- Када се свеобухватни рат у Украјини заврши, Русија ће покушати да поново успостави и учврсти своју сферу безбедности и утицаја и усмериће пажњу ка црноморском региону, Јужном Кавказу и, уз ограничену координацију са Кином, Централној Азији.
- Тада ће се Русија и Турска, због супротстављених интереса и идеологија, највероватније наћи у ратној конфронтацији.
Након распада СССР-а, чини се да Турска поново стиче своју вековну позицију регионалне силе на Јужном Кавказу и шири утицај међу туркијским државама Централне Азије.
Тукидид је, као и други старогрчки историчари и политички мислиоци, рекао готово све што се односи на савремену стратегију и политику, а нарочито на околности рата између две државе које се налазе на директном путу ка сукобу.
Прва од тих држава данас је Турска, која се припрема за војни сукоб са Русијом, посебно сада када се Москва већ четири године налази у рату са Украјином, без постигнуте јасне победе, и када је ослабљена.
Погледајмо шта мађарски истраживачки институт наводи о односима Русије и Турске и Тукидидовој замци.
Пре неколико векова, царска Русија била је та која је угрожавала османску хегемонију на ширем подручју Црног мора. Данас сарадња туркијских држава доводи у питање руску хегемонију у Централној Евроазији. Успон Туркијског света, односно Великог Турана, на простору који се дуго сматрао руским „блиским иностранством” или Руским светом, подстиче супарништво великих сила које би потенцијално могло да доведе до сукоба цивилизација и поновног отварања Источног питања.
Могу ли Русија и Турска да избегну Тукидидову замку?
Када је реч о краткорочним и средњорочним реалистичним решењима, економска међузависност и однос поверења између Владимира Путина и Реџепа Тајипа Ердогана могли би да спрече конфронтацију. Међутим, дугорочно гледано, две супарничке велике спољнополитичке стратегије, које се остварују на геополитичким просторима који се међусобно преклапају, осуђене су на сукоб.
Појам „Тукидидова замка” увео је амерички политиколог Грејам Алисон у контексту супарништва великих сила — Сједињених Америчких Држава и Кине. Алисон тврди да непосредна војна конфронтација између Сједињених Држава и Кине, иако није неизбежна, представља историјски вероватан сценарио.
Ослањајући се на историјске обрасце који се понављају, он тврди да успостављене хегемонске силе успон нове силе — нарочито оне која напредује ка статусу велике силе унутар њихове стратешке интересне сфере — обично доживљавају као егзистенцијалну претњу. Таква перцепција често изазива превентивну конфронтацију, чији је циљ очување постојеће равнотеже снага.
Да би поткрепио своју тезу, Алисон наводи неколико историјских аналогија. Најкарактеристичнији пример представља Пелопонески рат између Атине и Спарте у петом веку пре нове ере, који је у великој мери био последица страха Спарте од све веће моћи Атине.
„Успон атинске моћи и страх који је он изазвао у Лакедемону учинили су рат неизбежним”, записао је Тукидид.
Супарништво царске Русије и Османског царства проистекло је из турских страхова од растуће моћи Русије и њеног коначног успостављања превласти у црноморском региону, на Јужном Кавказу и на Балкану.
Овакве околности довеле су не до једног, већ до дванаест ратова између двеју империја, вођених од шеснаестог до двадесетог века. Постоји још један добар разлог да се данас анализирају историјски обрасци Источног питања: чини се да се турско-руско супарништво поново појављује у светској политици, иако у значајно другачијим околностима и структурама, али следећи доследне историјске обрасце.
Источно питање представљало је систематски сукоб око трговинских путева, њихових стратешких уских грла, попут мореуза, као и око природних ресурса. Након распада СССР-а, чини се да Турска поново стиче своју вековну позицију регионалне силе на Јужном Кавказу и шири утицај међу туркијским државама Централне Азије.
Док Русија настоји да обнови своју империјалну моћ на постсовјетском простору, турско-руско супарништво могло би поново да постане главни чинилац регионалне динамике. Ипак, међусобна зависност и прагматизам овога пута би могли да отворе пут за избегавање Тукидидове замке.
Поједини тврде да су се сфере утицаја вратиле у међународне односе услед примене Трампове доктрине од стране Беле куће, поновног потврђивања превласти САД на западној хемисфери свргавањем председника Венецуеле, претњи Колумбији и Куби сличном судбином, као и предузимања корака ка припајању Гренланда и Канаде.
У стварности, међутим, сфере утицаја никада нису престале да постоје у људској историји, па чак ни након завршетка Хладног рата. Било је потребно само извесно време да нове силе у успону досегну нове границе једна друге.
Границе америчке глобалне хегемоније и униполарности јасно су одређене руским припајањем Крима 2014. године, након чега су сфере утицаја поново „откривене”. Недавно оживљавање Монроове доктрине стога није представљало једнострану акцију, већ поновно покретање Сједињених Америчких Држава.
Руски свет обухвата подручја у којима живе људи који говоре руски језик и припадници Руске православне цркве. Међутим, припадност том простору може се заснивати и на другим — историјским, културним или канонским — разлозима, као што је полагање права Руске православне цркве на канонске територије које се простиру од Украјине, преко Азербејџана, до Монголије.
Ове државе и њихови становници предмет су посебне пажње руске владе. Њихова кохезија и јединство — који се сматрају највишим циљем руских националних интереса и безбедности — унапређују се применом меке и тврде моћи, од културне дипломатије до употребе војних средстава.
Руски свет, међутим, није јединствено и хомогено подручје. У њему живе десетине језичких и верских група, укључујући припаднике неких од најстаријих цивилизација, попут јерменске и грузијске. Осим тога, он се преклапа са другим културно-језичким простором и контроверзним геополитичким пројектом — Туркијским светом.
Туркијски свет, односно Велики Туран, представља огромно подручје које се простире од Балкана, преко Јужног Кавказа, до Централне Азије, а на којем живе различити народи који говоре туркијским језицима.
Један од прокламованих циљева Организације туркијских држава, међународне организације чије су све чланице, осим Турске, постсовјетске државе, јесте културно повезивање, а у крајњој линији и постизање одређеног нивоа економског и политичког јединства ових простора.
Туркијске земље, а нарочито Турска, претендују, дакле, на обједињавање већег дела простора који политички мислиоци и доносиоци одлука у Русији сматрају њеним „блиским иностранством”, делом Руског света, постсовјетског Јужног Кавказа и Централне Азије.
Туркијски свет би се стога могао појавити не само као сфера утицаја Турске, већ као посебан геополитички ентитет са сопственом тежином у мултиполарном свету.
Поред тога, Туркијски свет не завршава се на државним границама Азербејџана или Казахстана, већ продире и на територију Руске Федерације и Кине. У неколико руских федералних република, од којих се неке налазе на геостратешки важним положајима од Кавказа до Алтајских планина, већину становништва заправо чине туркијски народи.
Међу њима су Татарстан, Башкортостан, Чувашија, Јакутија, Тува, Алтај и Карачајево-Черкезија.
Пантуркијска солидарност пружа идеолошку основу Турској да оспорава и руске територијалне добитке у Украјини. Анкара осуђује руску окупацију Крима, који су историјски насељавали туркофони Татари, и сваке године, на годишњицу тог догађаја, подсећа на масовне депортације кримских Татара.
Највећи и најзападнији регион Кине, Синђанг, такође има бројно становништво туркофоних Ујгура.
Сарадња туркијских држава нуди алтернативу потпуном укључивању у руске и кинеске културне и друштвене структуре посредством иницијатива као што су заједничко туркијско писмо, међународни културни пројекти и образовни програми.
Многи у Русији ове иницијативе доживљавају као претњу унутрашњој целовитости земље, док појединци предлажу да би супротстављање пантуркијској претњи требало да буде изричито утврђено Државном стратегијом националне политике Русије.
Ово супарништво може се уочити у читавом низу области — од идеолошке борбе, преко супротстављених геоекономских стратегија, до сукобљених визија регионалних геополитичких и одбрамбених структура.
У септембру 2023. године азербејџанска војска убила је пет руских мировњака у Нагорно-Карабаху и приморала приближно 5.000 наоружаних руских мировњака да напусте међународно признату територију Азербејџана.
То је означило крај руског војног присуства у Азербејџану, које је, уз извесне прекиде, трајало дуже од два века.
Азербејџанска војска то није постигла сама. Уживала је значајну дипломатску, војну и обавештајну подршку Израела и Турске.
Турско оружје, најсавременије војне беспилотне летелице, као и њихови оператери, саветници и команданти, помогли су Азербејџану да се ослободи раније зависности од руске технологије. Истовремено, турска саобраћајна инфраструктура отворила је Азербејџану пут ка стицању економске независности и изласку из руске сфере утицаја.
Однос Турске и Азербејџана представља много више од стратешког партнерства. Реч је о свеобухватном савезу два братска народа, па чак и једне јединствене нације, како то често истичу председник Ердоган и председник Алијев: „Један народ, две државе.”
Сукоб туркијске и руске цивилизације је неизбежан. Парафразирајући Тукидидову „Историју Пелопонеског рата”, могло би се рећи да забринутост коју у Москви изазива све већа моћ сарадње туркијских држава на постсовјетском простору чини турско-руску политичку конфронтацију неизбежном.
Логично је претпоставити да је недавни и успешни излазак Азербејџана из руске сфере утицаја узнемирио Кремљ у истој мери као и покушај евроатлантских интеграција Украјине, а можда и више од захтевног европског пута Грузије.
Када се свеобухватни рат у Украјини заврши, Русија ће покушати да поново успостави и учврсти своју сферу безбедности и утицаја и усмериће пажњу ка црноморском региону, Јужном Кавказу и, уз ограничену координацију са Кином, Централној Азији.
Тада ће се Русија и Турска, због супротстављених интереса и идеологија, највероватније наћи у ратној конфронтацији.