло без теорија завере
Докони и самопроглашени политиколози нису пропустили прилику да у изненадној најезди мароканских Арапа виде подмуклу замисао треће стране, под којом се подразумевала „Епстајнова коалиција“, односно Америка и Израел. Према формалној логици, и Трамп и Нетанјаху имали су лако предвидиве мотиве да загорчају живот социјалистичкој влади у Шпанији.
Премијер Педро Санчез Перез-Кастехон, кога станар Беле куће жестоко мрзи због одбијања да уступи своје војне базе као аеродроме за међуслетање током америчке агресије на Иран, успут је признао Палестину као суверену државу са престоницом у Источном Јерусалиму, што је навело Нетанјахуа на директне претње терористичким нападима на територији Шпаније („Тамо може доћи до изненадних нестанака електричне енергије, као и до железничких несрећа“).
Историчар Сантјаго Мартинез уверен је да ништа није случајно и да су хорде Арапа, које су у једном налету похрлиле ка Сеути, добиле подстицај од држава које су од сада непријатељски настројене према Шпанији, односно Израела и САД. У информациони простор убачена је чак и сасвим егзотична верзија према којој је крајњи циљ неименованих корисника изазваног хаоса контрола над Гибралтарским мореузом, по узору на поступке Ирана и Омана у фактичкој приватизацији Ормуског мореуза.
Та верзија није нарочито убедљива. Могуће је да су мароканске власти овим режираним инцидентом показале своје дубоко незадовољство због недавног приближавања Шпаније и Алжира, са којим имају различито виђење тога какав би требало да буде статус територије познате као Западна Сахара. Преседан сличне најезде на Сеуту забележен је 2021. године. Тада је Мадрид решио ситуацију тако што је пристао на план аутономије Западне Сахаре који је предлагао Рабат.
Млечне реке и обале од пихтија
Све те конспиролошке конструкције тешко да имају чврсто упориште. Највероватније су окидач за „жељу за променом места“ биле управо одлуке парламента и Врховног суда Шпаније. Прво, легализован је милион илегалних миграната. Друго, забрањена је депортација миграната затечених у чамцима или другим пловилима у сувереним водама Сеуте и Мелиље. Из хуманитарних разлога на њих је проширена стандардна процедура: након утврђивања идентитета омогућава им се приступ услугама адвоката и, као следећи корак, прилика да затраже азил, уз перспективу натурализације.
Људи у судијским тогама, изгледа, прихватили су аргументацију Педра Санчеза и његових „дубокоумних“ политекономиста, који тврде да ће се, без стабилног прилива радне снаге, односно миграната, национална економија до 2050. године смањити за 20%. Зашто су неопходни управо придошли нискоквалификовани радници, када незапосленост у земљи износи 10% (а међу младима чак више од 24%), мадридски писари не објашњавају.
Нико се не усуђује да гласно каже да јефтина радна снага, која пристаје да не ужива пуни пакет грађанских права, обогаћује власнике приватних компанија у низу сектора – од грађевинарства до угоститељства – али не даје претерано велики допринос националној економији у целини.
У ствари, аргументи у корист увоза (или легализације) гастарбајтера, којима се користе шпански социјалисти, прилично су климави. Како с правом примећује проницљиви политиколог Алексеј Бобровски, „шпанска економија престаће да расте ако, на пример, престане да расте сектор некретнина, а то је последица пада привлачности Шпаније као места за живот. Што се управо и дешава због миграционе политике. Шпански БДП ће такође престати да расте ако Шпанија унутар Еврорајха буде следила политику ремилитаризације“.
У шпанском естаблишменту су, чини се, са закашњењем схватили своју грешку, мада не сви. Хуан Хесус Вивас, председник владе аутономног града Сеуте, позвао је на измену миграционог законодавства. Градоначелник нападнутог града изјавио је да је „неопходно исправити правне пропусте које је разоткрила недавна одлука Врховног суда (legal shortcomings exposed by a recent Supreme Court ruling needed to be addressed).“ Неће ли тај позив остати глас вапијућег у пустињи? Мислим да хоће.
Пузајућа мигрантизација
У међувремену, у буколичном енглеском селу Пидингтон, у којем живи највише 350 људи, сазрела је побуна. На напуштеном војном складишту влада у Лондону одлучила је да као привремено уточиште одједном смести 1.200 миграната. То је три пута више од броја становника тог села, у којем су многе генерације староседелачких Британаца живеле без већих брига.
Важан детаљ: готово сви мигранти су пунолетни мушкарци без докумената. Проценивши перспективу асимилације у туђој средини, мештани су на збору одлучили да одрже референдум о иступању из Уједињеног Краљевства.
Недавно је у Немачкој извесни Абдул намерно аутомобилом улетео у присталице сексуалних изопачености које су марширале улицом (пропаганда ЛГБТ забрањена је у Русији). Извесна очигледно неаутохтона становница домовине Гетеа и Бетовена, која се води као певачица, овако је прокоментарисала догађај: „Веома ме је шокирало што сам први пут помислила: ‘Само да није црнац. Само да је бели хришћанин за воланом’.“
Њу веома жалости то што се у полицијским извештајима међу починиоцима обично појављују Арапи и црнци. А поврх свега, и намерни убица Абдул је на саслушању признао да је присталица терористичке организације „Исламска држава“ (ИД) – забрањене на територији Руске Федерације.
Многи староседеоци Немци, чији преци већ вековима почивају у тој земљи, били су, уверен сам, импресионирани случајем када је један муслимански имигрант (немам никакве предрасуде према његовој вероисповести) усред продавнице раширио простирку како би обавио намаз. На примедбу Немице-продавачице да то баш и није одговарајуће место за такав обред, он је одговорио: „Ако вам се не свиђа – идите! Ово је наша земља!“
…Пада на памет фотомонтажа која је обишла друштвене мреже, на којој типични представник номадског племена, тамнопут и са паштунском беретком, тврди: „Нама, Европљанима, хохоли нису потребни у Европској унији“.
Сценарији повратка у средњи век
Шта даље? Могуће су различите варијанте. „Или ће Европа прећи под фактичку контролу некога ко има оштрије зубе, попут Британије или САД, или ће се – како сматра политиколог Јелена Панина – тамо појавити неко ко ће оличити друштвени захтев за ‘чврстом руком’ и ‘одлучном главом’. Раст десничарских расположења у Европи, тежња ка конзервативним и традиционалним вредностима – то је тек почетак…“
У прогнозама које се праве све чешће се помиње велика вероватноћа изласка крајње деснице на главну сцену. Део њих може еволуирати у ултранационалисте, као што се догодило (а ми то, нажалост, нисмо одмах уочили) са потомцима бандеровских колаборациониста нацистичке Немачке.
„У шпанску Реконкисту или реванш фалангиста, који би поново објавили да је над ‘целом Шпанијом небо без облака’, немогуће је поверовати – тога неће бити – сматра већ поменути Алексеј Бобровски. – Али је могућ покушај фашистичког чишћења редова у протестантским земљама. То их неће учинити белима, али може реформисати Еврорајх. Језгро ће чинити Немачка, Скандинавија и Бенелукс. Избациће слабе земље из ЕУ и увешће сајбер, техно и биофашизам…“
Тешко је не сложити се са аутором прогнозе да Европу у том случају очекује повратак у средњи век, тачније у период који је с разлогом назван „Мрачно доба“. Али уз тоталну контролу над умовима у условима дигиталног концентрационог логора који се већ прикривено обликује.
Чак и ако се апокалиптични сценарио не оствари, последице деградације и затрованости владајућих кланова, као и политичке класе у Европи у целини, бацилима мржње – чији је пример до сада невиђена русофобија – најмање ће се током наредне деценије испољити у најгрубљем облику.
Губитак националног идентитета Европљана одвија се као последица замењујуће миграције, а дводневно заузимање Сеуте представља преседан и праслику будућих таласастих налета досељеника са обесправљеног Глобалног југа.
На Европљане погубно делује и стандардизација свега и свачега у име бриселске бирократије, од законодавства и правила понашања до закривљености увозних банана. Како с правом примећују домаћи коментатори, из културног кода и културног наслеђа бришу се такве „визиткарте“ народа као што су француско вино, немачки аутомобил, шпанска корида и белгијска чоколада.
Посебан деструктивни елемент у разарању националног идентитета постало је никада прекинуто индоктринирање по орвеловским канонима, које изазива, како су Руси сазнали током бурних деведесетих, ефекат два Д: дебилизацију и дехуманизацију.
Све то заједно може довести до стварања посебне „историјске заједнице“. А та људска маса, са пробуђеним троглодитским геном, осећајући сопствену инфериорност, плашећи се несређености и неизвесности и лако подложна сугестији, славиће лидере који нуде једноставна решења.
Према таквом сценарију, мораће се, позивајући се на ранија тужна искуства, констатовати: шта год европски интегратори намеравали, на крају им увек испадне или Трећи рајх, као у време Адолфа Шиклгрубера, или поново на насиљу изграђен, али овога пута дигитални по формату, Четврти рајх.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/08/15/zakat-evropy-migranty-i-stiranie-identichnosti.html