• На почетку рада дајемо кратак осврт на историјат савременог екуменизма, као и постепено продирање идеја екуменизма међу православним земљама и народима. У главном делу нашег рада анализирамо мишљења средњовековних Срба нарочито кроз два важна дела средњовековне српске књижевности: Законоправило Светог Саве, и Душанов законик. Оба дела смо изабрали јер су законодавног карактера. Из њиховог сагледавања сазнајемо да су римокатолици за нас били „латинска јерес“, која је третирана као и свака друга јерес, а да су православни једини прави хришћани, па да су као такви тако и називани у документима.

 Иако ће се хришћанско име чути свуда и свуда ће се видети цркве и црквене службе, све ће то бити само привид, а унутра ће бити право отпадништво.

На том тлу родиће се антихрист. (Св. Теофан Затворник)

  АУТОР: Александар Митић

УВОД

Почеци екуменистичког покрета сежу још од времена раздвајања јединствене хришћанске цркве на источну (православну) и западну (римокатоличку), односно да будемо прецизнији отпадања Запада од Истока. Главни раскол десио се 1054. године након Христа, али је и пре тога, још у 9. веку, дошло је до раскола између Запада и Истока. Поред инсистирања римског бискупа на примату у целом хришћанском свету, пример филиокви који је настао у Шпанији у 7. веку, био је један од главних камена спотицања између Истока и Запада. Филиокве (латFilioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. Током раног средњег века, овај израз је у западном хришћанству једнострано уметнут у општи Никејско-цариградски символ вере, тако да је у осмом члану, који гласи: ”И у Духа светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“, иза помена Оца додато „и Сина“ чиме је створен исказ: ”који од Оца и Сина исходи“. Додавањем израза Филиокве, у Символ вере је уведено учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Православна црква је ово двоисходно учење означила као неправилно и јеретичко. Иако спорно учење није настало у самом Риму, оно је временом преовладало на Западу, тако да је почетком 11. века коначно прихваћено и од стране Римске цркве. Због тога је ускоро дошло до Великог раскола 1054. године након Христа и одвајања Рима од васељенске Православне цркве. (Р. Поповић, 2007: 331-336)

Непосредно након Великог раскола 1054. године Римска црква је кренула у превођење јужноиталијанских православаца из православља у римокатолицизам. Међутим, то није тако лако успела, како ћемо видети нешто даље у нашем раду. Тежње ка унијаћењу православних хришћана добиле су на замаху након Четвртог крсташког рата и освајања Цариграда 1204. године, а даљи кораци у истом смеру учињени су на Лионском сабору 1274. године, када је склопљена Лионска унија, али без успеха и потом на Фирентинском сабору 1439. године, када је склопљена Фирентинска унија, такође без успеха, пре свега захваљујући српским и влашким црквеним великодостојницима који нису отишли на сабор. (Острогорски, 1969: 444, 496, 521-522)

Пошто су покушаји Рима ка потчињавању православаца из 1204, 1274. и 1439. имали само привремени успех, римокатолици су у наредним вековима радили на том пољу доста мудрије и уместо превођења свих православних на унију у целини, одлучили су се за постепено превођење. Тако је након склапања Брестовске уније 1596. године и Ужгородске уније из 1646. године, преведен велики део православног словенског живља на простору садашње Белорусије, Украјине, Словачке и Пољске на унију са Римом. (Litwin, 1987: 57-83)

Први покушаји унијаћења православних Срба јавили су се већ током позног средњег века, али је ова појава добила на замаху у раздобљу од 16. до 18. века, када је на подручјима под хабзбуршком, односно млетачком влашћу спровођена политика организованог и принудног, а често и насилног унијаћења, односно превођења Срба са православља на унију, што је временом довело до стварања унијатске Крижевачке бискупије. (Гавриловић, 1995: 7-44)

Као што смо укратко видели Римокатолици су у средњем веку били главни заговорници унијатског тј. екуменистичког покрета, који на глобалном нивоу није могао да буде општеприхваћен из разлога што је био агресиван и једностран. За разлику од ранијег покренутог од римокатолика питање екуменизма у 19. веку било је покренуто од стране протестаната.

  1. САВРЕМЕНИ ЕКУМЕНИЗАМ

Екуменски покрет, који сада видимо у његовој завршној фази са својим главним штабом под називом Светски савез цркава и разрађеној мрежи организација, развијао се постепено, по етапама. О томе Архиепископ Монтреалски и Канадски, руске заграничне цркве преосвештени Виталије Устипов каже следеће:

„У првој половини прошлог столећа појавили су се његови први претходници: 1844. године у Лондону извесни Џорџ Вилијамс основао је YMCA (Хришћанско удружење за младе мушкарце), које је на дан прославе педесетогодишњице 1894. године имало организације по целом свету…

Једанаест година после оснивања YMCA у Енглеској организована су још два женска друштва. На југу Енглеске, нека госпођица Ема Робертс створила је кружок са циљем молитвеног уједињења, а у Лондону госпођа Кинерд је основала добротворно друштво за помоћ младим женама. Године 1897. та два друштва слила су се у једно, добивши већ свима познато име YWCA (Young Women Christian Association – Хришћанско удружење за младе жене).

Мада ни YMCA, ни YWCA нису имали неку догму, они су својим распрострањеном, магловитом, већ полухришћанском идеологијом стварали кадрове, који су постајали носиоци погледа на свет чисто хуманистичког карактера, са вером у органску доброту људске бити у духу учења Жан Жака Русоа и Толстоја. То је био поглед на свет у којем није било места, наравно ни помисли за првобитни грех и изузетну спасоносну улогу цркве Христове…

Године 1910. први пут је на Светској мисионарској конференцији у Единбургу (Шкотска) употребљен појам екуменизма у његовој савременом значењу. За време конференције основано је друштво под именом Светски хришћански савет живота и рада, које се састало 1925. године у Стокхолму, а 1937. у Оксфорду, ради проучавања узајамних односа између различитих хришћанских цркви.

Паралелно са тим покретом организовано је још једно друштво под именом Светска конференција о вери и поретку, које је заседало два пута, 1927. у Лозани и 1937. године у Единбургу. Друштво је себи поставило за циљ да покаже све препреке, које спречавају уједињење веронаучних црквених програма.

Најзад, 1937. године на две следеће конференције у Оксфорду и у Единбургу договорено је да се та два покрета уједине под именом  – Светски савет цркви. Други светски рат осујетио је да та организација приступи остваривању својих циљева. После рата, 1948. године сазван је први конгрес Светског савета цркви у Амстердаму. После ове конференције следила су још три конгреса: у Еванстоуну 1954. године и у Њу Делхију 1961. и недавно у Упсали у Шведској.“ (Виталий, 1989)

 

Као што видимо из излагања преосвештеног Архиепископа Виталија за разлику од средњег века, када је екуменистички покрет био покренут од стране римокатолика у 19. и 20. веку његови иницијатори долазе из редова протестантских земаља. Циљ овог рада није детаљни историјски приказ развоја савременог екуменског покрета, јер за такав један рад би била потребна једна обимна студија. Зато ћемо само у кратким цртама приказати његово ширење на православне земље и народе из дела Срђана Новаковића. Ево шта Новаковић наводи:

„Година 1922. Цариградски патријарх Мелетије обавештава надбискупа кентерберијсклог да Константинопољ признаје англиканска рукоположења, и о томе издаје окружну посланицу.

У Русији се јавља модернистичко-пробољшевички покрет „Жива Црква“.

Године 1923. Свеправославни конгрес у Цариграду, на коме цариградски патријарх – масон Мелетије (Метаксакис) тражи увођење новог календара у Цркву Божју. Одржан од 10. маја до 8. јуна, овај приватни скуп има антиканонске циљеве – од скраћивања постова до увођења другобрачја свештенства. Са кобним последицама по јединство Цркве, биће спроведена само календарска реформа, прво у Цариграду, Грчкој, Румунији, па онда даље (осим у Србији, Русији, Грузији и на Светој Гори, као и у Мајци Цркви – Јерусалимској Патријаршији). Папски монах Ламбер Боуден оснива заједницу у Шеветону, где паписти служе по византијском обреду. Циљ: сједињење Источне и Западне цркве…

  1. Константинопољски Патријарх Атинагора у Шамбезију (Швајцарска) оснива стално представништво Патријаршије при Светском савету цркава…

Од 19. новембра до 5. децембра 1961. одржана је трећа Генерална скупштина Светског савета цркава у Њу Делхију (Индија).

Руска православна црква је постала члан ССЦ, а митрополит Никодим (Ротов) је поста члан Централног комитета. Тада су Светском савету приступиле: Бугарска, Пољска и Румунска православна црква…

На овој скупштини дошло је до суштинског заокрета по питању учешћа Православних помесних цркава. Изгледа, под притиском комунистичке совјетске власти, Московска патријаршија, а са њоме и цркве у свим сателитским земљама, листом су се учланиле у ССЦ. Ту су се учланиле: Московска патријаршија, Грузијска патријаршија, Румунска патријаршија, Бугарска патријаршија, Пољска архиепископија и Чехословачка архиепископија.

Србска црква је постала члан на „мала врата“, помало нечасно. Наиме, у посету је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Србска црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената који би били догматски и канонски неосновани. Тадашњи Свети синод (не, дакле, Сабор) СПЦ, са патријархом Германом на челу, одлучио је да се и Србска црква учлани. То је прихваћено и озваничено на заседању Централног одбора ССЦ негде у Африци 1965. Године. На тај начин све помесне православне цркве, осим Руске заграничне, појављују се као чланови екуменског покрета, чиме се свршава једна фаза делатности ССЦ.“ (Новаковић, 2018: 29-30, 35, 36-38)

 

Како видимо из излагања Новаковића, за нешто више од 40 година  (1922-1965) све православне помесне цркве, приступиле су екуменистичком покрету под називом Светски Савет Цркава. Наш црквени историчар Радомир Поповић, с правом се пита, кога представљају представници Цариградске и Московске јерархије у том савету? Да погледамо шта он каже:

„Цариградска јерархија… кога представља и кога ће представљати на будућем Сабору?… У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије… С друге стане, садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску цркву и њене, само Богу познате, милионе мученика и исповедника? Према ономе што те „делегације“ изјављују и заступају кад год изађу пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске православне цркве… Вечна саборност Православне цркве и свих њених Васељенских сабора састоји се у свеобухватној личности Богочовека Господа Христа. Из те централне, свеобухватне православно-саборне теме и стварности и данас треба иступити пред земљом и небом, а не са схоластичко-протестанских хуманистичких (позиција), са којих иступају Цариградски и Московски црквени „делегати“ и „делегације“, који се у овом горком и критичном историјском моменту појављују као „вођи и представници“ Православне цркве у свету“. (Р. Поповић, 1998: 302-304)

 

Поповићева претпоставка о броју титуларних епископа Цариградске патријаршије, показала се као потпуно тачна, јер се на последњем православном сабору на Криту 2016, управо десило надгласавање, као што је он исправно претпоставио готово две деценије раније. Критски сабор који је требао да буде свеправославни (васељенски), био је бојкотован од стране Руске православне цркве, као највеће помесне православне цркве. Ривалство између Цариграда и Москве, кулминираће једностраним и нелегалним проглашењем тзв. Украјинске православне цркве од стране Цариградске патријаршије, без сагласности мајке цркве (у ово случају Руске православне цркве) што је противно свим канонима.

Очигледна је намера Цариграда да са Римом потпише унију, не би ли себи издејствовали примат у православном свету и свој положај који је само „први по части“ у православном свету претворили у нешто слично положају Рима у римокатоличком свету. Тиме су заборавили и бацили под ноге миленијумску борбу у одбрани праве вере од насртаја римског бискупа. Римског бискупа Св. Јустин Ћелијски отворено је називао јеретиком, а римокатоличку цркву „латинском јереси“. (Ј. Поповић СД 1, 1998: 451). Да је Св. Јустин Ћелијски добро знао шта говори, даћемо примере из нашег средњег века, који и сачињавају главни део нашег рада.

 

 

  1. НЕКИ ПРИМЕРИ ШТА СУ О РИМОКАТОЛИЦИМА МИСЛИЛИ СРЕДЊОВЕКОВНИ СРБИ

 

За потребе независности српске цркве Свети Сава је 1219/20. године саставио законик, који је на српском познат као Законоправило, а на грчком као Номоканон. Неки аутори попут Миодрага М. Петровића тврде како се Законоправило може сматрати првим српским уставом. Законоправило има 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права. Оно није само пуки превод ромејских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вредност. Сава је у своје Законоправило унео бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва.  Сава је у Законоправилу нагласио складан однос између духовне и световне власти. Тако је, захваљујући Сави, у Србију пресађена теорија симфоније тј. сагласја у двоструком погледу: равноправност између државе и цркве, а не државна власт над црквом и равноправност између православних цркава, а не хегемонија Цариградске патријаршије, над осталим црквама.

Сачувано је више преписа Савиног Законоправила. Најстарији је Иловачки препис из 1262. године, затим следе Рашки, Дечански, Пчињски, Сарајевски, Хиландарски, сви настали током 14. века, потом Београдски настао у 15. веку, па Пећки и Савински препис из 16. века, док из 17. века потичу Морачки, Сентандрејски и Законик Јована Злокруховића. Још у другој половини 13. века Законоправило је пренето у Бугарску, a недуго затим у Влашку, Молдавију и Русију. У Русији је штампано у Москви 1650. и 1653. године под називом Крмчија, a затим прештампавано у 18. и 19. веку. Последње издање је из 1914. године. Од Руса примљен је назив Крмчија, који указује да се Законоправилом крмари брод црквени. Дакле поред Србије, Законоправило је представљало и једини црквени и световни закон у свим словенским православним земљама.

Слика 1: Свети Сава са Законоправилом. Детаљ из краљеве цркве у Студеници – 14. век.

Више поглавља Законоправила, бави се питањима разних јереси, па између осталог и питањем односа према римокатолицима. Тако нпр. Свети Сава у 51. поглављу Законоправила које носи назив „О Францима и латинима“ за римокатолике каже следеће:

„Папа римски је над хришћанима Западне стране, споља од Јонске луке: Италима, Лангобардима, Францима, који се и Германи називају, Амалфини, Бенедци и остали, осим калавријског рода и њемачког народа који се ничим не разликује од старих Јелина у нечистоти и срамним дјелима. У Калаврији су правовјерни хришћани од давнина и научени су обичајима наше Апостолске Цркве.“ (Законоправило, 2019: 276)

 

Како видимо у време Светог Саве, Немци нису били римокатолици, јер како Сава наводи они су били попут старих Јелина, чији се назив користи у Законоправилу, да се обележе пагани, док за Франке тврди да су Германи. Такође занимљиво у овом цитату може бити то што за становнике Калабрије, која се налази на Југу Италије, каже да су православни. Ако су Калабријци у времену Светог Саве, тј. у првој половини 13. века били православни, то значи да су одолевали римокатолицима, бар 200 година од раскола који се десио 1054. године, тј. од отпадања Рима из састава јединствене Апостолске (православне) цркве, а значи и да римски бискуп у време Светог Саве није имао пуну власт чак ни над целом Италијом.

У наведеном поглављу из Законоправила, наводи се велики број разлика између хришћана (православних) и римокатолика. Овом приликом цитираћемо само оне које сматрамо за најбитније. Ево тог дела:

„Сви који су са папом, прије много времена отпали су од Саборне Цркве, и отуђили се од јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се држе. Од тих обичаја гори и чешћи су:

  1. Када исповједају Светог Духа у Символу вјере, састављеном од јеванђелских ријечи: и у Духа Светога, Господа животворнога који од оца исходи, они додаше: и од Сина. Зло и наопако. Мислим да због сиромаштва њихова језика тако гријеше, па у вези исхођења Светог Духа од Оца и послања Светог Духа ка нама због Исуса Христа не разликују ни по чему исхођење и послање, узимајући као варварске незналице.
  2. Умјесто на квасном хљебу, служе на бесквасном, и клеветају Светог апостола Петра и Свете Оце говорећи да су им они тако предали.
  3. Посте суботом, и ако се деси да у суботу падне празник Христовог Рођења, или Богојављења, не разрјешавају суботњи пост ради празника.
  4. Не посте читав пост, него и у сами свети и Велики четвртак једу јаја, сир и млијеко. Својој дјеци у све недјеље Светог поста дозвољавају млијеко, сир и јаја да једу.
  5. Ликове светитеља у својим црквама не сликају изузев Распећа, и то Распеће не сликају бојама него праве цијело, извајано од комада дрвета или камена, тј. исклесано.
  6. Матер Господа нашег Исуса Христа не зову Богородицом, него само Света Марија.
  7. У свети олтар улази свако ко хоће, па и за вријеме службе, било којег да су рода, или узраста, или чина. Чак и жене кад хоће сједе на епископском престолу у олтару. Толико знају разликовати свете и нечисте.
  8. Удављено једу, и од звјери убијено, и цркотину, и крв, и медвјеђе месо, и видре, и жабе и још нечистије и поганије од тих.
  9. Њихови свештеници крштавају само водом, и со стављају у уста ономе који се крсти. Пљују у лијеву руку а десном измјешају пљувачку и тиме помазују онога који се крсти. Крштене, када одрасту и падну у гријехе, помазују уљем за отпуштење гријехова, и сматрају да су двапут крштени.
  10. Њихове умрле епископе за читавих осам дана остављају непогребене, и сви из те области, обукавши се, долазе и поју над њим јер им је такав обичај, и онда га погребавају. Руке умрлог не положе на прса крстообразно, као што ми чинимо, него их пруже низ тјело до бедара, а очи, уши, ноздрве и уста залијепе воском. Исто тако раде и са мирјанима.
  11. Ако неко из монашког реда постане епископ, они му одобравају да једе месо без бојазни. Ако се неко од монаха и мало разболи, једе меса, а свињску маст једу сви, и они који су здрави.
  12. Велики пост у њиховим земљама и код околних народа не пости се једнако. У леденој земљи пости се десет недјеља. Од осталих једни посте осам недјеља, други више, неки мање. Итали, тј. Римљани посте само шест недеља.“ (Законоправило, 2019: 276-278)

 

Како видимо Сава каже да су римокатолици отпали од свете Апостолске цркве, што јасно и недвосмислено значи да их он тада сматра за једну од јереси. Очигледно да су и тада, а и сада најзначајније непремостиве разлике биле управо у разумевању Символа вере, баш као и данас, који Сава наводи под првом тачком, када набраја разлике између хришћана (православних) и римокатолика. И друге разлике које смо цитирали из Законоправила познате су верницима до дана данашњег, па их не треба дубље анализирати, јер су сасвим јасне и разумљиве.

Други средњовековни спис који римокатолике децидно описује као јерес јесте Душанов законик, који је у старим преписима познат као Закон благовјернаго цара Стефана. Он је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на Сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на Сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196).

Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је Струшки препис. Струшки рукопис је једини сачувани препис из 14. века. Према воденим знаковима настао је у последњој деценији 14. века. Из 15. века потичу Атонски, Хиландарски, Призренски, Студенички и Ходошки препис.

Слика 2: Душанов законик – Призренски препис

Првих 38 чланова посвећено је црквеним питањима, између осталог и питањима јереси. Тако нпр. у члану 7 каже се следеће:

„7. О јереси латинској: И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца.“ (Душанов Законик, 1986: 58)

За појам азимство сматра се да на грчком језику означава хлеб који је направљен без употребе квасца. Отуда за такав обредни хлеб код Јевреја у Старом Завету назив опреснох (пресан хлеб) и употребљаван је у току празновања Пасхе. У обредном и литургијском смислу азимство представља једну од битних разлика између православне и римокатоличке цркве, почев од 1054. године. Наиме, римокатолици у причешћу употребљавају бесквасни хлеб. Отуда се у српским средњовековним изворима појам азимство и азимити односи на припаднике римокатоличке цркве у српским православним земљама. Како видимо из цитата Душановог законика о азимитима се говори као о јереси латинској. Како тврди Миодраг М. Петровић, појам „азимство“, настао је од грчке речи άζυμīται  (Азимити), што је једно од имена за Латине, тј. римокатолике као јеретике, а не како је то тврдио Владимир Соловјев, да потиче од άζυμiα, јер такав облик у грчком језику не постоји. (Петровић, 2004: 144)

Такође и 8. и 9. члан законика говоре о јереси латинској. Ево шта се у њима наводи:

„8. О јереси латинској: И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврете хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.

  1. О латинском попу: И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца.“ (Душанов законик, 1986: 58)

У средњовековној српској држави у градовима и трговима живео је велики број припадника римокатоличке цркве који су уживали сва права и слободе. Судећи по прописима Душановог законика постојала је реална опасност од прозелитизма који су вршили римокатолички свештеници, посебно у градовима. Законик такве тенденције санкционише одређеним забранама. Према Законику „Велика црква“, односно Патријаршија, имала је обавезу да у градовима и трговима постави протопопе да враћају у православље оне који су прешли у римокатолицизам. (ЛССВ, 1999: 14)

Како неки истраживачи сматрају и 10. члан законика такође говори о римокатолицима. Ево тог дела:

„10. О полуверцима: И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти да му се узме жена и деца и да им се даде део од куће, а он да се изагна.“ (Душанов законик, 1986: 58)

Полуверци као обележје оних који не прихватају целину правоверног учења или га изобличују могу представљати, са гледишта православне цркве, било који облик хришћанске јереси. По свој прилици, употреба у овом значењу раширена је посредством једне легенде о постанку народа, настале вероватно у Самуиловом царству почетком 11. века, а сачуване у више варијанти и рукописа све до 18. века. Према овој легенди народи се деле на правоверне (православце), полуверне (остали хришћани) и неверне. Полуверне народе, чине хришћанске секте са Истока и, већим делом, католички народи Европе попут Франака, Угра, Аламана, Саса и других. (Грујић, 1934: 198-200)

Како смо напред видели чланом 9 спречава се мешовити брак између римокатолика и православке, уколико се муж не покрсти. У овом случају полуверац означава католика. Томе у прилог говоре чињенице да се овај члан налази у скупини одредаба које се тичу римокатолика тј. јереси латинске и, још више, да су у време доношења Законика термином полуверци у тадашњој српској држави могли бити обележени само католици, јер других јереси није ни било.

Латинска јерес сузбијана је у Србији и после цара Душана, нарочито у 15. веку. О томе су се нарочито истицали учени Срби, међу које спадају Владислав Граматик, који их је помињао када је писао о Сребреници. (Петровић, 2001: 437-441) Такође јерес латинску помиње и Никодим Химнограф писац Житија и службе светом Ахилију Ариљском, на прелазу из 14. у 15. век. Никодим Химнограф у поменутом спису наглашено говори о старим јеретицима из првих векова хришћанства, посебно о онима који су хулили на Духа Светог, какви су били међу осталима и наватијани или катари, чији је родоначелник Нават римски из 3. века. (Петровић, 2002: 59-76)

Међу противнике Латина као јеретика истакнуто место заузима Константин Философ, рођен у селу Костенец у Бугарској, по коме је назван „Костенечки“. У Србију је пребегао због опасности од Османлија, око 1410. године. У трећој деценији 15. века саставио је, у Београду, чувени спис Сказание о писменах (Казивање о писменима). У глави 29, Латине најпре осуђује, за хулу на Духа Светога, односно за кварење Символа вере. Ево шта каже:

„И како са западњацима јереси изговараш… или не знаш да је у томе прва осуда њих – за јерес о Светом Духу?“. (Ягич, 1888-89: 454)

Из наведеног одељка види се да Константин Филозоф осуђује домаће вернике који са „западњацима“ у Символу вере изговарају Филиокве. У време Константина Философа који је боравио на двору српског деспота Стефана Лазаревића, у самом граду Београду, по сведочењу самог Константина, било је и католика, који су вршили прозелитске мисије међу православнима, што је Константин у својим списима осуђивао.

ЗАКЉУЧАК

У раду смо приказали смо у најкраћим цртама како је текао процес екуменизма од средњег века до модерних времена. Како смо видели у средњем веку процес екуменизма тј. уније цркава био је инициран од стране римокатолика, са циљем постизања примата римског бискупа над традиционалним источним православним црквама. Покушаји целовите уније цркава из Цариграда 1204, Лиона 1274. и  Фиренце 1439. године били су неуспешни, па су римокатолици у каснијим периодима спровели  неколико мањих успешних унија попут Брестовске из 1596. и Ужгородске из 1646. године, где је добар део становника Украјине, Белорусије, Пољске и Словачке прешао из православља у унију са Римом. Такође на простору Балкана, који су насељавали Срби спроведено је такође више мањих унија у периоду од 16. до 18. века.

За разлику од средњег века у новије време, тачније од средине 19. века екуменистички покрет, био је инициран од стране протестантских цркви. Најпре је створен тзв. Светски Савет Цркава, како смо укратко приказали из рада епископа Виталија Устипова, да би у њега заједно са протестантима и римокатолицима у периоду од 1922. до 1965. године ушле постепено и све помесне православне цркве.

Овај рад имао је за циљ да подсети нашу јавност какво су мишљење имали наши средњовековни преци о римокатолицима. Зато смо и дали превасходно изводе из наша два најзначајнија средњовековна документа, а то су Законоправило Светог Саве и Душанов законик, оба законодавног карактера. У њима се јасно види да су римокатолици сматрани за јерес латинску, и да је њихов прозелитизам строго санкционисан. Такође, у њима се православни сматрају за једине хришћане, па се у документима и наводе под тим називима. Борба против јереси латинке трајала је и након смрти цара Душана, кроз цео средњи век, све до пада српске средњовековне државе под Османлијама, што се види из сачуваних радова Владислава Граматика, Никодима Химнографа и Константина Философа.

У времену повећаног прозелитског деловања римокатолика, унијата и бројних протестантских секти, чији смо сведоци сви ми данас, наша је дужност да се подсетимо и поново проучимо и вреднујемо поуке наших предака, који су под већим и суровијим притисцима него ми данас, одолевали искушењима и сачували чистоту вере.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

 

Виталий, 1989: Архиепископь Виталий – Экуменизмь; Монтреаль, 1989.

Гавриловић, 1995: Славко Гавриловић – О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)Зборник о Србима у Хрватској. 3; 1995, стр. 7-44.

Грујић, 1934: Радослав М. Грујић – Легенда из времена цара Самуила о пореклу народа: Гласник Скопског научног друштва, Књига XII, Скопље 1934, стр. 198-200

Душанов Законик 1986: Душанов Законик: Стара српска књижевност, Књига 8, Просвета/Српска књижевна задруга, Београд, 1986.

Законоправило, 2019: Законоправило Светога Саве – превод сарајевског преписа; Дабар, Добрунска ријека, 2019.

Ягич, 1885: В. Ягич – Книга Константина филозофа и граматика о писменехъ; Санктпетербургь, 1885, стр. 366-581

Ј. Поповић СД 1, 1998: Јустин Поповић – Сабрана дела, Том 1; Манастир Ћелије, 1998.

Litwin, 1987: Henryk Litwin – Catholicization among the Ruthenian Nobility and Assimilation Processes in the Ukraine during the Years 1569-1648: Acta Poloniae Historica. 55; 1987, str. 57-83.

ЛССВ 1999: Лексикон српског средњег века; приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд, 1999.

Новаковић, 2018: Срђан Новаковић – Кратка хронологија отпадништва; Самостално издање, Београд, 2018.

Острогорски 1969: Георгије Острогорски – Историја Византије; Просвета, Београд, 1969.

Петровић, 2001: Миодраг М. Петровић – Владислав Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку: Словенско средњовековно наслеђе; Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу, Београд, 2001, стр. 437-441

Петровић, 2002: Миодраг М. Петровић – Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњега века: Историјски часопис XLVII; Београд, 2002, стр. 59-76

Петровић, 2004: Миодраг М. Петровић – „Бабунска реч“ у законику цара Стефана Душана 1349. и 1354. године; Београд 2004, стр. 143-161

Р. Поповић, 1998: Радомир Поповић – Седам стубова премудрости – Историја васељенских сабора; Мисионарски и духовни центар манастира Хиландар. 1998.

Р. Поповић, 2007: Радомир Поповић – Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque): Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења; Досије, Београд, 2007, стр. 331-336

ЧЛАНАК ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ „СВЕТОСТ И ДУХ ВРЕМЕНА“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.