Може ли се Арктик, дакле, претворити у поприште рата? Да ли стране предвиђају такву могућност, и ако да, како се припремају за будући оружани сукоб?
АУТОР: Владимир Зотов
Године 2007. руска поларна експедиција под вођством Артура Чилингарова на апарату за велике дубине спустила се до дна Арктичког океана испод Северног пола и тамо поставила руску заставу.
Сврха експедиције је била да докаже да је подводни гребен Ломоносов који пролази кроз пол део руског континенталног појаса. То Русији даје одређена права на њега, укључујући и могућност експлоатације гаса и нафте.
Резултати експедиције изазвали су прилично предвидљиву реакцију Запада: америчке и канадске дипломате су рекле да постављање заставе не даје Русији никаква права на ову територију. Чилингаров, који се вратио у Москву, овом приликом је рекао да му није стало до речи Американаца. Исте године, Русија је обновила летове стратешких бомбардера у оквиру сталног борбеног дежурства, које је прекинуто још 1992. године.
Раније су Руско царство и СССР читаву територију од сопствене северне обале до Северног пола сматрали својим границама на Арктику, ограничавајући је са запада и са истока одговарајућим меридијанима. То је било у складу са преовлађујућим „секторским приступом“ тог времена. Међутим, 1982. године СССР је потписао Конвенцију УН о поморском праву, према којој територијалне воде било које државе не би требало да прелазе 12 наутичких миља. За још 200 наутичких миља простиру се границе искључиве економске зоне ове државе, чија територија јој не припада, али се може користити у привредне сврхе. На исти начин се може користити и континентални појас.
Међутим, контроверзно питање су и границе обале. На пример, Канада и Данска полажу права на исти гребен Ломоносова. Ова друга верује да је део континенталног појаса Гренланда. Зато је Доналд Трамп понудио да купи Гренланд од Данске. Штавише, САД су понудиле да откупе острво раније, чак и пре избијања Другог светског рата.
Међутим, Русија сада контролише Северни морски пут, најкраћи водени пут који повезује Атлантски и Тихи океан, Европу и југоисточну Азију. Данас се много говори о томе да ће уз наставак топљења арктичког леда моћи да се користи током целе године – а дугорочно, чак и без употребе ледоломаца, најобичнијим бродовима. Сходно томе, право на неограничено коришћење ове транспортне артерије могу да потраже и све остале арктичке државе, које су, подсећамо, тренутно готово пуноправне чланице НАТО (осим Шведске, која ће јој се придружити у врло блиској будућности).
Власништво над обалом и статус Северног морског пута никако нису сва спорна и конфликтна питања која одређују савремени политички пејзаж региона. На пример, након објаве стварања Новог светског поретка, норвешке власти су почеле да ометају снабдевање руских насеља на Свалбарду. Свалбард припада Норвешкој, а руска насеља на његовој територији функционишу у оквиру норвешког закона. Међутим, они су тамо на основу Свалбардског уговора, старог више од сто година, који гарантује свим земљама потписницама једнака права у експлоатацији ресурса архипелага.
Генерално, потенцијалних жаришта на Арктику има довољно. Власништво над многим територијама и објектима овде је често предмет спорова, а свака страна настоји да тумачи постојеће споразуме у своју корист. У оквиру актуелног сукоба између Русије и Запада, заоштравање свих регионалних противречности изгледа неизбежно.
Може ли се Арктик, дакле, претворити у поприште рата? Да ли стране предвиђају такву могућност, и ако да, како се припремају за будући оружани сукоб?
Током Другог светског рата, непријатељства на Арктику су била веома активна. Немачка и њен савезник Финска настојали су да заузму Мурманск, немачки авиони, бродови и подморнице су ловили савезничке конвоје на путу ка совјетским лукама. У послератном периоду, руководство СССР-а озбиљно је уложило у развој војне инфраструктуре у региону. У случају нуклеарне конфронтације, совјетске и америчке ракете требало је да пролете и Арктик, па је совјетски Генералштаб распоредио станице за радарске детекције на северу, изградио војне базе и аеродроме. Северна флота се активно развијала, постајући најјача поморска јединица руске морнарице.
Распад СССР-а и време које је уследило није могло да не утиче на ситуацију у региону: војно присуство Москве овде је било озбиљно ослабљено. Међутим, од 2000-их, када је руска престоница схватила стратешки значај Арктика, он је постепено почео да расте. А уз то и војна активност западних држава, које су сматрале да је „руска опасност“ део прошлости.
Северна флота, која је постала основа за стварање посебне стратешке команде, постала је темељ руске војне изградње на Арктику. У њеном оквиру вршена је и реактивација старих и изградња нових војних објеката. Конкретно, модерна база „Арктички тролист“ налазила се на Земљи Франца Јосифа, где се налазе и системи противваздушне одбране и противбродске ракете. Такође у региону формиране су арктичке мото-стрељачке бригаде, дизајниране за извођење борбених дејстава у условима крајњег севера.
НАТО је, наравно, не спава. Последњих година Алијанса је редовно одржавала војне вежбе на Арктику, од којих су највеће биле Trident Juncture и Cold Response. Ови маневри су се одвијали у Норвешкој (последњи „Хладни одговор“ је био 2022. године), а током њиховог извођења разрађивани су само офанзивни елементи.
У самој Норвешкој последњих година, на основу ротације, постоји неколико стотина америчких маринаца који су обучени за ратовање у условима Арктика. Генерално, Норвешка је данас, са стратешког становишта, војна база Оружаних снага САД: постоји низ споразума између Осла и Вашингтона о коришћењу норвешке територије у америчке војне сврхе. На пример, америчке нуклеарне подморнице и стратешки бомбардери, на основу споразума са Ослом, слободно користе норвешке луке.
Сасвим је очигледно да ће САД, ако буде потребно, моћи брзо да изграде војни контингент у региону. Конкретно, 2018. године, у оквиру вежби „Хладни одговор“, амерички носач авиона „Хари Труман“ ушао је у Норвешко море први пут после тридесет година. Након тога, појављивање америчких и британских носача авиона у арктичким водама постало је практично уобичајено.
Вреди напоменути да Русија у овом тренутку има одређену стратешку предност на Арктику у односу на НАТО. Конкретно, ако бродови Алијансе одлуче да започну непријатељства у области Северног морског пута, мало је вероватно да ће моћи без помоћне флоте за пробијање леда. Овде је Русија испред Сједињених Држава, и уопште свих земаља света. Тренутно има више од 40 ледоломаца, укључујући седам нуклеарних. Заузврат, Сједињене Државе имају само пет бродова за пробијање леда, од којих ниједан није у стању да ради током целе године. Нешто боље стоје Канада (око 15) и Финска, која нема излаз на Арктички океан (девет).
У таквој ситуацији НАТО-у ће бити изузетно тешко да води војне операције на копну и на мору источно од Мурманска и Архангелска. И уопште, перспектива борбе изван Арктичког круга уз употребу копнених снага не изгледа пожељна за Алијансу. По свему судећи, НАТО трупе ће се фокусирати на решавање задатка уништавања руских војних објеката и радарских станица крстарећим ракетама на копну, мору и ваздуху, а да се не упуштају у сукоб на мањим удаљеностима.
Међутим, у случају глобалног сукоба између Русије и Запада, мало је вероватно да ће Арктик постати главно поприште војних операција. Сједињене Америчке Државе и њихови савезници показују значајно интересовање за богатства Арктика, као и за могућност успостављања контроле над Северним морским путем. Али да бисте решили ове проблеме, нема смисла борити се у овом региону, посебно ако је ваш противник нуклеарна сила. Запад ће посредно постићи критично слабљење и дезинтеграцију Русије (сада се у том својству користи Украјина), такође активно користећи различита невојна средства.
А ако Вашингтон, Лондон и Брисел успеју да остваре свој циљ, онда им за овладавање Севером неће бити потребни ни носачи авиона ни подморнице са нуклеарним пројектилима.
Русија, с друге стране, треба да настави да гради свој војни потенцијал у региону, јер је за њу контрола над Северним морским путем и свим арктичким ресурсима суштински важан задатак и са економског и са војно-политичког становишта.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://ukraina.ru/20230806/1048502873.html