На данашњи дан, Никољдан 1991. године у Книну је званично проглашена Република Српска Крајина настала обједињавањем српских аутономних области у претходној СР Хрватској.
Република Српска Крајина (скраћено РСК, или Српска Крајина или само Крајина), била је држава у југоисточној Европи. Српска Крајина се већим делом своје територије простирала на подручју некадашње Војне крајине. Уједињени су простор САО Крајине (Северна Далмација, Лика, Кордун и Банија), САО Западна Славонија и САО Западни Срем, Источна Славонија и Барања.
Одлуком конститутивног српског народа донета је једногласна одлука да крајишки Срби не желе да живе одвојено од осталих Срба те је проглашење независности Крајине уследило као реакција на проглашење независности Хрватске по принципу конститутивности.
Српска Крајина је постојала између 1991. и 1995. године и основана је на територији Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Главни град је био Книн са 12.331 становника. Осим Книна, већи градови су били Вуковар (44.639 становника) и Петриња (18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а 1993. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 км². Успостављена је монета крајишки динар и за химну је проглашена стара химна краљевине Србије „Боже правде“ што је први пут да се ова химна званично враћа у употребу.
Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских злочиначких операција Бљесак и Олуја 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према Ердутском споразуму кроз прелазну управу Организације уједињених нација, интегрисан је у састав Републике Хрватске јануара 1998. године.
Српска Крајина се граничила са Републиком Хрватском, Мађарском, Савезном Републиком Југославијом, тзв. Републиком БиХ и Републиком Српском.
Историјска српска земља
Срби су на територији будуће Српске Крајине живели још од средњег века, пре почетка инвазије Османског царства на Балканско полуострво. На пример, прво помињање Срба у Срему, Славонији и Далмацији датира још од 7. века. Срби су тада већином били насељени у областима јужне Далмације, где су основали неколико својих кнежевина. Први српски манастир на територији Краљевине Далмације и Хрватске био је манастир Крупа, ког су према предању 1317. године основали монаси из манастира Крупе на Врбасу, а манастир су помагали српски краљеви Стефан Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан.
Након што су Трећи рајх и његови савезници окупирали Краљевину Југославију, створена је Независна Држава Хрватска, на челу са усташама. Они су се придржавали великохрватске идеологије и одликовали су се крајњом србофобијом, што је резултовало геноцидом над Србима. Усташе су успоставиле и мрежу концентрационих логора. Тачан број жртава геноцида није познат, око 800.000 људи је мучки убијено, према српским изворима. Значајан број жртава је страдао у хрватским концентрационим логорима. Око 240.000 Срба је присилно прекрштено у римокатоличанство, а око 400.000 Срба је протерано у Подручје Војне управе у Србији.
Оснивање РСК
У јануару 1991. године основано је министарство унутрашњих послова Крајине, које је објединило све секретаријате унутрашњих послова који нису била под контролом Загреба. У фебруару 1991. САО Крајина се ујединила са територијама северне Далмације и Like, где су већину становништва чинили Срби. Српско национално виеће и Извршено веће САО Крајине су 28. фебруара 1991. усвојили резолуцију о отцепљењу од Хрватске на основу резултата референдума и тражили су да остану у саставу СФРЈ. Скупштина САО Крајине је 16. маја дониела решење о присједињењу Крајине Југославији.
Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем проглашена је 25. јуна 1991. године, а потом је 25. септембра исте године преименована и од тада је постојала под називом Српска област Славонија, Барања и Западни Срем. Касније је на подручју западне Славоније организована Српска аутономна област Западна Славонија.
У лето 1991. у Крајини су почеле борбе између хрватских паравојних формација и припадника хрватског МУП-а на једној страни и српске милиције на другој. Постепено се у сукобе укључивала ЈНА, из које су у пролеће 1991. масовно дезертирали војници хрватске националности. Учешће ЈНА у сукобима се повећало када су хрватски одреди започели тзв. „блокаду касарни” у септембру 1991. године.
У пролеће 1991. године на територију САО Крајине почеле су долазити избеглице са територије под контролом Загреба. Неки од њих су отишли у Србију или Црну Гору, а око 100.000 је остало у Крајини. Црвени крст Југославије је 1991. године пријавио око 250.000 избеглица српске националности са територије под контролом Загреба. Избеглице су пристизале до примирја у јануара 1992. године.
Српске аутономне области су се 19. децембра 1991. године ујединиле у Републику Српску Крајину. Према усвојеном уставу, Српска Крајина је национална држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе. Одређени су државни симболи застава, грб и химна. Милан Бабић са дужности председник владе прешао на дужност председника државе. Проглашен је суверенитет Српске Крајине.
Током 1991. године хрватска гарда и полиција су починиле бројне злочине над српским цивилним становништвом. Најпознатија места у којима су злочини почињени су Госпић, Сисак, Вуковар и села у Западној Славонији.
Почетак краја РСК
У јануару 1995. године амбасадор САД у Хрватској Питер Галбрајт предложио је Српској Крајини и Хрватској „План З-4”. Предлагао је аутономију за Книнску Крајину, а за Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем потпуну интеграцију у састав Хрватске. Усвајање овог плана, председник Хрватске Туђман је сматрао политичким самоубиством, међутим под притиском америчких дипломата обећао је да ће то питање размотрити у далекој будућности.
Уместо да настави дипломатске контакте, хрватска влада је одабрала војно решење питања. Република Српска Крајина је ликвидирана у мају и августу 1995. године током хрватских војних операција Бљесак и Олуја. Током операције Бљесак, Хрватска војска је заузела српску енклаву Западну Славонију. У покушају да спречи хрватску офанзиву, председник Мартић је наредио ракетирање Загреба, што је и учињено.
Након тога, ракетирање Загреба је сматрано ратним злочином. Међутим, то није омело спровођење хрватске офанзиве. Према подацима српске стране, а такође и међународне организације за људска права, током операције Бљесак почињени су бројни злочини над српским цивилним становништвом, укључујући и децу.
Олуја
Следећа операција је била Олуја, током које су хрватска војска и полиција окупирале највећи део Српске Крајине. Са територије Српске Крајине је протерано је од 230.000 до 250.000 Срба. Током и након операције Олуја, хрватски војници су починили бројне злочине над колонама избеглица и против преосталог цивилног становништва. У пресуди Хашког трибунала хрватским генералима Готовини и Маркачу стоји да је операција Олуја била део заједничке злочиначке намере, коју је организовало хрватско војно и политичко руководство, али су они касније ослобођени кривице. Циљ операције је био протеривање и уништавање Срба из Хрватске и насељавање Крајине Хрватима.
Република Српска Крајина, иако не тако дугог постојања, била је доказ борбе српског народа за слободу свете српске територије, која је од вајкада припадала Србима.
ИЗВОР: