„Народ који и данас овде живи јесте, међутим, и данас најнекултурнији део европског људства“
„Народ који и данас овде живи јесте, међутим, и данас најнекултурнији део европског људства. Он је одувек био на путу свих паликућа и рушилаца. Жубор реке Скумбе, која данас пресеца тај меланхолични предео, није веселији од жубора старог Ахерона. Земља крвне освете, земља без свог фолклора, своје музике, песме и приче, без иједне личности епске, или религиозне. Народ поносит, али суров, без једног културног центра и без једног језика.“
Јован Дучић
Јован Дучић, један од најзначајнијих српских песника и дипломата међуратног периода, у својим есејима о Балкану није крио оштре судове о народима са којима је Србија делила историјски простор. Међу његовим најспорнијим оцена јесте она о Албанцима, у којој их описује као народ „без свог фолклора, музике, песме и приче, без једне епске или религиозне личности“, поносан али суров, живећи у земљи крвне освете и без културног центра.
Овај опис, на први поглед острашћен и једноставан, мора се разумети у историјском контексту. Дучић је писао у времену када је Балкан био место трајних конфликата, а албанско питање – још увек у формирању. Његове речи одражавају страхове српске интелектуалне елите након балканских ратова и током процеса стварања модерних националних држава, када је појам државности био везан за јединство културе, језика и институција.
То се није променило ни до дана данашњег, јер сви знамо каквом ј е мржњом задојен албански народ према Србима, поготово онима на Косову и Метохији, који доживљавају истинску Голготу модерног времена.
„Земља крвне освете“
Један од најчешће цитираних делова Дучићевог текста јесте његова оцена о „земљи крвне освете“. Он овде алудира на традиционални албански обичајни закон – Канон Леке Дукађинија, где освета за убиство има централно место. За Дучића, то је симбол одсуства институционалне државе и примата племенске лојалности над законом, што је он видео као израз „предмодерности“.
Култура и елитизам
Јован Дучић критикује Албанце и због, по њему, недовољне културне изграђености. Међутим, оно што он не признаје као културу – усмене епске песме, племенску традицију, полифону музику – данас је признато као значајно културно наслеђе, а чак је и УНЕСКО заштитио неке од тих облика.
Његова критика, дакле, више говори о елитистичком схватању културе једног европског интелектуалца, него о стварном стању на терену.
Језик и национални идентитет
Дучић истиче и језичку подељеност (геги и тоски), која је заиста постојала и у његово време није постојао стандардизован књижевни албански језик. За њега је то знак недовољне културне зрелости народа. Данас знамо да је стандардизација албанског језика започела знатно касније и да је у XX веку постигнут значајан напредак.
Иако Дучић није био антрополог; он је био полемичар и есејиста који је својим речима желео да ослика и критикује модел друштва које је сматрао опасним за регионалну стабилност, ове његове речи су се итекако обистиниле крајем 20. века, а живимо их и данас.
Шиптарски народ је уз помоћ страних сила оформио самопроглашену „државу“ Косово, наметнуо свој лажни идентитет, немилосрдно прогони и убија српски народ на Косову и Метохији, а у томе има подршку многих у свету.
Драгоцена рефлексија једног времена
Стога, ове речи Јована Дучића представљају драгоцену рефлексију једног времена: време у коме је Балкан био у процесу модернизације, а културни и политички „идентитети“ вештачки створених народа још увек били у формирању. Он је позивао на опрез, међутим, те речи овог великог интелектуалца, као ни многих других, нису оставиле толико дубок траг у нашем народу да би нас на време освестиле.
То је главни разлог зашто нам се као народу дешавају овакве ствари данас.
ИЗВОР: Компасинфо