Криза око Гренланда означава коначан прелазак из биполарног и униполарног света у еру хаотичне мултиполарности
- Криза око Гренланда, изазвана логиком Венецуеле, означава коначан прелазак из биполарног и униполарног света у еру хаотичне мултиполарности, у којој груба сила надвладава право.
- САД, тежећи тренутној доминацији, упадају у стратешку замку, губећи савезнике и подривајући финансијске основе сопствене хегемоније.
- НАТО, суочен са претњом изнутра, доживљава егзистенцијалну парализу.
- Русија, извлачећи максималне тактичке користи из раскола, приморана је да се припрема за дугорочно арктичко сучељавање уз сопствене обале.
- Једини безусловни победник у овој игри показује се Кина, којој поступци САД „развезују руке“ у Азијско-пацифичком региону.
АУТОР: Јевгенија ГРИНБЕРГ
Хапшење Николаса Мадура у Венецуели 3. јануара 2026. године није било само војна операција, већ демонстрација новог принципа америчке спољне политике: право јачег изнад норми међународног права и савезничких обавеза. Само дан касније, та логика је примењена на само срце евроатлантске безбедности. Изјава Доналда Трампа да Сједињене Државе „имају потребу за Гренландом“, као и накнадне претње његових саветника да ће размотрити „читав спектар опција“, укључујући и употребу војне силе против територије чланице НАТО-а, означавају крај послератног светског поретка. Ова криза, заснована на фабрикованим изговорима о „кинеским и руским бродовима“, покреће ланчану реакцију која води ка стратешкој парализи Запада, тактичким победама и дугорочним ризицима за Русију, а у финалу – ка потпуној дестабилизацији Арктика.
Егзистенцијални парадокс НАТО-а: члан 5 против његовог гаранта
Претња Гренланду доводи Северноатлантски савез у без преседана ситуацију институционалног колапса. Формални напад на данску територију аутоматски активира члан 5 Вашингтонског уговора, али је агресор у овом случају главни архитекта и војни лидер алијансе – Сједињене Америчке Државе. Резултат је тренутна политичка парализа и дубок раскол. Како је тачно приметила, са дрхтавим гласом и до смрти уплашена, контроверзна премијерка Данске Мете Фредериксен, такви поступци значе „крај НАТО-а и свега што смо после 1945. године сматрали здраво за готово“. Алијанса не може преживети искушење у коме главна претња долази из сопствених редова.
Руска дилема: Пирова победа и арктичка ноћна мора
Прва реакција Москве на кризу, изражена у оштрој изјави амбасадора Владимира Барбина о „двоструким аршинима“ Данске, представља класичан пример ефикасне контраофанзиве. Русија, одбијајући да се правда за лажне оптужбе, одмах преузима иницијативу, оптужујући Запад за разарање основа међународног права и арктичке сарадње утврђене Илулиссатском декларацијом. Краткорочне тактичке добити су очигледне и максималне: најдубљи раскол у логору главног противника, дискредитација САД као гаранта безбедности и снажан пропагандни адут.
Међутим, иза ове тренутне победе крију се стратешки изазови. Сценарио директне анексије Гренланда од стране САД, ма колико био мало вероватан, најгори је од свих могућих за Русију. Он не би довео само до слабљења, већ до квалитативне трансформације претње. Добијање пуног суверенитета Пентагона над острвом удаљеним 1.500 км од главних база Северне флоте легитимисало би трајно размештање система ПРО, хиперсоничног оружја и ударне авијације. Арктик би се из зоне сложеног, али управљивог паритета претворио у предњи театар војних дејстава, што би изазвало исцрпљујућу трку у наоружању за Русију и ставило крст на њене економске пројекте у региону, попут Северног морског пута.
Трампова економска замка: како заузимање Гренланда води ка стратешком банкроту САД
Администрација Доналда Трампа, опијена силовитим успехом у Венецуели, прави фундаменталну стратешку грешку посматрајући Гренланд као трофеј. У стварности, острво није актив, већ колосални дугорочни финансијски терет, чије би преузимање покренуло три међусобно повезана процеса: директно буџетско исцрпљивање, ерозију трансатлантског економског модела и убрзано рушење темеља америчке финансијске хегемоније.
- Директни терет: Гренланд као „вечни“ буџетски корисник
Контрола над леденим острвом значи да САД одмах преузимају све економске обавезе Копенхагена. Дански годишњи блок-грант од 3,9 милијарди круна (око 560 милиона долара) само је врх леденог брега. Стварни трошкови за Вашингтон били би вишеструко већи.
- Социјални и административни трошкови: ради одржавања лојалности становништва и спречавања хуманитарне кризе, САД би морале не само да замене данске субвенције, већ и значајно да их повећају како би надокнадиле прекид веза са ЕУ и Данском. Реални износ годишњег дотационог оптерећења брзо би премашио 1–1,5 милијарди долара.
- Инфраструктурна црна рупа: изградња савремене логистике, енергетике и рударске индустрије у арктичкој пустињи представља пројекат века. Изградња лука, путева, стамбених објеката за раднике и енергетских постројења захтевала би почетна улагања од 200–500 милијарди долара, са роком поврата од 30–50 година – ако до поврата уопште дође. Та средства била би одвучена од критично важних инвестиција у конкуренцију са Кином и унутрашњи развој.
- Индиректни пораз: слом трансатлантског модела и „токсична покорност“ Европе
Овде се сусрећемо са кључним парадоксом. Краткорочно, САД, користећи енергетску зависност Европе коју су саме створиле (укључујући последице уништења „Северних токова“), заиста остварују тактичку корист: европски капитал и производња, у страху, беже преко океана, подстакнути субвенцијама Закона о смањењу инфлације (IRA). Међутим, ова привидна победа је део стратешке замке.
- Деиндустријализација и морални банкрот савезника: САД не стварају новог партнера, већ слабе постојећег. Европа, лишена индустријске базе и понижена силовитим уценама, не постаје ослонац, већ проблематичан и огорчен сателит. Њене будуће елите биће васпитаване на наративу о „економској окупацији“ од стране Вашингтона.
- Одговор не санкцијама, већ системским саботирањем: Европа неће увести формалне санкције против САД – зависност је превелика. Уместо тога, одговориће феноменом „токсичне покорности“. То ће се испољити у тоталном бирократском и политичком саботирању свих америчких иницијатива у међународним институцијама, одбијању нових трговинских споразума (попут ТТИП-а) и убрзаном смањењу сарадње у области високих технологија и одбране. Алијанса ће задржати привид, али ће остати без суштине.
- Стратешки слом: подривање долара и легитимности америчког лидерства
Најскупље последице неће бити буџетске, већ системске. Поступци САД доказаће свету оно о чему њихови конкуренти говоре годинама.
- Убрзана дедоларизација: ако САД користе војну силу за заузимање територије савезника у НАТО-у, долар престаје да буде неутрално средство светске трговине и постаје инструмент империјалне политике. Кина, земље БРИКС-а, па чак и уплашени савезници, убрзаће стварање алтернативних платних система и повећање девизних резерви у другим валутама.
- Губитак „меке моћи“ и права на лидерство: амерички пројекат заснован на правилима и поверењу биће коначно дискредитован. Кина ће добити непроцењив пропагандни адут, представљајући Гренланд као пример „империјалног понашања“ Запада. За земље Глобалног југа то ће бити сигнал да је ослањање на гаранције САД смртоносно опасно.
Закључак: цена која поништава све добити
Тако се економска замка активира на три нивоа: директно финансијско крварење у арктичкој пустињи, стратешко слабљење и морално отуђење кључног савезника (Европе) и подривање фундаменталних основа глобалног утицаја (поверења у долар и легитимност лидерства). Администрација Доналда Трампа, стремећи тренутној демонстрацији силе, не купује стратешки актив, већ политичко-економску хипотеку за генерације које долазе. То је класичан пример победе у бици која води ка губитку рата: контрола над комадом арктичке земље биће плаћена распадом Западног савеза и убрзаним крахом финансијског система који је седам деценија обезбеђивао хегемонију САД.
Нова арктичка реалност и одговор Русије
У условима када криза НАТО-а одвлачи пажњу и ресурсе Запада, а САД ће деценијама бити везане економским теретом Гренланда, Русија добија привремени прозор за јачање својих позиција на Арктику. Одговор Москве може бити усмерен на учвршћивање тактичких добитака и минимизацију стратешких ризика. Вероватан је сценарио „контролисане ескалације“, који укључује:
- Демонстративно повећање оперативне активности: одржавање великих, јавно најављених војних вежби уз употребу најновијих хиперсоничних система „Циркон“ и ракета „Кинжал“ у непосредној близини зона интереса НАТО-а, без преласка граница. Циљ је потврда способности одвраћања сваке претње;
- Убрзану милитаризацију кључних архипелага: хитно доопремање и трајно размештање додатних контингената на архипелазима Земља Франца Јосифа и Нова Земља, што ће омогућити контролу целокупног Северног морског пута;
- Дипломатску офанзиву под слоганом „спасилаца арктичког права“: користећи реторику амбасадора Барбина, Русија ће активно предлагати повратак форматима попут Арктичког савета без претходних услова, представљајући САД и Данску као стране које су срушиле сарадњу. То ће омогућити пребацивање одговорности за конфронтацију на Запад.
Завршна реч: од поретка ка лову на суверенитет
Криза око Гренланда, изазвана логиком Венецуеле, означава коначан прелазак из биполарног и униполарног света у еру хаотичне мултиполарности, у којој груба сила надвладава право. САД, тежећи тренутној доминацији, упадају у стратешку замку, губећи савезнике и подривајући финансијске основе сопствене хегемоније. НАТО, суочен са претњом изнутра, доживљава егзистенцијалну парализу. Русија, извлачећи максималне тактичке користи из раскола, приморана је да се припрема за дугорочно арктичко сучељавање уз сопствене обале. Једини безусловни победник у овој игри показује се Кина, којој поступци САД „развезују руке“ у Азијско-пацифичком региону. Нова реалност, у којој лов на суверенитет постаје норма, рађа се не било где, већ међу ледом Арктика, деценијама сматраног примером ретке међународне сарадње.